Прошло је 20 година од акције Олуја, у којој је убијено око 2.000 Срба, а из својих домова протерано је њих 280.000.

Стравичне сцене никада се неће заборавити, вапаји за помоћ, крици смрти, лична и колективна трагедија, посебно за оне који су били тамо и којима је уништено све, па и њихов мали живот. Баш у тој колони страха била је председница ДСС Санда Рашковић Ивић, која за Телеграф.рс без длаке на језику, говори о тим страшним данима, о тешким траумама, о свом оцу, чувеном лекару Јовану Рашковићу, и патњама српског народа које трају и дан данас.

Како каже, тешко је речима описати бол и понижење које је осећала када је видела Фрању Туђмана како на книнској тврђави развија 20 метара дугачку заставу са шаховницом, његово ликовање и тријумфализам.

– Тада сам први пут после три године захвалила Богу што је прерано к себи узео мог оца Јована Рашковића, да не гледа ову народну муку и понижење. Истерана држава и њен народ се у сред европског мира нашла на друму у тракторима, аутомобилима, на коњима.

Беспомоћност и тугу сам утапала бесомучним радом,помагала сам као лекар протеранима, унесрећенима,осрамоћенима и напуштенима. Једино сам у смиривању туђе боли и патње могла да нађем властити мир. Али управо то исто осећање сам препознавала и код десетина мојих колега који су се ангажовали око Крајишника. Бринути о другима, радити по цео дан и ноћ, решавати индивидуалне проблеме, и тако не мислити о општој несрећи и понижењу, о лошем држању тадашње власти према новопридошлим невољницима.

Још увек памтим дечје очи из колоне. Кажу да се у великим непогодама деца умире и приберу боље од старијих, и то се тада могло видети. Било је страшних призора, а све се дешавало некако у застрашујућој тишини без великог кукања. Најгоре ми је било када смо из колоне издвојили жену која је 80 километара носила у рукама своју мртву девојчицу и није хтела да је пусти.

Како гледате на операцију “Олуја” након 20 година? Шта мислите о прослави у Хрватској?

– Четвородневна акција “Олуја“ или како је Хрвати називају војно -редарствена операција „Олуја“ била је највећа операција етничког чишћења после Другог светског рата, током које су извршени бројни злочини против човечности, убијено је преко 2000 Срба, а 250 000 је протерано са својих огњишта. По свему, акција „Олуја“ је била наставак акција усташке НДХ спроводјених од 1941-1945. године, које су имале за циљ етнички чисту Хрватску.

За почињене злочине нико није осуђен.Тај злочин данашња Хрватска прославља као свој државни празник Дан победе и централну свечаност у Книну завршава концертом проусташког певача Марка Перковића -Томпсона. Чак и умерени хрватски политичари кажу да славе интеграцију територије. То је нетачно, јер је Хрватска потпуно интегрисана тек после Ердутског споразума,односно интеграције Барање и источне Славоније. Иначе, Ердутски споразум је за Србе предвиђао чак и спољнополитичко представљање, а данас су и ћирилићне табле проблем.

Ваш отац Јован био је веома угледан Србин и лекар у Хрватској. Шта Вам је причао о Крајини, како се тамо живело?

– Мој отац је спадао у оне Србе који, и када су завршили највише школе, није никада престао да буде Србин. Ишли смо често с њим на велике црквене саборе у манастире Крупа и Крка, а у манастир Крка смо увек ишли о Цветима и носили пахуљасте гране расцвалих бадема. Крајина је била сиромашна, хрватске власти нису улагале у тај крај, али народ је био вредан и опстајао је на своме. То је била наша земља, а не знам каква ће бити онима који су остали у њој да живе не само на своме, него на нашем.

Људи су волели мога оца, звали су га по имену “Доктор Јово”. Мој отац је добијао примамљиве понуде да оде у Београд, у Хјустон, али он није желео да остави те људе којима није био само лекар. Он је њима био понос и дика да и они имају неког свог успешног човека који о њима брине и код кога могу да дођу да се пожале, посаветују, да се лече или да се једноставно испричају.

Како је он помагао када су почели сукоби?

– Мој отац је био човек мира. Он је боље од других знао с ким његов народ има посла. Борба коју је мој отац нудио је била борба у решености да се држимо свога, на своме, тамо где јесмо и да надмудримо непријатеља, уместо што на њихова изазивања излећемо узвраћањем. Нестрпљивијима од њега тај пут се није допадао. Хрватској је био потребан рат да би постала независна. То је мој отац рекао много пута, па и самом Милошевићу, и зато је сматрао да рат свакако треба избећи. Али рат је Србима у Хрватској био наметнут. Као интелектуалац, мој отац се стално преслишавао о својим поступцима,па чак и о последицама тумачења његових изјава.

