Прочитај ми чланак
Фото: Имре Сабо
Ако човек којим случајем пише онда има и обевезу, дужан је да запише и о оним догађајима у који ма је учествовао или којима је лично присуствовао, чији је сведок био, а о којима се мало зна или се ништа не зна, или се зна, а нигде није званично, јавно објављено већ се о томе намерно ћути. Због тога ево да и ја као сведок и учесник понешто запишем како би се ти догађаји отргли од заборава:
1.
Почетком 1981. године служио сам редовни војни рок као „стажа“ у једној тенковској бригади у Централној Србији не тако далеко од Космета. Другог априла те године за време мог дежурства у батаљону стигла је наредба са највишег нивоа војних власти да се деконзервирају многобројни лагеровани тенкови Т -55 што је за све нас одмах значило да је из био или да ће у најскорије време највероватније да избије рат. Врло брзо смо сазнали да су се побунили Шиптари на Косову и Метохији. После неколико дана моја јединица је на Пасуљанским Ливадама извршила бојево гађање и одатле је директно продужила за Космет и стационирала се у Вучитрну.
У тих неколико дана припрема за покрет, одмах су се могле уочити многобројне слабости, неспособности, несна лажења па чак и издаје у тадашњој ЈНА. Такође се могло уочити да је непријатељ радио смишљено, плански, темељно и дугорочно. Одмах се уочио велики проблем у мојој, јединици у томе што су, што се тиче њеног националног састава најбројнији били управо Шиптари са Косова и Метохије којих је било више од 30% од укупног броја. Били смо свесни огромног ризика ако бисмо их повели са собом у интервенци ју јер је војсци већ била подељена бојева мунициј а и све друго што јој припада у ратном стању.
На Космету не би нам требали побуњеници да нас побију. Довољни би били Шиптари у нашем саставу. Поред њих у нашој јединици било је поприлично, у најмању руку немотивисаних Муслимана из Босне као и Хрвата и Словенаца.
Видевши зло пред очима, наша Команда је распоређивала Шиптаре у оне јединице које су морале да остану у касарни као и на другим местима у граду и околини. Дакле, срећа је наша што на Косову и Метохији нисмо имали потребе да оружано интервенишемо јер бисмо засигурно настрадали.
Колико је побуна на Космету била брижљиво припремана и то још кроз структуре власти, најбоље доказује податак који смо ускоро сазнали да је у свим јединицама ЈНА најближим Косову и Метохији, које су свакако требале прве и да интервенишу, најбројнија нација у њиховом саставу управо су били баш Шиптари из ове јужне српске покрајине.
Очигледно је да је косметска покрајинска власт своје регруте намерно слала у војску у оне јединице које су што ближе покрајини, тек толико да пређу њену границу. И датум побуне брижљиво је одабран што потврђује и то да су се у том моменту многи наши возачи тенкова „скинули“ односно вратили у цивилство док нови возачи, њихова замена, још нису били стигли јер им обука на Мањачи код Бања Луке није била завршена.
И поред још многих других непријатности које смо тада доживели као што су на пример да је командант ПВО на главном правцу, долином Ибра, ка Космету био Шиптарин са Косова или као што је застој целе колоне на отвореном друму јер је возач камиона Шиптарин „сасвим случајно заборавио“ да сипа гориво у резервоар пре поласка и слично ипак смо на крају извукли живе главе али нам је све то потврдило колико су тадашња држава и њена војска биле труле изнутра што је све и доказано после само једне деценије олаким нестанком и те државе и те војске.
2.
Почетком августа месеца ове године обележена је 20-тогодишњица „Олује“, операције хрватске војске током које је 250.000 Срба прогнано из Хрватске, читава подручја Републике Српске Крајине испражњена су, очишћена од Срба, уби јено је 1.886. Срба од чега 1.196. цивила, а од тога 540 жена, док се још увек 943 особе воде као нестале. Док Срби оплакују своје мртве и нестале и своју избегличку несрећу која их је снашла, дотле Хрвати и њихова држава и ове године прослављавили 5. август као свој Дан Победе.
Међутим, и дан данас, после 20 година, многе ствари у вези са „Олујом“ нису јасне, нису обелодањене. Основно питање је како је могуће да за само два дана Војска Републике Српс ке Крајине на таквој конфигурацији терена и са таквим квалитетом бораца доживи тотални пораз, тотални крах, те да целокупно српско становништво напусти то подручје?
У то време захваљујући свом друштвеном положају био сам у могућности да смештам прогнане, а привилеговане Србе из Крајине по старим празним кућама у власништву државе на Космају. На моје питање зашто се нису зауставили чим су прешли у суседну Босну, у Републику Српску, већ су својим аутомобилима, тракторима и запрежним колима продужили све до Србије и кроз Србију све до Лесковца и до Космета, нису знали да ми одговоре.
Једини одговор сваког од њих био је да им је тако наређено.
Један од њих ми је причао да га је најви ше запрепастило то што је у ноћи егзодуса на једној закрченој раскрсници захваљујући батеријској лампи видео да саобраћај регулише хрватски војник.
Други ми је причао да је био војник у артиљеријској јединици код Грахова и да им је било забрањено да дејствују, да одговоре на артиљериј ску ватру хрватске војске , и ако је о на прем а том сектору тада испалила о ко 5 000 г раната.
