Прочитај ми чланак

ОТИМАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И СРПСКЕ КУЛТУРЕ уз аминовање Републике Србије

0

Недавно је Комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона признао „црногорски језик“, чиме је Црна Гора добила међународни код за језик. Свесни смо да не можемо пресудно да утичемо на дешавања у Вашингтону, но поражавајућа је чињеница да је и Република Србија прихватила овај „језик“, и то још 2010. године када је у Малом Иђошу, због значајног удела црногорске популације, уведен овај измишљени језик.

Да се разумемо, право је сваког појединца да се национално и верски изјасни како жели, али одобравати некакве назови језике, науштрб домаћег језика и домаће културе, у најмању руку је негирање сопственог језика и културе, односно сопственог идентитета. Јер, „црногорски језик“ није никакав засебан језик нити постоји научна основа која би га третирала као посебног, понајмање различитог од српског.

Неки ће наћи образложење у чињеници да се ради о другој држави, но то оправдање нема никакав научно утемељен значај, јер српски народ не бивствује само у Републици Србији, већ је историју и писану реч стварао и на територијама мимо данашње Реп. Србије, а најбољи пример тога је управо Црна Гора, земља у којој је од вајкада буктала српска ватра и где је српска историја и књижевност саздала тврђаву на чијој застави и вековима доцније лепршају Његошеве речи: „Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“.

А када се узме у обзир да не постоји никакав „аустријски, швајцарски, амерички, аустралијски, бразилски или канадски језик“ (иако је дистинкција у неким случајевима неупоредиво већа него што је то случај код српског и „црногорског“, „босанског/бошњачког“ и „хрватског“), посве се стиче закључак да је политика преузела преимућство над лингвистиком и науком уопште.

И не ради се овде само о именовању језика, већ о преузимању језика, а самим тим и културе, традиције и идентитета. А став појединих „српских научних институција“ да су горе поменути језици, да парафразирам, „у суштини српски, али се другачије називају“ је исувише слаб и неадекватан одговор и очито да „српска елита“ болује од политичке коректности, чим ствари не сме да назове правим именом, и то најпре са научног становишта.

У свему овоме кумује и Реп. Србија. „Хрватски језик“ је одавно прихваћен, а и „црногорски“ и „босански“ се „одомаћио“ толико да се „домаћин“ повукао и да на том простору постоји само у прошлости, а по свој прилици и историју ће му преузети.

Остаје да се види докле ће овај национални суноврат ићи и докле ће Србија зарад којекаквих „права и толеранција“ ампутирати сопствено ткиво. На Балкану пословица „колико језика знаш – толико вредиш“, с правом постаје (траги)комична. Оваквом континуираном самонегирајућом политиком одајемо утисак да нити шта знамо нити шта вреднујемо, а понајмање свој језик и сопствени идентитет.

7 коментара “ОТИМАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И СРПСКЕ КУЛТУРЕ уз аминовање Републике Србије

  1. milan popovic каже:

    NE kad je takva stvar svima koji govore crnogorski bosnjacki ili bosanski ili hrvatski uvesti NOSTRIFIKACIJU DIPLOMA!Pa to svi rade u Zapadnoj Evropi Evropski standard! kad krenu na sud mraju da plate prevodioca kad bilo sta rade prevodioc pa dok se ne dozovu pameti tako.Novcanik je cudo Bozje!

  2. smireno каже:

    Па, кад је таква ствар, да ми лепо уведемо Лалински, Шумадијски и Пиротјански? Мислим, ако држава Србија препознаје све варијанте србског језика као посебне језике, онда стварно треба признати и ове које народ говори у Србији. Значи, ако ћемо да попуштамо, онда ајмо до краја. Црногорац, Босанац и Хрват ће одлично да се разумеју међусобно али им зато треба преводилац за Пиротјански (Нишки, Врањански, Лесковачки). Једини разлог зашто то још није постало проблем је што се они који говоре тим језиком додворавају Вуковим Србима и говоре страним (наводно србским) језиком неби ли их ови (Београд) разумели и прихватили.

  3. smireno каже:

    Па, кад је таква ствар, да ми лепо уведемо Лалински, Шумадијски и Пиротјански? Мислим, ако држава Србија препознаје све варијанте србског језика као посебне језике, онда стварно треба признати и ове које народ говори у Србији. Значи, ако ћемо да попуштамо, онда ајмо до краја. Црногорац, Босанац и Хрват ће одлично да се разумеју међусобно али им зато треба преводилац за Пиротјански (Нишки, Врањански, Лесковачки). Једини разлог зашто то још није постало проблем је што се они који говоре тим језиком додворавају Вуковим Србима и говоре страним (наводно србским) језиком неби ли их ови (Београд) разумели и прихватили.

    1. Бели Орао каже:

      …смири се, смири се…Полако сти језици.

  4. smireno каже:

    Па, кад је таква ствар, да ми лепо уведемо Лалински, Шумадијски и Пиротјански? Мислим, ако држава Србија препознаје све варијанте србског језика као посебне језике, онда стварно треба признати и ове које народ говори у Србији. Значи, ако ћемо да попуштамо, онда ајмо до краја. Црногорац, Босанац и Хрват ће одлично да се разумеју међусобно али им зато треба преводилац за Пиротјански (Нишки, Врањански, Лесковачки). Једини разлог зашто то још није постало проблем је што се они који говоре тим језиком додворавају Вуковим Србима и говоре страним (наводно србским) језиком неби ли их ови (Београд) разумели и прихватили.

    1. Tuta каже:

      Поделио си језик Шопа на приградска насеља и ма’ле! Срам те било :) Може бити само јединствен шопски језик на простору три државе, до тренутка кад се ми Шопи ујединимо. Наравно, не без Шокаца Војводине… Свакога дана седмице Бог ствараше по једног Шопа, а седмог дана створи све остале ђутуре по угледу на шест Шопа.

    2. Незгодна питања за згодно разм каже:

      …Шопова!

Коментари су затворени.