Прочитај ми чланакЕвропска унија је своје највеће проширење доживјела 2004. године, када су уз заједницу “слободних и демократских народа” примљени Кипар, Чешка, Естонија, Мађарска, Литванија, Летонија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија. Хрватска је постала чланица 2013., док је Велика Британија на референдуму 2016. одлучила изаћи из ЕУ.
Врло ријетко се могу пронаћи стручне анализе о штетним учинцима уласка у ЕУ за “периферне” народе и “другоразредне” земље, односно оне које су се на тај корак одлучиле како би једном заувијек побјегле од “авети тоталитарних и ауторитарних система” и уживале благодати слободе кретања, запошљавања, улагања, пословања, слободе говора и политичког деловања и свега што, наводно, јамчи Европска унија.
Но, показало се да су последице исхитрених одлука и потписивања поглавља приступних преговора за неке земље биле погубне. Хрватска је например тек неколико протеклих година погођена масовним егзодусом младог, радно способног и академски образованог становништва, због чега је легитимно поставити питање колико данас у Хрватској уопште има становника?
У Хрватској је тренд одласка у иностранствио постао проблем у протеклих двије, три године, што коинцидира с уласком у Европску унију, тако да можда још има времена за поправити штету. Буде ли се, под изговором да је сватко слободан одлучивати где ће, за кога и за колико новца радити, проблем и даље гурао под тепих, догодит ће нам се исто што и балтичким народима, који су на рубу нестанка.
Балтички медији су ових дана расправљали о демографским резултатима Литваније, Летоние и Естоније до 2016. Уопштено, ове три мале земље наставља разарати тренд депопулације због ниске стопе наталитета и миграције радно активног становништва. Преостало остарјело становништво неће моћи очувати економску и финанцијску одрживост Литваније, Летоније и Естоније, јер ове земље, унаточ добром показатељима, ипак требају вратити дугове, односно кредите које су узеле за економски опоравак током ’90-их и 2000-их година.
Посебно неугодна чињеница за балтичке земље је одлука Русије да се одрекне цјелокупног поморског, жељезничког и друмског транзита кроз ове три земље, што ће за њих бити погубно.
Свидело се то балтичким земљама или не, Русија их неће напасти, али је руско водство себи поставило велики политички циљ и од 2020. сва руска роба, без изузетка, не смије пролазити кроз балтичке луке.
Уз комплетну забрану транзита руске робе, Литванија, Летонија и Естонија се морају суочавати и с учинцима демографске катастрофе узроковане исељавањем младих и квалификованих стручњака, ниским наталитетом и критичним повећањем удела старијих особа у укупној популацији. Не треба посебно спомињати колико ће лучких и радника у теретном жељезничком промету добити отказе, једном када цијели терет буде ишао преко руске луке Лењинградској области.
Русија тамо већ сада има луку Уст-Луга, која је у стању одрадити претовар бјелоруског бензина, дизела и ложивог уља. Бјелоруси, пак, нису учинили ништа да стану на страну балтичких земаља, јер сировине за њихове рафинерије ионако долазе из Русије, а не из Балтика. То значи да ће транзитни приходи ићи Русији и Бјелорусији, што ће имати удар на економију балтичких земаља.
Међутим, то је тек оно што ће бити, иако убрзо. Највећи је проблем што већ сада добар дио радно активног и образованог становништва плаћа порезе у иностанству, односно у Пољској, Великој Британији, па чак и Сједињеним Државама.
Хрватска се такође суочава с овим погубним трендом, али је 2016. масовни егзодус становништва у пуно већој мјери погодио и балтичке земље, а од уласка у Европску унију је досегао такве размјере какав није виђен ни у једној од земаља бившег “Источног блока”.
Исељавање се претвара у смртну казну за Балтик, јер некритично одбацивање Литванаца, Летонаца и Естонаца живота у властитим земљама доводи у питање и сам физички опстанак ових народа.
