Законом о изменама и допунама Закона о рударству и геолошким истраживањима (Службени гласник РС бр. 40/2021) који је ступио на снагу 30.04.2021. године, режим Александра Вучића широм је отворио врата масовној инвазији светских рударских корпорација, са криминалним педигреом и злочиначким амбицијама. Србија, и званично друга у Европи по производњи злата, истраживање и експлоатацију овог и других племенитих метала, препустила је страним корпорацијама. Тај велеиздајнички посао (у низу сличних) обавио је режим Александра Вучића, чиме је пљачка Србије, на земљи и под земљом, заокружена. Темељно, сурово, криминално и коначно, злочиначки. Јер, реч је о отимачини оног што грађани Србије имају као „национално благо", дакле, последње на шта су могли да рачунају у неизвесним временима која долазе.

Сада већ давне 2013. године, од 24. до 30. јуна, непосредно након што је Александар Вучић преузео сву власт, у Србији је боравио познати геолог-инжењер и „пријатељ ЦИА“, Бајрон Кинг, дипломац са Харварда, бивши амерички маринац, бивши саветник највећих светских нафтних компанија, милионер који је обишао све најпознатије руднике злата на свету (осим Русије, где му то није дозвољено!) а посебно у Јужној Африци.

Први пут је у Србију дошао претходне 2012. године, да провери да ли се „инвестиција ЦИА“, Александар Вучић, удобно сместио на положај будућег диктатора Србије. Потом је прво обишао Борске руднике, а затим, нимало случајно и „ Дели Јован“, где је седам дана вршио испитивања (мада није имао службену дозволу за то). У свом магазину „Инвеститор“, који се штампа у ограниченом броју примерака, само за пробрану публику, писао је да у Борске руднике и „Дели Јован“ вреди улагати, тачније, откупити их. Коначно у јуну 2013., он долази поново у Србију и доводи са собом представнике четири велика светска рударска магната. Тадашња Влада Србије ставила им је на располагање чак и хеликоптер! А, како „неко тамо у Лондону“ добро зна да „Дели Јован“ има злата у руди знатно више од 10 до 15 процената по тони, дакле, и више од границе потребне за комерцијалне експлоатације, било је јасно шта следи.

коро деценију касније, званичне информације надлежних светских институције, на дан 29. јул 2022. објавиле су да је Србија по производњи злата заузимала друго место на европском континенту, што су потврдила и сазнања Геолошког завода Србије и Рударско-геолошког факултета у Београду. Радио Слободна Европа (РСЕ) објавио је те године информацију да су најзначајнија лежишта и поља злата у источној Србији.

Стручне службе америчких истраживача рудних богатстава читавог света, сматрају да Србија има најмање 600 тона „неоткопаног“ злата.

У Министарству рударства и енергетике Србије данас и не крију да су „оверене“ резерве злата у лежишту Чукару Пеки преко 116 тона, док је процена да се у комплетном лежишту које је у фази истраживања налази око 750 тона злата. Тај рудник у околини Бора на истоку Србије захваљујући режиму Александра Вучића, запосела је кинеска команија „Зиђинг“ још и у октобру 2022. Године, најавивши да ће у тај пројекат уложити близу 500 милиона долара. Одобрење за извођење рударских радова на истраживању доње зоне рудника бакра и злата „Чукару Пеки“ Зиђину уручило је, нешто раније, надлежно министарство. Било је то 28. јула 2022. године.

Зашто је режим Александра Вучића предао ово „фараонско благо“ државе Србије? Има ли бољег доказа да ова опака штеточина, дубоко свесно удара на темеље вековне државности Србије и њених добара?

Крајем јуна месеца 2022. године, у неким „забаченим“ новинским рубрикама, појавила се кратка вест да ће кроз стечај шабачке фирме „Интер Коп“, бити стављени на продају рудници у Заблаћу и Волујцу процењени на укупно 138 милиона динара. Иза те вести стајао је овлаштени стечајни управник који је рудник у Волујцу проценио на 83 милиона динара, а рудник у Заблаћу на око 55 милиона динара. Рудници су наводно продавани „методом јавног прикупљања понуда“.

