Прочитај ми чланакИнтересатно је како људи срчано бране своје ставове кад је лични интерес у питању. Хајка на банке траје већ десетак година, као да су банке направиле све зло овог света. Можда су учествовале, можда неке од банaка и јесу чиниле криминалне радње као што је на пример, неумерена производња финансијских деривата које су иницирале крах финансијског тржишта. У последње две године се води жучна полемика да ли је законито и етично приморати банке да клијентима одобре динарски кредит али под условима који су важили пре 7-8 година.
Интересатно је како људи срчано бране своје ставове кад је лични интерес у питању. Хајка на банке траје већ десетак година, као да су банке направиле све зло овог света. Можда су учествовале, можда неке од банaка и јесу чиниле криминалне радње као што је на пример, неумерена производња финансијских деривата које су иницирале крах финансијског тржишта. У последње две године се води жучна полемика да ли је законито и етично приморати банке да клијентима одобре динарски кредит али под условима који су важили пре 7-8 година.
Грађани који су позајмили новац од банака у швајцарским францима су у тренутку узимања кредита лепо израчунали да им се то више исплати него кредит са евро клаузулом. Дугорочне динарске кредите у то време банке уопште нису одобравале. Дакле, грађани су били потпуно слободни да се одлуче да ли ће кредит узети или не, код које ће банке и да ли ће га узети у „швајцарцима“ или еврима. Банке их нису терале да узму кредит већ их је на то наговорило потрошачко друштво и жеља за бољим животом.
С друге стране, банке су се задужиле за исту суму код неког другог или прикупиле депозите у истој валути (хеџинг) и тако себе обезбедиле од валутног ризика. Клијент је био задовољан (веселник?) јер се са каквим-таквим примањима уселио у нови стан али се, на жалост, није обезбедио (плата је остала у динарима!). „Веселнику“ се не може ништа приговорити јер свако би желео да достојно, лепше и боље живи. Уз то је ишла рачуница: плаћао би свакако кирију за закуп стана па боље онда да плаћа мало више и одмах има свој стан.
Али, не лези враже дошла је криза и ломови на светском тржишту. Кад је рата у „швајцарцима“ почела да расте, свако је био слободан да отплати кредит тј. да га рефинансира, претвори у еуре. Зашто су клијенти ћутали док је однос евра и „швајцараца“ био у њихову корист? Где је ту кривица банке – што је себе штитила валутном клаузулом и варијабилним делом камате? Па банка зато и постоји да би зарадила на продаји новца.
Да банке поклањању новац и одобравају их клијентима под њиховим жељеним условима, угасиле би се одавно. Циник (не мора нужно бити банкар) би рекао: клијент је лепо могао да штеди 10 година па да онда купи гарсоњеру а за 20 година би имао стан који је желео. Узевши кредит клијент је добио стан који је желео одмах, а не кроз 20 година…то кошта нешто, зар не?
У читавој тој светској заврзлами око вредности валута, неко се сетио да је боље да оцрни банке, да каже како су клијенти заведени и немоћни (што је делимично тачно) и ако може да још лепо и заради. Ипак, неко ће морати да плати дуг који су ти клијенти направили (а сутра и сви „евро дужници“). Ако дугове плате банке, сутра ће повећати камате и накнаде свима или ће напустити тржиште па ће се смањити конкуренција и цене банкарских услуга ће опет бити веће.
Ако их плати држава (као у случају Језде и Дафине) то ће бити на рачун свих грађана преко пореза. А шта је са онима који нису били толико храбри да се коцкају и узму кредит који не могу да плаћају? Опет исти да плаћају туђе дугове? Дужник у „швајцарцима“ и еврима јесте ризиковао кад је узимао кредит јер је имао (несигуран) посао за који је добијао плату у динарима а задужио се у валути о којој ништа не зна.
Бранитељи банкарских дужника кажу да је Мађарска то лако решила: натерала је банке да конвертују кредите у домаћу валуту (форинту) у тренутку подизања кредита. А та иста држава је контролисала курс форинте у односу на швајцарске франке и евре. Чиста демонстрација силе и популизам. Хрватска је учинила нешто слично али се сад суочава са тужбом једне велике банке.
Држава треба да донесе законе који сви морају да поштују. И да свако ко те законе не поштује сноси последице. Ако су банке мимо закона и уговора подизале камате и имале скривене трошкове (фама о ситним словима у уговорима) онда судови треба да казне те банке. С друге стране, ефикасније судство треба да подржи банке у случајевима кад клијенти не плаћају своје обавезе.
Али, као и често у ношој држави, лојални и савесни грађана (магарци?) који редовно измирују своје обавезе као што су порези на имовину и зараду, рачуни за струју и комуналије, обавезе према банкама, колегама на послу, комшијама и пријатељима, треба да плате заостале рачуне онима који сматрају да је нормално да троше струју а да је не плаћају, да се возе у скупим колима и станују у скупим становима а да држави не плаћају никакве порезе.
То није у реду, нек плати свако своје: банке за незаконито подизање камата а дужници нек плаћају банкама своје кредите. Свако нека плати порез и комуналије а насилинике, коцкаре и бахате држава нека прво подсети на дуг а онда, ако се праве невешти, нека их пошаље на радну акцију, да те дугове и отплате.
члан Извршног одбора Креди Агрикол банке