Балтик је свјетски рекорд у депопулацији постигао још 2008. – 2009. године, због утјецаја финансијске кризе, али су тада све земље средње и источне Еуропе биљежиле тренд одласка радно активног становништва на Запад.
Међутим, господарске и миграцијске статистике на крају 2016. године показују да је исељавање из земљама источне и средишње Европе прошлост. Осим балтичких држава, исељавају се још само Словачка и Хрватска.
У Чешкој је одлив становништва у 2015. години смањен за више од трећине (33,5%), Мађарској за готово четвртину (22,2%). Из Пољске је 2014. отишло 3% мање људи него у 2013. години. У том контексту се може говорити о релативном побољшању демографске ситуације у “Новој Европи“, док Балтик и даље биљежи европске и свјетске рекорде изумирања.
Одлив становништва из балтичких држава се повећава из године у годину. Из Естоније се 2015. одселило три пута више људи него у 2014. години. Летоније је у 2015. напустило 5,7% људи више него прије годину дана, док апсолутни рекорд у депопулацији држи Литванија, где је у 2015. години у иностранство одселило 21,6% више људи него 2014.
2016. године се тренд исељавања из балтичких земаља није зауставио. Напротив, он и даље расте.
Из Литаваније је у првој половици 2016. године одселило 6,5% више људи него у првој половици 2015. С оваквим бројкама је Литванија прва по црним статистикама депопулације у Европској унији. Службено у земљи данас живи 2,86 милијуна људи, док је 2015. у земљи живјело 2,91 милијуна становника. Но, овде говоримо само о службеним бројкама, а ситуација би могла бити и гора.
Број становника Летоније се смањује за 1% годишње, чиме је земља заузела друго мјесто по депопулацији у Европској унији, одмах након Литваније. Летонија службено има 1,95 милијуна становника.
Литванија је још гора и годишње губи 1,5% становништва. Земљу дневно у просјеку напусти 100 људи, што је годишње око 35 000 становника.
Нигде у свијету не постоји ништа слично, ако у обзир узмемо да балтичке земље живе у увјетима мира, политичке стабилности и економског раста. Но, балтички грађани масовно одбијају живјети у властитим земљама и бјеже из њих готово брже од избјеглица из земаља захваћених ратовима и немирима у Aзији и Aфрици.
Никада прије аутохтони балтички народи нису показивали толику жељу за одласком из домовине, тако да се може говорити јединственом историјском феномену. Овако масован егзодус становништва нису узроковале ни немачка, пољска и шведска колонизација, оба свјетска рата, ни послијератно раздобље Совјетског Савеза. Раније балтички народи једноставно нису хтјели живјети у страним земљама.
Међутим, уласком у Европску унију се почело емигрирати, али не на привремени рад у богатије земље, него заувијек. Ово је одлазак у којем се одабире нови дом и одбацује могућност повратка у домовину.
Према истраживању Универзитета у Летонији, 62,7% оних који су напустили земљу су рекли да се не желе вратити, јер су разочарани у Летонију као државу. Од оних који су се одлучили вратити у Летонију, 40% је промијенило своју одлуку и опет су отишли у иноземство.
Слична истраживања су проведена у Литванији. Према анкети 2011. године, које је провео Институт за развој цивилног друштва, 60% исељеника из Литваније се не жели вратити у домовину.
У балтичким земљама није остало још пуно радно способног становништва, али се тренд одласка из земље свеједно не зауставља.
Истраживања јавног мнијења у овим балтичким државама показују да ће у будућности више од четвртине преосталог становништва такође иселити.
Но, можда је од броја људи који желе напустити Балтик важније питање ко одлази? Ове три земље напуштају најбољи, најактивнији, млади и школовани људи у потрази за каријером. Балтик губи младе генерације квалификованих стручњака у пуној животној снази.
Према Заводу за статистику Литваније, више од половице имиграната, њих 52%, који су земљу напустили у првој половици 2016. су били млади у доби од 18 до 35 година.