Овакве, очигледно никоме битне продаје и купопродаје рудника свих габарита, углавном су незапажено прошле, услед општег медијског лудила које већ пуну деценију свакодневно производи режим Александра Вучића. У сенци разних мафија, од грађевинске до финансијске, у Србији делује једна опака мафија која се окомила на кључне природне ресурсе, а пре свега, на изворе здраве пијаће воде и рудна богатства. А, као што је познато, Србија је пребогата рудама и минералима свих врста, чак и оним најређим, који постоје само на неколико места у свету. Ово „домаће замешатељство“ са шабачком фирмом „Интер Коп“, потпуно је на маргини грандиозних планова за пљачку српског рудног блага, уз благослов Вучићевог режима.

Ко се то окомио на српске руднике, ко данас копа, истражује и коначно управља већином налазишта квалитетне руде и минерала?

Злогласни Rio Tinto, најпознатији међу њима, представља само једну од сродних корпорација „дизајнираних“ тако да им је приоритетни посао корумпирање највиших државних институција, па онда локалних самоуправа, па коначно и грађана (у насељима, селима и засеоцима) који случајно „седе“ на још неоткопаним рудним благом. А, попут Рио Тинта, данас у Србији делује на десетине највећих светских експлоататора квалитетних руда и минерала.

Једна од таквих, слободно говорећи, криминалних корпорација, „Константин Resources“, данас у Србији има највећи простор на коме истражује (а негде већ и експлоатише) руде. Дакле, у свом поседу (на коме истражује, копа и ради шта год хоће!) има много већи простор него по злу познати Rio Tinto! Реч је о површини од 71.089 хектара, што обухвата локације од Источне Србије, преко Шумадије, до Подриња на крајњем западу.

Поменута корпорација, којој су главни циљеви истраживања злата, сребра и бакра, основала је у Србији 15. августа 2017. године посебно предузеће, које је у међувремену неколико пута мењало власничку структуру. Приликом оснивања, као њен власник уписана је компанија „West End Resources PTY LTD“ из Аустралије. Међутим, 2019. је као нови власник фирме уписана „Константин Ресоруцес ПТY ЛТД“, која је и у Аустралији променила назив, а задржала исти регистарски број.

При регистрацији, као законски заступник и директор „Константин Resources“ у Србији је наведен Vaughan Scott Wisharkoji је у Аустралији повезан се неколико компанија из области истраживања руда и рударства. У последњој промени у Аганцији за привредне регистре, дана 24. маја 2021. године, он је избрисан као законски заступник српског представништва корпорације.

Доступни и мање доступни подаци о проблематичном кинеском државном предузећу и његовом представништву у Србији („Serbia Zijin Mining“, „Balkan Exploration and Mining“, „Tilva“) и („Serbia Zijin Bor Copper“), истражује руде на близу 60.000 хектара, на локацијама општина и градова Бор, Мајданпек, Жагубица, Зајечар, Љубовија, Осечина, Ваљево, Мали Зворник, Крупањ, Бајина Башта и Косјерић. Колико је далеко отишла мегаломанска амбиција те кинеске „хидре“ и колико је криминалан режим Александра Вучића, говори и чињеница да су Кинезима експресно обезбеђења права на истраживање руда и минерала чак и на територији општина Вождовац, Сопот и Барајево! Срећом, из неког разлога, та права су повучена још 22. фебруара 2022. године.

Кинеска „франшиза“ под именом „Сербиа Зијин Мининг“ је у формалном власништву компаније „Cukaru Peki B. V.“, регистроване у Холандији. Предузећа „Balkan Exploration Mining“ и Тилва су власништву компанија регистрованих на Британским Девичанским Острвима, а у предузећу „Serbia Zijin Bor Copper“, Република Србија има власнички удео од око 40 одсто.

