Прочитај ми чланакОдлука о акцији “Олуја” донета је 31. јула 1995. године на Брионима, када је на састанку са тадашњим војним врхом хрватски председник Фрањо Туђман изјавио: “Тема наше данашње расправе је наношење таквих удараца да Срби практично нестану са ових простора... Имамо подршку Немачке, НАТО-а, а делимично и Америке – ствар је хитна!”
Четири дана касније у пет сати ујутру кренуо је комбиновани напад стотине хиљада хрватских бојевника на све линије одбране заштићене зоне Уједињених Нација, на целокупну територију Републике Српске Крајине. Подршку Хрватским војницима пружало је 15.000 војника муслиманског Петог корпуса армије БиХ, иако то никада званично нису признале, САД директно су давале директну ваздухопловну, ватрену, извиђачку, обавештајну и логистичку подршку хрватским оружаним снагама.
Сарадњу са САД признао је тадашњи шеф Хрватске обавештајне службе, Туђманов син, Мирослав, као и амерички амбасадор у Загребу – Питер Галбрајт, који је пре четири године у интервјуу за Слободну Далмацију изјавио:
“У Олуји су се догодили врло озбиљни злочини. Системски су паљене и пљачкане српске куће и убијани цивили који су тамо затечени”.
Неправедан однос снага
Однос хрватског и српског становништва био је 4,3 милиона према 300.000! Однос војника био је још драстичнији, већина војних аналитичара се слаже.
“Био је то један од најеклантантнијих примера прекомерне употребе силе која се може санкционисати по свим правилима обичаја и вођења рата у складу са међународним конвенцијама. Све се дешавало пред очима светске јавности и у присуству међународних посматрача на територији заштићеној Венсовим планом.”
Српски војници успели су на територији општина Глина и Петриња, у директном сукобу са бојевницима, да им нанесу тешке губитке и напредују дубоко у непријатељску територију, али само на неколико сати. Хрвати су их изненадили, напавши их с леђа. Заузимањем врхова Динаре, Гламоча и Босанског Грахова преко Стрмице, хрватска војска (заузимање-слика) дошла је иза свих линија одбране и успела да заузме главни град Крајине – падом Книна било је све изгубљено! Српској војсци преостало је било само једно – да штити и некако извлачи свој народ.
“Ни једног момента нисам помишљао да заузимам хрватску територију, само ми је на памети било да спасим свој народ и извучем га са територије која је нама насилно одузимана”, рекао је српски командант.
Четрдесет осам сати је хрватска артиљерија ударала на све што је било српско – војнике, цивиле, жене, децу, старце, избеглице, цркве, школе. За та два дана упали су у све територије где је било Срба и убијали све што су затекли живо или одводили у логоре.
Гранатирање избегличке колоне 5. август 1995.
У страху и паници стотине хиљада Срба кренуло је према Петровачкој цести ка Србији да би спасило голи живот. Иако је кретање избеглица било уочљиво, јер су ишли у километарским колонама у колима, тракторима и пешке, хрватске снаге су их гранатирале и бомбардовале из авиона, надомак села Томина код Савског моста. Затим су колону пресретали и Хрвати наоружани до зуба. Избацивали су х из кола и мучки убијали. Некада појединачно, а некад на гомили.
„Нас жене би шамарали, а мушкарце тукли. Кидали би гардеробу са нас, поготову ко је имао униформу, и псовали пре него убију – „Убиј го*на! Је*ем ли вам мајку четничку, убиј све док не нестану“, прича жена ис колоне, која је стигла до Србије, али трауме носи са собом до краја живота.
“У колони ми је изгорела мајка, отац, а од девојчице од 6 месеци само ручица остала. Онда сам легла преко сина, да га телом спасим, да ракете и бомбе мене убију, да ми дете остане”, присећа се страшних призора мештанка Книна.
Испуњење хрватског сна
Маја 1993. године, после заузимања Медачког џепа, Туђман је рекао:
“Хрватска је остварила велики успех у борби против Срба, јер их је 91. године било 12,2%, а сада их има мање од 8%. Српско питање у Хрватској биће решено када их буде било мање од 3%!
Туђманов сан је испуњен. Према подацима међународних организација, у Хрватској је 1991. године било 600.000 Срба, 2001. године, било их је 120.000.
“То је био недосањани стољетни сан хрватског народа у целини, стални идеал свих наших предака, тежња и чежња сваког нашег човека у домовини”, рекао је Туђман на скупштинском обраћању 1998. године, након стравичног злочина.
Језиви крај
Против председника Републике Српске Крајине, Милана Мартинића, подигнута је хашка оптужница, јер је, бранећи Крајину, са четири ракете гађао Загреб. Против хрватског председника Фрања Туђмана, оптужница никада није подигнута!
