„УЗРОКЕ СРПСКОГ ПАДА ВИДИМ У ЈЕДНОМ НЕЗРЕЛОМ, БАНДОГЛАВОМ И СЕБИЧНОМ ДРУШТВУ, ДРУШТВУ КОЈЕ ДВА ВЕКА НИЈЕ УСПЕЛО ДА СЕ УСПОСТАВИ И ДА НАПРЕДУЈЕ У БИЛО КОМ ПРАВЦУ. ОВДЕ СУ ДРЖАВНА РУКОВОДСТВА ЗА ОВА ДВА ВЕКА ВИШЕ ЛИЧИЛА НА СКУП ЛУДАКА, А НАРОД ЈЕ ПОСТАО СИТНИЧАВ, НЕИСКРЕН, НЕЗБРИНУТ, ПУН МРЖЊЕ И ОДСУСТВА СМИСЛА ЗА ДРУГОГ И ЗА ДРУГАЧИЈЕ, НАРОД ПОД РАЗНИМ ВАРИЈАНТАМА БЕНСЕДИНА. ДРЖАВЕ КАО ШТО ЈЕ ОВА НЕМАЈУ НИКАКВОГ СМИСЛА, СВРХЕ, ЗНАЧАЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ У СВЕТУ. ТО ЈЕ РАЗЛОГ ШТО НАС НЕ УВАЖАВАЈУ И НЕ ПРИЗНАЈУ. ДА НЕСРЕЋА БУДЕ ВЕЋА, ОВДЕ СУ СЕ БИЛИ НАКЛАТИЛИ И КОМУНИСТИ КОЈИ СУ УПРОПАСТИЛИ СВЕ ЧЕГА СУ СЕ ДОТАКЛИ. ПРОСТО ЈЕ НЕВЕРОВАТНО ШТА СЕ СВЕ ОВДЕ СРУЧИЛО И СУРВАЛО. ЗБОГ ТОГА САМ УБЕЂЕН ДА ИЗЛАЗА НЕМА, ЈЕР ОВАЈ НАРОД СЕ НЕ ОБУВА У ИСТОЈ ПАМЕТИ. ОВДЕ ПАМЕТ УГЛАВНОМ СЛУЖИ ЗА МУВАЊЕ, МРАЧНЕ ПОСЛОВЕ, СУЛУДЕ ИДЕЈЕ, И ЗА ЗАЈЕБАНЦИЈУ. БУДУЋИ ДА ЈЕ СРБИЈА У ОДНОСУ НА РАЗВИЈЕНИ ЕВРОПСКИ СВЕТ НА САМОМ ДНУ, АКО БИ КОЈИМ ЧУДОМ И КРЕНУЛА У НЕКОМ ДОБРОМ ПРАВЦУ, КАДА ДОЂЕ НА ПРИСТОЈАН НИВО, КО ЗНА ДА ЛИ ЋЕ СВЕТ ПОСТОЈАТИ У ОВОМ СТАЊУ, И ДА ЛИ ЋЕ УОПШТЕ ПОСТОЈАТИ“

Године 1991, сумирајући дотадашње издавачко-уредничко искуство и антиципирајући времена која долазе, Бранко Кукић је у стотом броју часописа „Градац“ написао програмски текст под насловом „Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?“ У њему је изнео разлоге и циљеве онога што ради:

„1. У конфузним, мрачним и тескобним временима појачава се човекова потреба за симболичким изражавањем, као један вид затварања и заштите духовног интегритета. Судећи по томе, морам да признам да ових сто бројева ‘Градца’ гледам симболично: видим ову стотину као известан гутемберговски микрокосмос у макрокосмосу културе једног народа, као малу целину у оквиру једне велике, додуше још магловите, целине, а та претпоставка сама по себи подразумева креативну индивидуалност, што је поуздан знак културе заокружености, која је, у оваквим временима, победа једне јасне идеје, успон једног начина мишљења, и подвиг укуса мањине у односу на неукус већине.

2. Ако погледамо око себе и упитамо се шта је српска провинција, у периоду владавине комунизма, дала српској култури, сем оних бројних појединаца који су из те провинције побегли у метрополе, биће нам довољни и прсти на рукама да пребројимо она остварења и оне идеје који су имали шири значај у култури овог народа. Српска провинција је простор који је остављен – остављен и заборављен – просечнима и онима испод њих, упркос чињеници да културу стварају најумнији и најдаровитији. Због тога је српска култура сва у ломовима.

3. Основни покретач напретка, како духовног тако и економског, јесте хијерархија вредности. Како тоталитарна друштва одбацују сваку хијерархију осим хијерархије власти, у таквим друштвима никада није постојао квалитативни континуитет у култури. Због тога што су они који су својим способностима најпозванији да формирају духовне вредности били у сенци хијерархије власти, у нашој култури има више кича него у другим културама. Кич је у експанзији тамо где правила не одређују инвентивни појединци, већ масе, које не поседују образовање, немају развијен укус и не досежу до онтолошког, односно метафизичког, што је предуслов свим великим уметничким делима. На нашим просторима несумњиво влада човек-кич. Један славни теоретичар кича је рекао да ‘човек лошег укуса утискује свој лош укус у дела која слуша, чита или гледа’.