Али, осим „брата Сија“ и његових рударских компанија, десант на српска рудна блага извршило је и више њима сродних канадских компанија. Међу њима и компанија „Mundoro“ преко предузећа „Стара Планина Resources“ и „Valdor Resources“ контролише 51.744 хектара истражног простора у Србији.

Предузеће „Стара Планина Resources“ је основано 2011, а од 2015. власник фирме је „Mundoro Middelen B. V“, регистрована у Холандији, чије је седиште Канади. „Mundoro“ у Канади поседује и фирму „Great Mountain Ventures Ltd“ која је власник предузећа „Valdor Resources“ основаног у Србији 2020. У свим овим фирмама, како српским подружницама, тако и у Канади, као директорка уписана је извесна Теодора Дечев, инвестициона банкарка из Канаде.

Једна од највећих канадских компанија за истраживање и експлоатацију руда, „Dundee Precious Metals“, добио је у Србији одлуком Вучићевог режима, преко 40.000 хектара, преко предузећа „Дунав Минералс“и „ДПМ Авала“, и то на „широком фрону“ локација општина и градова Горњи Милановац, Брус, Куршумлија, Медвеђа, Бор, Петровац на Млави, Жагубица и Кучево. Поменуте канадске „франшизе“ „Минерал“ и „ДПМ Авала“ су у формалном власништву компаније „Dundee Precious Avala S.a.r.l,“ регистроване у Луксембургу, а чије седиште је у Канади.

Повезана предузећа „Тара Голд“ и „Златна Река Resources“, истражује руде и налазишта злата, на око 38.000 хектара, на локацијама општина и градова Голубац, Кучево, Жагубица, Крушевац, Прокупље, Алексинац, Блаце и Нови Пазар. „Тара Голд“ је основана 23. јуна 2016, а као власник уписана је компанија „Eldorado Gold Cooperatief U. A. из Холандије“. Потом се однекуд појавила компанија ISIHC Ltd. из Велике Британије и преузела тај посао.

Иначе, треба рећи да је предузеће „Златна Река Resources“ основано 2020. и њен формални власник је Betoota Holdings Ltd. из Велике Британије, која је у Лондону пријављена на истој адреси као и ISIHC Ltd. Обе фирме су преко компаније Ibaera Capitaл са Кајманских острва повезане са истоименом инвестиционим фондом из Аустралије. Овде је, као и у већини овде набројаних случајева, реч о „инвестиционом капиталу“ непознатог порекла, што представља несагледив потенцијал за чисти криминал који и јесте на делу, кад су рудна богатства Србије у питању.

Канадске компанија „Medgold Resources“ преко своје испоставе у Србији („Медголд Истраживања“)., које контролише око 20.000 хектара истражног простора у општинама Трговиште и Босилеград. У Агенцији за привредне регистре су уписани 14. јануара 2016, непун месец после усвајања поменутог акта. Као први власник уписан је адвокат Марко Ћурић. Од 25. новембра 2021. предузеће је у формалном власништву фирме „Tlamingo Mining“ регистроване на Малти, али је заправо реч о подружници канадске компаније „Medgold Resources“.

Нису само стране компаније кренуле у масовну акцију претраживања и експлоатације рудног блага, под покровитељством Вучићевог режима, него и домаће. Тако је „Металфер Србија“ добио „на дар“ право да истражује руде је на преко 30.000 хектара, на локацијама општина и градова Мали Зворник, Крупањ, Љубовија, Горњи Милановац, Медвеђа и Куршумлија. Али, занимљиво је следеће: „Металфер Србија“, регистрован је 1. априла 2002. и у сувласништву је Бранка Зечевића, Зорана Лојовића и Стефана Зечевића. Дакле, једва годину дана од кад постоје, а већ…

Ова масовна хистерија, „златна грозница“ и јуриш на најквалитетније руде и минерале у Србији, нису од јуче. Подсећања ради треба рећи да је још 2007. године, за време последње владе Бориса Тадића, најављена приватизација осам стратешки важних рудника, а за ту прилику бирали су и приватизационог саветника, који је, наравно, одлучио на штету државе а за рачун владајуће коалиције. Био је то „модел“ који је Вучићев режим од 2013. године примењивао, све до промене Закона о рударству и геолошким истраживањима, који је отворио врата мафијашким корпорацијама из целог света, да крену у прекопавање Србије.

