Битан и највидљиији део националног идентитета су празници. Већина обичних људи не зна да поседује неке карактеристике које их разликују од других, али се преко празника идентификује са народом коме припада.

Сасвим је нормално да се народи разликују, као и људи. Језик, писмо, вера, обичаји, традиција – саставни су делови идентитета сваког народа. Уколико барем нешто од овога постоји у људима, може да се каже да они поред свог личног идентитета поседују и национални идентитет, или одређене карактеристике које их разликују од припадника других народа.

Битан и највидљиији део националног идентитета су празници. Већина обичних људи не зна да поседује неке карактеристике које их разликују од других, али се преко празника идентификује са народом коме припада. Крсне славе и други верски празници и разни датуми који обележавају велике догађаје из националне историје, имају велики културолошки значај. Они сабирају људе у заједницу, чине их поносним, улепшавају им често ружну стварност. Празници су моменти када се породица окупља, када се говори о лепим темама, када се приноси дар Богу или обнавља градиво из историје. Празници чувају свест о припадности народу и Цркви. Зато празници представљају значајан моменат у животу човека и народа. Али зато су празници и на удару нових светских поглавара.

У ери глобализације постало је модерно да се заборављају традиционални, а прихватају нови празници, туђи, несвојствени народу коме се намећу. То је тренутно случај у свим деловима света, посебно у Европи. Разни светски дани свега и свачега, који се скоро наредбодавно намећу, подсећају нас да смо грађани глобалне светске државе, а комерцијални култови попут дана заљубљених или осмог марта постоје због лаке зараде. Велика маркетиншка промоција ових датума има за циљ унифицирање различитих људи и народа, што као крајњу мету има њихово претварање у безличну масу послушних и несвесних грађана света.

Међутим, уз разне светске и комерцијалне празнике, у Европи све више узима маха и један древни пагански култ слављења вештица. Његово слављење сигурно није узроковано искључиво новцем, већ више неком дубљом, мистичном, антихришћанском симболиком. Овај култ слављења таме је одавно ушао у западни свет, и са њим Римокатоличка црква није успела да се избори. У последњих двадесетак година улази и у друге културе, потпомогнут великом медијском кампањом.

Откуд код Срба порив да прослављају вештице?

Тако нешто никада није постојало на овим просторима, и зато чуде појаве прослављања овог „празника“. Али иако Србима тако нешто у прошлости није било својствено, оно је у кратком временском року постало скоро део културног живота омладине, са тенденцијом ширења. Основне узроке овој појави можемо да пронађемо на више изворишта.

Вишедеценијски рад на уништавању српске културе има као последицу губитак свести о припадности Цркви и народу. Комунизам је градио новог човека, ослобођеног догматских обзира, спремног да у срећну будућност ступи без моралних стега којима га је „оковала“ Црква. Тај нови човек је постао Југословен. Насилним деловањем преко школског система и медија, комунисти су успели да промене духовни код српског народа. Данас има Срба којима није битно какве празнике прослављају. Многи су се вратили хришћанским обичајима, али је за део њих то више праћење моде него исповедање живе вере.

Неутемељеност родитеља изродила је недовољно васпитану децу, којој је свеједно да ли је празник хришћански или не, да ли се слави светитељ или вештица. Као што су родитељи после Другог светског рата променили хришћанске обичаје за антихришћанске комунистичке, тако су њихова неутемељена деца спремна да лако прихвате нове антихришћанске обичаје уместо неутемељеног слављења крсне славе или ускршњег фарбања јаја чију симболику нико не зна.

Идолопоклонство западној култури које у израженој форми постоји од Титовог окретања Западу и продора рокенрола, добило је нове манифестације. И данас, као и тада, међу младима важи девиза да је лепше све што је страно, поготово оно што долази из западног света. Музика, мода, филмови, празници – све се копира. Маркетинг сурово намеће самозаборав.

Сујеверје је специфичан проблем који постоји у српском народу вековима. Гладни духовног живота, а неутемељени у православној вери, Срби су стално на мети окултног. Некада су то биле просте бапске враџбине, а данас је овај вид антидуховности, маркетиншки промовисан, добио нове размере, остајући на антихришћанским основама. Призивање духова заменили су прорицачи судбине, а у то друштво се одлично уклапају вештице. Мрачне одаје, ексцентрични костими, мирис разврата и „лудо зезање“ до јутра довољно су примамљив мамац за омладину која у себи нема духовни компас.

Погрешно тумачење појма слобода представља још један од разлога за прослављање вештица. Да ли овде уопште може да се постави питање слободе, када се очигледно ради о слављењу таме и зла? Или то можда и није тако зло као што се некада тумачило? Да ли зло може да буде представљено као добро, и ако може, зашто га забрањивати?

Питање тумачења добра и зла кључно је за разумевање данашње цивилизације. Данашње човечанство, поготово његов омладински део, одвојено од некадашњих моралних начела које су шириле велике религије, не уме да препозна шта је добро, а шта зло. Све је постало слободно, више нема морала, из чега произилазе разне друштвене девијације које за последицу имају губљење смирења и духовне поремећаје. Речи Светог апостола Павла да је све на слободу, али није све на корист, данас су потпуно заборављене.

Оно што је започето у комунистичком систему, наставило се у либерално-демократском. У културолошком смислу скоро да није дошло до промена, бар не суштинских. Другим речима, уместо цензуре једне партије која је одређивала шта и како сме да се слуша, гледа и прославља, добили смо цензуру свих владајућих партија у последње две ипо деценије. Свеједно је која од њих влада када све воде прозападну културну политику, коју подржава њихов национално несвесни разум наслеђен од комунистичких предака. Ако се то помеша са сујеверјем које се несметано промовише, и схватањем слободе као неограниченог простора за задовољење најнижих страсти, добија се омладина обучена у црно, са ђавољим роговима и вештичијим зубима.

На почетку 21. века један древни хришћански народ проживљава велику духовну кризу, што није ништа ново. Откако су први Срби примили веру у Исуса Христа у њима траје борба добра и зла, светлости и таме, хришћанског и антихришћанског, морала и неморала. У тој борби било је периода када је надвладао хришћански утицај, и периода када су Христове речи биле на маргини српског живота. У последња два века либерализам и комунизам су појачаном пропагандом диригованом споља настојали на све начине да коначно преусмере Србе против Христа. Али борба још увек траје.

Хришћански корени су дубоко урасли у српско тло и наћи ће начина да поново донесу плод. Другачијом културном политиком, која се неће пошто-пото наслањати на преузете узоре, која ће раскинути са праксом олаког запостављања сопствених вредности и која ће омладини вратити осећај припадности цивилизацији њихових предака, неки нови Срби могу да преусмере српску историју поново ка Христу.

(Двери – Зоран Павловић)

Ознаке: Srbi, вештице, Зоран Павловић, паганизам, православље, празници, српски идентитет