Прочитај ми чланак
Одавно је СВ.АВА ЈУСТИН Поповић говорио и писао, у књизи „НА БОГОЧОВЕЧАНСКОМ ПУТУ“, да прво што српски монах уради је да, чим да завете, почне да их крши једући месо, и ту губи благодат, а самим тим и монашку, духовну логику, и онда све иде наопако.
Први одговор на монашењу који монаси дају је на питање: „Зашто си дошао, брате, приступајући Светој обитељи овој?“ А одговор СВАКОГ ко се монаши је: “Желим живот испоснички, Свети Владико.“ Добро је познато свакоме да испоснички живот, по Светоме Предању, и Светим Оцима, значи уздржање у речима, делима и мислима од свега порочног и злог, од свега што одваја од Бога и силе Његове, а такође и узимање посне хране и не једење меса, осим рибљег, и то кад је разрешено на рибу, по Црквеном Типику.
Понедељком, средом и петком пост на води или уљу, већ према празнику тога дана; кад је већи празник може и риба; а уторком, четвртком, суботом и недељом једу се и јаја и сир. У току Великог и Госпојинског Поста свих 5 дана се једе на ВОДИ, а субота и недеља на уљу, и једино на Благовести, Цвети и на Преображење једе се и риба. Божићни и Петровски постови су блажи – само понедељак, среда и петак су на води, осим ако тог дана падне неки празник, онда су и они на уљу, а ако је црвено слово, и на риби.
По многим манастирима, нажалост, крши се ово, те се и ова два строга поста, у част Господа и Мајке Божије, посте на уљу, а онда се избегава Света Причест. Уместо да и посте и причешћују се, изабирају да не посте како треба и да се не причесте. Коме то иде на руку- једино непоменику.
Света Православна Црква није установила пост да би мучила некога, него је то Сам Господ установио, постивши 40 дана у пустињи, и то не као ми што једемо посну храну, него не окусивши ништа. Осим тога, и у Светом Писму је речено да зло из нас ништа не изгони до пост и молитва. И безбројни Свети Оци, Исповедници, подвижници доказали су то својим животом.
Није пост на мучење тела, него на његово продуховљење, олакшање, очишћење. Није он нека тиранија над нама, него помоћ од Бога, јер Бог зна боље од нас шта је за наш организам добро, а и за ревносни духовни, Богоугодни живот.
Где год се једе месо у манастиру, ту се смањује покров Божији, јер се крши завет Богу, завет испосничког живота, и поштовања и држања Светог Предања, многовековног опита Светих Отаца, које су они преточили у Свете Каноне и правила ЈЕДНЕ, СВЕТЕ, САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ.
Осим тога, једењем меса у монаштву учествује се, неко свесно, неко несвесно, у јереси „Новог доба“, која припрема пут непоменику. Како? Кршењем завета и канона, и одбацивањем Светог Предања. А кад се због тих грехова смањи благодат, измени се и логика, и човек лакше постаје пријемчив за јерес која хоће да уништи Цркву изнутра, да је обезблагодати. Он постаје плен световног живота и логике, почиње да одбацује подвиге, и силази са КРСТА.
Блажена Пелагија Рјазањска је говорила да оно по чему ће се та нова „вера“ разликовати од старе, праве вере, је у томе што ће ОДБАЦИВАТИ КРСТ. Значи, одбациваће страдања, уздржање, подвиг, пост, рад на себи, на одсецању својих греха, смирење, пожртвованост, покајање.
Пропагираће супротне тим врлинама пороке – уживање, самоугађање, сластољубље, стомакоугађање, самољубље, себичност, самооправдавање…
А зар Вам овај списак греха не личи на оно на шта су пали прародитељи, Адам и Ева, у Рају?
И, баш зато, Гопод нам даје лек против тога, кроз чистоту, уздржање, подвиге, пост, кроз послушност заповестима Божијим, а код монаха и кроз послушност заветима датим пред Престолом Божијим, пред олтаром, где се приноси Његова Жртва.
Неко од Светих 20.века је рекао да ће се они, чија вера буде само у уму, прећи и поклонити непоменику, а да ће они, чија вера буде у срцу, осетити, и неће се прећи.
Монах који једе месо почиње да гледа свет телесним очима, а не духовним. Губи ревност коју Дух Свети даје, губи оштрину духа, чистоту, хвата га лењост, потреба за причом, друштвом, и са КРСТА се враћа на световни живот. То је грех и за мирског верника, али неупоредиво већи за монаха, јер се он заветовао Богу да ће да живи у непрестаној молитви, посту, подвигу, трпљењу, чистоти, покајању.
Осим тога, заповедано је у Светом Писму да се човека јеретика по првом и другом саветовању уклонимо, а не да га 90 година позивамо на покајање. Заповедано је и у Црквеним заповестима да се не читају јеретичке књиге.
То ново „учење“, јеретичко, да треба сви да се уједине, па да треба Православни због тога да се одрекну свог Богочовечанског благодатног живота и подвига, да не би штрчали, и да се не би држали руковођења Духом Светим, који једино у Православној Цркви обитава (и који учи да је једина Истина у Православној Цркви, Која има пуноћу благодати, и прејемство Светих Тајни, и тачност Светих Догми, и Светост Светих Моштију, и чудотворну моћ Свете Богојављенске водице и Светог Огња у Јерусалиму), него да би били увучени у мрак и најдубљу таму и хладноћу подземних немоћи, мртвила духовног, зла и пада, почело је да струји и по нашим манастирима по негде.
Немогуће је уједињење са другим религијама, а и НЕПОТРЕБНО, чак и ШТЕТНО. Не могу се 2 различита духа и логике ујединити. Једино се они могу вратити Православљу, а то није уједињење с 2., него њихово враћање правој вери и Истини, одрицање од јереси и присаједињење. То је једини пут по Богу.
Један детаљ из последње главе Светог Пророка Данила, из Старог Завета, директно и недвомислено оповргава хилијастичка, погрешна надања неких, а можда и многих, да ће наводно бити 1000- годишње „Царство“ на Земљи, као Рај на Земљи, да ће сви да се уједине и у љубави живе. Код Св.пророка Данила тачно се говори да ће после пада антихриста на Земљи бити још 45 дана рајског стања за праведнике, који ће остати после пада непоменика, да дочекају Други Долазак Христов.
Осим тога, у Новом Завету се говори о 1000-годишњем царству, али не Царству Божијем, него оног нечастивог, што може бити директно алузија на 1000- годишње царство папско, које ће Св.Архангел Михајло да сокруши.
И визуелно, све је код римокатолика шиљато, хладно, пркосно, гордо, мрачно, јер је без Духа Светог, и јер је плод сатанског непокајања папског, непокајаних грехова њихових, идолопоклонства, царство мртвила и зла, док је у Православљу све топло, полукружно – обличасти облици купола, олтарских апсида, јер је ту Бог Отац, те се сви осећамо као у Очевом Дому, Кротки и Смирени Син Божији, Христос Богочовек, и
Дух Свети, Који даје Светлост, Радост, Топлоту и Љубав.
Монаштво треба да се држи 20-вековне праксе подвижничког живота, који је круна људског достојанства, који је предукус онога за шта смо створени- да будемо Свети на Небу, у заједници за Свима Светима, да у Вечности славословимо Бога, припремивши се за то на Земљи анђелским животом.
Извор: БОРБА ЗА ВЕРУ – Радослав Бајић