Тада је Влада Србије расписала тендер за избор приватизационог саветника који је требао да сачини концепт реструктуирања и продаје осам српских рудника угља са подземном експлоатацијом.

Купцима су тада по багателним ценама понуђени зајечарски рудокопи „Лубница“, „Вршка чука“ и „Боговина“, Ибарски рудници, „Јасеновац“ код Крепољина, сјенички „Штаваљ“, „Рембас-Ресавица“ код Деспотовца и сокобањски „Соко“.

Тадашњи помоћник министра рударства и енергетике Србије, извесни Дејана Рајковић, тврдио је на сав глас да је приватизација једини спас за ове руднике угља, „јер они годишње праве губитке који превазилазе милијарду динара“. А, реч је била о лошем управљању и потреби за брзим новце а не дугорочним плановима. Тада је још увек у тим рудницима радило преко 5.000 радника!

Мада је продаја рудника олова, цинка и бакра на Руднику код Горњег Милановца названа „примером успешне приватизације рудника“, те је наводно држава од накнаде за коришћење минералних сировина добијала значајне приходе, ствари нису изгледале тако идеално. Једно домаће предузеће („Contango“) купило је на јавној аукцији 70% рудника и флотације „Рудник“. У „Руднику“ је било запослено око 400 радника.

Већ тада се видело да ће српско рударство у будућности имати проблем са недостатком квалитетног инжењерског кадра, те да законодавство спрема гробницу домаћим рударским предузећима. Чекала се само појава „корисног идиота“. И он се појавио 2012. године, у лику Александра Вучића, на радост страних мешетара и разних „инвеститора“ без новца али са мегаломанским идејама. Стране рударско-геолошке фирме које врше истраживања у Србији, тада су први пут повећале обим истраживања. „Рудник“ у општини Горњи Милановац, осим олова, цинка и бакра, има и велике резерве сребра, али никад од распада Југославије није имао квалификоване радне снаге ни најбољих инжењера. Али, онима који су дошли у посед овог рудника, задовољили су се и полуквалификованом и недовољно обученом радном снагом.

На Дан рудара, 2018. године, 6.августа, неко се дрзнуо да помене велики рударски штрајк из 1906. године баш на тај дан. Није било право режимским људима, одани Александру Вучићу, да слушају о временима кад је на почетку века освојено право на радничке штрајкове.

Јер, у том тренутку, већ су били приватизовани скоро сви рудници угља као и неки ЕПС-ови површински копови Колубаре и Костолца. Тог дана је уприличена и свечаност у Бору (циљано, са разлогом) а у Клубу РТБ-а Бор у Брестовачкој Бањи, дошла су делегације „високих званичника“, амбасадори и други представници страних амбасада, као разни „пословни партнери“, наводни пријатељи компаније и, припадајући друштвео политички талог овог региона.

Министар рударства и енергетике у Владе Републике Србије Александар Антић, одржао је говор. Била је то у „обландама“ замотана порука о доласку „кинеског партнера“, који данас руши брда и исељава становништво из овог краја источне Србије. Ево шта је Антић тада рекао: „РТБ Бор је стабилна компанија и управо из тог разлога данас када се налазимо у фази одабира стратешког партнера ми имамо интересовање великих, значајних светских компанија за учешће на тендеру“.

Јавност је тада, случајно, услед једне неопрезне изјаве, сазнала шокантну истину, да у јамама Ресавице још копају ручно!Дакле, лопата и крамп!

