Скоро три године владе европских земаља, служећи финансијску и економску елиту, уверавају своје грађане како ће успети да поправи катастрофалну ситуацију коју су сами проузроковали својим погрешним одлукама.

Упорно тврде како је нужно плаћати паразитски камате на обвезнице и трпети оштре мере штедње под сваку цену, те да не постоји други начин за излазак из кризе.

Након три године рецесије, Грчкој се дугови увећавају, а њено привреду је разорено до темеља. Велика Британија, Шпанија и Италија се налазе у безизлазној ситуацији и штавише њихове владе садистички намећу мере штедње док њихов дуг све више расте. Ирска и Португал се налазе у скоро идентичној ситуацији.

Медији су пренели „меа цулпа“ Тројке (ЕУ / ЕСБ / ММФ), која је признала да је грешила сво време, те како су приступ Исланда и његове одлуке били исправни од самог почетка. Ради се о највећем признању грешке у историји економије.

Што је учинио Исланд? Управо супротно ономе што је финансијска елита од њега захтевала. Исланд се није сложио с тим да спашава велике банке новцем пореских обвезника, те је донио одлуку да ће банке добити свој део, уколико остане нешто новца након што влада подмири своје обавезе према народу. Банке су, с друге стране тврдиле како је одрицање нужно, само како би лихварима који тргују обвезницама јамчили повраћај сваког уложеног долара.

Наравно, да не би било илузије, Исланд није неким чудом подарен трезвеном владом која постоји само како би служила народу већ је тај исти народ масовним протестима, у периоду 2009-2011, присилио власти на другачије дјеловање.Просвједи у Рејкјавик, јануар 2009Тројка је тврдила како грађани Европе не могу одржати исти ниво образовања, здравствене заштите и пензиони систем, које су им у наслеђе оставили њихови родитељи. Исланд је, међутим, поручио „тројки“ како нема намјеру попуштати пред највећим криминалним финансијским моделом у историји људске расе.

Сада, након три године апсолутне попустљивости и усаглашености кукавичких влада, на видело излази истина коју није могла прикрити ни најбоља пропагандна машинерија.

ММФ: „Приступ Исланда је довео до изненађујућег и јаког опоравка“

У препознатљивом стилу иу тренутку када су медији присиљени признати како су годинама варали целокупну јавност, јављају се ревизионисти како би изнова исписали странице историје. То се види у тексту који је објавио Блоомберг Бусинессвеек: „Приступ Исланда у покушају опоравка привреде и изласка из рецесије, довео је до његовог изненађујућег и јаког опоравка, признао је челник делегације ММФ-а, у тој земљи“.

Владе осталих земаља, које су биле највише погођене крахом из 2008., почеле су да примењују мере које су им саветовале новчарске институције, уместо да примене „исландски модел“.

„Исландски модел“ је једина стратегија која нуди могућност изласка из кризе, а то потврђују основни принципи вођења привреде. Када је Плутарх, пре 2000 година, писао како је „несразмјер између броја богатих и сиромашних смртно зло за било коју републику“. Он пре 1500 година засигурно није, као папагај, понављао социјалистичке догме које су угледале светло дана 1500 година након његове смрти.
Он је само објаснио основни економски принцип, на којему су своје теорије заснивали и модерни капиталистички економски теоретичари. Чак и када су маштали о светињи слободног тржишта, држали су се једне од Плутархових тврдњи: „Привреда ће бити здравије уколико богатства буду у рукама сиромашних и средње класе. Оно не сме бити акумулирано у рукама мањине.“

Дакле, када нас ревизионисти из Блоомберга покушавају уверити како је опоравак Исланда „изненађење“, то значи да ниједна влада, ниједна новчарска институција и нико од „цењених експерата“ не разумије основне принципе аритметике и економије. Да ли је то порука коју нам желе послати?

Речи хвале у тим ревизионистичким акробацијама не звуче искрено из разлога што је економско насиље имало за циљ сломити исландски отпор.

Финансијска елита је одлучила да уништи исландско привреду у знак одмазде због противљења дужничком ропству, али се Исланд успео одупрети само захваљујући истрајности народа у свом отпору.