Ситуација је слична у Летонији Естонији. Балтичке земље напуштају људи са завршеним локалним универзитетима и одмах по пријему дипломе одлазе у потрази за послом у струци у Европу.
Већ дуги низ година у балтичким државама нема незапослености, чиме се хвале локалне владе, али нема ни квалификованог особља на тржишту рада. Највећи проблем је одлазак доктора, јер се становништво старије животне доби у домовини тиме лишава квалификоване медицинске помоћи.
Проматрано из тог угла, демографски процеси у балтичким земљама су пуно опаснији него се чине на први поглед. Студије показују да не говоримо више о спором, тихом и безболном одласку мањег дијела становништва или некадашњих дисидената, него о проблему који би у сљедећих неколико десетлећа Литванију, Летонију и Естонију као државе могао послати у ропотарницу повијести. У најцрњем сценарију, а наде у бољитак нема, земље лишене свих виталности, заједно с активним и школованим младим људима, полако ће потонути у заборав, као да никада нису постојале.
Према предвиђањима Евростата, у следећих 40 година ће се становништво Литваније смањити за 38%, а Летоније за 31%. Узимајући у обзир депопулацију и да су у посљедњих 25 година Летонија и Литванија изгубиле око трећине становника, средином 21 века ће балтичке републике заправо изгубити двије трећине свог становништва.
Естонија у овим црним статистикама ипак стоји нешто боље, али с 1,32 милијун становника на површини нешто мањој од Хрватске се мора побринути за прираст, који је након година одласка и одумирања становништва тек ове године забиљежила благи позитиван тренд. Наиме, од пада Берлинског зида до 2000. Естонија је остала без 12,5% становништва, а сљедећих 10 година за још 5,5%. У односу на 2011. Естонија 2016. биљежи пораст броја становника за 1,7%, што је за Балтик велики успјех, иако се Естонија заправо вратила на број становника с краја ’60-их година прошлог века.
Између 2020. и 2030. године ће у пензију отићи највећи број становника балтичких земаља, а на тржиште рада утјече и најнижа стопа наталитета. Због тога ће у Литванији, Летонији и Естонији остати упражњена радна мјеста у неким кључним занимањима, попут доктора, а остатак радно активног становништва неће моћи довољно зарадити да се исплате пензије старијима.
Стога је одлазак становништва за три балтичке републике дословно смртна казна, јер по тренутним стопама егзодуса становништва тим земаљама у скорој будућности пријети физички нестанак.
Поправити ситуацију је готово немогуће. Владе Литваније, Летоније и Естоније су свјесне свега, али и не покушавају донијети озбиљне одлуке да се овај тренд заустави.
У Летонији је ове године отворен програм за повратак младих стручњака за којег је издвојено смијешних 72 хиљада евра. У Естонији годишњи буџет Фондације “Наши људи”, која се залаже за повратак сународњака, износи једнако смијешних 80 хиљада еура.
У Литванији држава не чини дословно ништа да олакша повратак сународњака. Чак и лаик би могао закључити да је политика влада балтичких држава одустајање од властите будућности.
Протекла година је показала да су балтичке земље јединствен феномен у свјетској историји. То су пропале нације и државе у којима људи који су тамо рођени одбијају живјети. Ово је јединствен примјер земаља из којих становништво бјежи у толико великом броју, а да нема непосредне опасности за његов опстанак.
Истина је и да је БДП у ове три земље у раздобљу од 2003. до 2013. растао највећом стопом у Еуропи. У Литванији за 60%, Естонији за 35%, а Летонији за 51%, али никакве позитивне статистике или макроекономски показатељи нису успјели зауставити црне статистике с којима су балтичке земље већ ушле у свјетску повијест. Aко владе ових земаља хитно не подузму радикалне мјере, за неколико деценија би Литванија, Естонија и Летонија могле нестати с политичке карте свијета.