Преиспитивао је сам са собом смисао свега онога за шта се залагао. У јесен 1991. када су етнички очишћена 64 села у западној Славонији осећао је велику одговорност за судбину сваког човека. Тада је његова ординација у болници Свети Сава у поподневним часовима постајала прави “конзулат” у који су долазили избегли тражећи помоћ. Да помогнем, ја сам се ангажовала у оном што сам најбоље знала, а то је да лечим, помажем и збрињавам тај несрећни народ који је остао без свега,па и без свог завичаја у питомој и богатој Славонији.

Тензије између Хрватске и Србије расту. Шта је решење? Када ће и како престати провокације?

– На жалост, шовинизам је дубоко укорењен и широко распрострањен у хрватском друштву. Слабашни су гласови поштења и разума који му се одупиру, и тим су вреднији и часнији. Са једне стране хрватски шовинизам и мржња према српском народу, са друге неспособност и неодлучност српске власти да инсистира на решавању бројних отворених питања измедју двеју држава, нису околности које указују да ће ускоро доћи до значајнијег суштинског побољшања односа Србије и Хрватске.

Повремене демагошке изјаве званичника обе стране, лажних европејаца који се куну Европском унијом, а газе све европске вредности, нису ни од какве користи. Нису довољни само симболички гести помирења. Није довољно да се председници изљубе, попију флашу вина и покажу како су “браћа рођена”. Институционално се не ради на Бечком споразуму који би решио многа избегличка питања, а о Ердутском споразуму да не говоримо. Није потребно да министар Вулин буде изасланик премијера задужен за србовање. То може да прија, али нам баш ништа не решава.

Одустали сте од продаје очеве куће у Шибенику. Да ли се осећате слободном да одете у очевину, и одморите пар дана?

– Бура која се дигла око продаје моје куће у Примоштену говори колико смо далеко од помирења. Ако је вест у хрватским новинама да Санда Рашковић неће да прода кућу и ако то изазива бес и потребу да се оцрни, по ко зна који пут, Јован Рашковић, ја и мој народ, онда је очевидно да помирења нема. Право на повратак треба да буде трансгенерацијско право. Свако од нас пола милиона који смо пристигли из Хрватске и из Крајине у два велика таласа, има право да располаже нечим што му је више деценија било дом. У Хрватској имам чудан осећај, осећам да је то моје, осећам да је познати поглед кроз прозор моје собе, уоквирена слика крошње маслине , острвца и мора у позадини, моја кућа. Све ми је познато и домаће, а ипак се осећам као странац. Ваљда човек припада тамо где га хоће и где му се радују, не само унутар зидина његовог обитавалишта.

У Србији сви политчари говоре о политици мира, то исто раде и у БиХ и у Хрватској. Када ће тај мир коначно доћи, јер спорадични инциденти још увек постоје (напад на премијера у Сребреници, инциденти на Косову…)?

– Нема ни на једној страни искрене политичке воље да се обезбеде услови за одвијање процеса помирења народа. То је одговорност политичких елита све три државе. Мора да се каже истина да код носилаца власти у Хрватској и Босни и Херцеговини не може да се препозна уверење да је политика мира и помирења неопходна, јер је од користи свим народима.

Са друге стране, српска власт овом питању прилази на потпуно погрешан начин и своје “миротворство” испољава повлачењем потеза којима је заправо једини циљ да се додворе Вашингтону и Бриселу. Ти потези су препознатљиво неискрени, често супротни интересима српског народа и самим тим не могу да допринесу процесу суштинског помирења народа. Тек када на све три стране додје до промене садашњих власти одговорним, које ће да штите интересе својих народа, али не шовинизмом, када се изједначе све жртве медјусобних сукоба и када буду једнако третирани сви починиоци злочина и када се прихвати да истина буде једини критеријум оцене ваљаности уџбеника историје…отвориће се дуготрајан процес стварног помирења.

Како ћете обележити прогон Срба, 5. августа? Да ли ћете отићи у Сремску Рачу на обележавање годишњице?

– Нећу отићи у Сремску Рачу на обележавање годишњице. Отићи ћу у цркву и ове године захвалити Богу што се мој брат Душан (од стрица) вратио жив из рата, сетићу се брата моје снахе кога су хрватски војници убили пошто није хтео да остави остареле родитеље у Дрнишу.

Сећаћу се мог паметног и племенитог оца и по ко зна који пут се питати да ли би све било другачије да је он поживео. Присуствоваћу парастосу за погинуле и отићи после у Нови Сад где ћу са градским одбором и грађанима Новог Сада обележити годишњицу велике српске катастрофе, огромног етничког чишћења које се десило у европском миру, када је у неколико дана збрисано седам векова српске историје.

Најмање што можемо да урадимо јесте да памтимо!

(Телеграф.рс)