Из тога се да закључити како оштре мере штедње нису ништа доли једна кампања, којој је циљ да уништи привреде европских земаља. У том случају, народи тих земаља би постали робље, које неће бити у стању пружити било какав отпор.

„Тројка“ се прво обезбедила да други неће поступити на исти начин

Финансијска елита никада не би признала своју грешку у случају Исланда, када не би била сигурна да остали неће поступити на исти начин. Но, остали су парализовани до те мере, да својевољно трпе економско угњетавање.

Доказ за то је Грчка, једина европска нација која је покушала да свргне издајничку владу, која је у два мандата испуњавала жеље „тројке“. Комбинација страха и пропаганде је, међутим, учинила своје. Грци су и трећи пут изабрали владу, која се по ничему не разликује од претходних. А када робови гласају за робовласнички систем, робовласници имају разлога за славље.

Дакле, ове Блумберг хвале нису имале за циљ уздизати исландску владу у небеса (обзиром да је познато колико банкари мрзе Исланд), него створити још једну велику лаж. Исти ревизионизам је уследио и одмах након финансијског слома 2008., када су експерти у медијима махом изјављивали „да су изненађени тим непредвиђеним развојем ситуације“, а неки су чак предвиђали „катаклизму, која ће трајати дуги низ година“.
Дакле, нема ничега изненађујућег у успеху Исланда, као што није никакво изненађење да остатак Европе служи интересима „тројке“, а не народима који им је изборима дао легитимитет. Што, на жалост, говори колико је Марк Твен био у праву, када је рекао: „Када би се избори могли нешто променити они би били забрањени“.

Да ли Исланд може бити пример за остатак Европе?
Ово је већ мало сложеније питање. Нема сумње да је далеко боља опција, уколико она постоји, супротставити се диктату међународних финансијских елита.

Но, када говоримо о Исланду као примеру ипак морамо имати на уму да се ради о једној поприлично малој економији, држави од свега 320.000 становника (главни град има око 120.000).

Имплементација „исландског решења“ на остатак Европе далеко је теже изводљиво из једног јединог, поприлично јасног, разлога – финансијска елита би пружила далеко већи отпор.

Штавише, отпор финансијске олигархије у Европи већ је инсталиран у облику изузетно подобних влада у готово свим државама. Становници неће бити у прилици проследити „исландско ријешење“ на адресе својих власти и очекивати да ће оне кренути с подједнаким отпором према финансијској елити.

Што нам то говори? Исланд је и даље адекватан пример који не треба заборавити, али већина земаља Европе и даље имају проблем јер на власти немају политичку структуру која би заступала интересе народа. Стога, пре но што се може отвореније расправљати о „имплементацији“ овог – или било којег другог – решења, нужно је повести расправу око стварања услова за долазак до те тачке.

Надаље, након удара кризе у Исланду су избили жестоки улични протести. Имајући у виду број становника, у проценту знатан део државе био је на улицама. У таквом омјеру у већој су позицији извршити снажнији притисак на владајућу класу. Поређења ради, када у Шпанији на улице изађе милион људи – упркос чињеници да говоримо о завидном броју – то је свега око 2% становништва.

Док је су становници Исланда својом одлучном и колективном борбом заиста утјерали страх у кости власти, када је реч о Шпанији, Италији или пак Грчкој, владајући се доимају далеко сигурнијима.

Отпор свакако мора бити масовнији, то је есенцијални фактор да би се евентуано „исландски модел“ приближио стварној имплементацији на простору Европе. Што се самог отпора тиче, требао би стићи што пре, јер ових дана већ имамо прилике читати „скуване бројке“ и друге пропагандне текстове о томе како мере штедње „ипак функционишу“ – тако је на пример амерички Њујорк тајмс јуче објавио осврт у којем се наводи „побољшање економије након мера штедње“ у Летонији.

Наравно, ради се о обичној превари и форсирање једне криминалне идеологије која заговара „штедњу“ на леђима радних људи. Уколико допустимо да штедње постане статус куо, нешто што је опћеприхватљиво и нужно, тада и отпор постаје узалудан јер се поставља питање – ко ће у отпору учествовати?

(Адванце)