И уместо да Вучићев режим нађе стручан инжењерски менаџмент, добро га плати, као и рударе и остало особље, и тако сачува Ресавицу, прибегло се једноставном, а врло глупом решењу: из буџета Србије, одобрена је дотација од преко четиримилијарде динара. А, онда још глупљи потез: Вучићева влада спремала је „акциони план“ уз подршку Светске банке. Дакле, још једно ново задужење! Или није уопште било глупо, него планирано, злонамерно, подло и субверзивно!

Био је то тек увод у причу о доласку „кинеских спаситеља“, који данас сурово експлоатишу рудна богатства овога краја, а у међувремену су унаказили природу и растерали добар део локалног, углавном младог становништва.

Само у једном случају (Rio Tinto) дошло је до масовне побуне и правне интернационализације оваквог дивљаштва. То је отишло толико далеко да су од 5. до 9. априла у Лондону, у организацији Лондонске рударске мреже (London Mining Network) одржани Дани акције против компаније Rio Tinto, која је својим делатностима широм света довела до грубих кршења људских права и еколошких катастрофа, па чак и једног грађанског рата.

Британска штампа писала је тих дана о скандалу на југу Европе, у западној Србији, о плановима Рио Тинта да отвори рудник литијума и тиме трајно затрује воде дринског слива, па је посебно цитирано једно важно запажање: „Ако се овакав рудник отвори, у случају да се пројекат догоди, питање је само када ће се догодити екоцид и када ћемо добити дринску воду загађену тешким металима и сумпорним киселинама“.

А 1.

Отимачина „Трепче“

Са извозом од преко 150 милиона долара, „Трепча“ је 1996. била највеће извозно предузеће у СР Југославији. Само од 1996. до 1999. у њеним погонима произведено је 2.538.124 тоне руда олова и цинка. Садржај метала у руди износи око 7,6 за олово и 4,6 за цинк, чиме се „Трепча“ убрајала у најиздашније европске руднике.

У време СФРЈ и СРЈ комбинату је припадало десет рудника који су снабдевали три постројења за пречишћавање руде, која се затим топи у топионици цинка у Звечану. Коп у Старом тргу, који је сам давао 50 одсто експлоатације руде, као и они у Ајвалији, Новом брду, Кишници и Бадовцу запослени су напустили одмах после уласка снага НАТО-а 1999.

Производња тада још није била потпуно заустављена, јер 20 одсто експлоатације и даље долазило из рудника Црнац и Бело брдо, који се налазе на северу Косова (општина Лепосавић, поткопаоничи крај), где је утицај владе у Приштини био ограничена.

Уско грло целокупне производње комбината „Трепча“ била је топионица цинка у Звечану, која се налази на простору где се граниче српски и албански део Косовске Митровице. До 15. новембра 1999. тамо се производња нормално одвијала. Али, већ 25. јуна 1999. англо амерички „протонамесник“, Бернар Кушнер, објавио је Указ у коме је крупним словима писало „да управа над српском и југословенском својином на Косову и Метохији прелази на УНМИК“, што је било супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, у којој је подвучено да НАТО и КФОР неће повређивати територијалну целовитост СР Југославије и да признају Косово и Метохију као њен саставни део.

Нешто касније, 12. новембра 1999. Кушнеров представник је пред 400 радника рекао „да топионица не сме више да производи за Србију и Југославију“, те забранио запосленима да уђу у круг фабрике. Ова окупација је привремено окончана 26. маја 2000. године, након што је велики пожар уништио топионицу цинка. То се поклопило са захтевима које је шпијунска „фирма“, „Међународна кризна група“ формулисала у документу још 26. новембра 1999. под насловом: „Трепча-унети смисао у лавиринт“.

Русија му ово неће опростити? Следи последњи чин Вучичевог режима – НАТО!https://t.co/O5BW1Xbvu9

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 28, 2023

Извор: Magazin Tabloid

Ознаке: Никола Влаховић, Пљачка, рудна богатства