Све у с вему још у то време могао сам д а закључим да „ Олуја “ ни је била ни ти хрватс ка велика победа нити српски велики пораз већ спроведен договор између Загребачке, Београдске, Книнске и Бањалучке власти као и тако зване Међународне Заједнице. То непобитно потврђује и пасивно понашање Србије и Републике Српске због хрватског напада на Републику Српску Крајину. Ниједни ни други нису мрднули нималим прстом и чак су њихови државни медији у првим данима агресије о томе ћутали ко заливени. Док смо својим очима гледали и збег личке колоне како пролазе аутопутем кроз Београд на Р ТС – у о т оме није било ни помена.
Шта су се властодршци договорили и да ли је све урађено по договору или је ту неко неко га преварио историја ће мож да једнога дана да разјасни. Надам се. За сада су сам о ср пске жртве и егзодус Срба не сумњиви.
Неколико месеци после „ Олује “ потписан је Дејтонски мировни споразум са територијалним разграничењем у Босни. Тај догађај обавезно м ра да се ста ви у узрочно – последичну везу са „Олујом“, а сигурно су у вези са њом и дешавања у Сребреници која су се о диграл а непуних месец дана пре ње.
![NATO bombardovanje94198_n]()
3.
Прелазим с ада на дешавања за време бомбардовања Срби је од стране НАТО пакта 1999 . године јер сам тада као резервни официр био мобилисан и налазио сам се у ратној јединици у околини Београда.
Прву ноћ када сам стигао у јединицу налетео сам на наш специјални, посебно формиран од најспособнијих војника вод. Војници су били веома уморни и блатњави. На своје запрепашћење сазнадох од њих да су сву ноћ јурили за натовцима то јест да специјални, нечујни НАТО хеликоптери ноћу лете из Босне изнад саме површине воде реке Саве и слећу у околину Београда. То што сам тада чуо из прве руке од самих учесника наведеног догађаја никада касније нисам успео нигде да прочитам, видим или чујем.
Када се прогласи ратно стање и мобилише резервни састав војске не прође много времена док дисциплина не попусти нарочито ако јединица нема борбених дејстава као што је био случај са скоро свим пешадијским јединицама размештеним у околини Београда. Такође, војник не зна унапред да ли ће рат да траје неколико месеци или неколико година као ни да ли ће он уопште да преживи или не. Све оно што се дешава у таквим околностима дешавало се и тада 1999. године од тога да као што наш народ каже да где је војска ту су и керови и курве па све до ноћног својевољног напуштања јединице и банчења по кафанама на Ибарској магистрали. Нормално, не сме се заборавити да је сваки војник имао бојеву муницију.
Једном приликом у мом батаљону избила је гужва, скоро побуна, јер су се војници самоорганизовали са намером да побију власнике и запослене у мотелу „Шарић“ и у једној кланици на Ибарској магистрали јер се прочуло да су се шпијуни НАТО снага, такозвани локатори и сви други који су радили за њих, па све до оборених НАТО пилота склањали у та два објекта. Једва смо успели да их смиримо и да случај препустимо нашим во јним обавештајним службама.
Неколико година по завршетку бомбардовања гледајући вечерњи Дневник српске државне телевизије, чувши вест, скочио сам из фотеље од среће и од узбуђења. Наиме, у Дневнику је јављено да је тога дана у мотелу „Шарић“ ухапшен бивши Начелник Генералштаба Војске Југославије и вођа једне од политичких странака чланица ДОС-а генерал Перишић заједно са шефом ЦИА-је за Балкан. Срамотни генерал и још срамотнији подпредседник Владе Србије за време мандата Зорана Ђинђића предавао је шефу ЦИА-је наша најповерљивија документа, а овај њему паре.
Дакле, делатност наше војне обавештајне службе од пре неколико година за време бомбардовања дала је најзад своје опипљиве и најкрупније могуће, изузетне резултате јер су генерал издајник и високо позиционирани страни шпијун заједно дошли мечки на рупу.
Све нас, сведоке ранијих дешавања обузела је неописива радост и одушевљење као и касније исто толико разочарење, јер дотични генерал није осуђен од стране „нашег“ правосуђа за своје издајничко деловање, прецизније речено за велеиздају.
3.3. Почетком јуна месеца 1999 . године примицао се крај бомба рдовања и већ се назирало примир је. Изненада је моја јединица добила наређење да се припреми за одлазак на резервни положај у Срем. Јављено је да је са оне стране границе примећена колона веће војне јединице такозваних мировних снага. Али, на нашу срећу нисмо се преместили јер се убрзо сазнало да је у питању руска моторизована јединица. Ускоро су Руси брзом брзином протутњали кроз Србију обасипани од стране народа цвећем и отишли на Космет и заузели приштински аеродром.
После недељу-две у моју јединицу је изненада бануо генерал, Командант I Армијске Области са малобројном свитом. Пошто сам у том моменту био дежурни у батаљону, генерал је отишао у обилазак војске, а самном је остао његов возач. Имали смо времена да се сити наразговарамо. Тако од њега сазнадох да су Руси у међувремену препустили приштински аеродром осталим такозваним мировним снагама иза којих је у ствари стајао НАТО пакт и да су за ту услугу од натоваца добили 700 милиона долара што је за тадашњу пропалу, на издисају, руску државу представљало велики новац.
Ето за сада толико од мене као сведока, да остане записано, да се не заборави, да се отргне од заборава.