4. Израз култура изведен је из речи култ, дакле од сакралног, а које постоји још од формирања човекове самосвести. Самим тим, култура једног народа подразумева ‘свето предање’, духовно искуство свих предака, а она је сећање које нас, што даље сеже у прошлост, више оплемењује и штити од историјских потреса и духовних криза. Вандалско рушење прошлости, које је доживео наш народ, и њено поновно мегаломанско и некритичко афирмисање на пречац, потпомогнуто политичком злоупотребом и паранојом, доводи нас – у овим временима – до опасности да, с једне стране, заувек изгубимо, у овој помахниталости, оно што је најдрагоценије у нашој прошлости, и да, с друге стране, изгубимо и корак са садашњошћу и реалношћу. Живимо, дакле, у духовном сомнабулизму!

5. Пут у будућност мора бити заснован на афирмацији најбољих и најумнијих, а то ће се догодити само онда када се успостави хијерархија вредности, на којој се темељи читава културна историја човечанства, читава природа и васцели космос. Све остало је идеолошка опсцена и превара. Све остало је малограђанско липтање и тупоглавост. Не заборавите, вечност цури на све стране около, заобилазећи нас затворене у Вавилонску кулу тоталне пометње.

6. ‘Градац’ је покушај да се превазиђе провинцијалан начин мишљења, да се успостави хијерархија вредности, и да се поштује света прошлост. Читав наш досадашњи рад заснивао се на овом завету, на овом нашем тројству, уз повремене промашаје-грехе. Знатан број читалаца – тај наш мали свет – који смо придобили уз часопис и уз Библиотеку ‘Алеф’, била је добра реакција на овакво духовно опредељење. То је једини поуздан знак да смо успели. Верујемо да је наш пример какав-такав путоказ за једно ново осећање у нашој култури, у култури у којој ће темељ бити духовност, интелигенција, имагинација и сновиђење.“

Од времена када су ове реченице написане прошло је пуних двадесет три године, а под уредничком руком Бранка Кукића изашло је још деведесет бројева часописа „Градац“ и двестотињак драгоцених књига објављених у различитим „Градчевим“ и другим едицијама. Све се у међувремену променило, државни, друштвени и културни оквир – све изузев позиције и улоге „Градца“ дефинисаних овим текстом. Такву позицију Бранко Кукић је, без обзира на спољне околности, све ово време стрпљиво, упорно и тврдоглаво бранио, верујући у оно што ради и не очекујући ништа заузврат. „Мој сан је био да ‘Градац’ буде часопис који ће читати слободни људи, дакле личности“, казао је Кукић једном приликом. Избором Бранка Кукића за личност године, „Време“ скреће пажњу да упркос општем моралном, политичком, друштвеном, економском и културном суноврату, у нашој средини постоје, истина све ређи и све усамљенији, појединци који у том суноврату не саучествују, не подилазе осредњости, и који, упркос свему, покушавају да сачувају дигнитет свог позива захтевајући од оних којима се обраћају да буду „слободни људи, дакле личности“. Бранко Кукић је један од њих.

„Градац“ излази ево већ четрдесет година. Можете ли да упоредите данашњи друштвени и културни контекст и онај у коме се „Градац“ појавио 1974?

Тада су се неке ствари покретале и оснивале, а данас се укидају и гасе. То је последица застрашујуће снаге примитивизма у сваком облику власти: у њој је све сами мутљаг и простак. Мислим да је у оној држави и, уопште, у оном каквом-таквом систему било више правила и реда. Чини ми се да су тада уметност и култура људима били значајни, да је један слој становништва у томе проналазио смисао. Међу младима се слушала и свирала боља музика која је мењала свест и свет, пред биоскопима су радили тапкароши, у кафанама се скупљао шармантан и духовит свет, било је милина када на улици сретнеш неког уметника… Данас када видим у даљини поједине писце или сликаре, ја шмугнем у подземни пролаз… Хоћу да кажем да има мало интересантног света. Кад желиш да сретнеш неког занимљивог човека, мораш да закажеш. Ми данас живимо у потпуном расулу – умном, моралном и економском. Највећи кривци за то су политичари: људи треће класе који су се неким триком, који нисмо у тренутку укапирали, докопали власти, све под фирмом демократије… Мој је утисак да су ондашњи људи на власти имали барем извесних скрупула. Вероватно да су им разне удбе улиле страх, па су морали да поштују неки ред. Прођеш поред њих, а они због нечега дрхте… Сећам се из оних година када је једном приликом у Чачку гостовало Црногорско народно позориште са представом Представа се одлаже, и када је два сата пред почетак – а карте су биле распродате – ондашњем директору Дома културе, где се представа играла, неко од особља у пролазу рекао: „Представа се одлаже“, а он се окренуо и запретио: „Ко одлаже? Немој да вам јебем мајку.“ Али сутрадан си могао да му предложиш исто неку такву „представу“, и он би то прихватио са поверењем. Хоћу да кажем да култура више није ствар поверења; а то је у тој области број два. Број један су, наравно, креативност и чудо.

А када бисте упоредили издавачку сцену тада и данас?

Тада су у државним издавачким кућама седели образовани људи, врхунски писци и научници, а данас књиге издају недефинисане особе. Својевремено су двојицу издавача ухапсили зато што су паралелно са књигама продавали „чудотворне“ чајеве, прашкове и текућине. Подсећају ме на оне волшебне типове са дрангулијама и препаратима из славних вестерна. Данас је у издаваштву основа зарадити паре, тада је идеја била ширити културу. Променио се и однос према литератури, а и сама литература. Свет је преплављен лаком књижевношћу чији је циљ да шири што више безначајности, забаве и спектакла. Упутство је: „Прочитај и заборави пре него што си почео да читаш“. Ги Дебор и ситуационисти су још пре педесет година говорили да ми живимо у друштву спектакла. С друге стране, читава савремена уметност се све мање бави суштином, а све више питањима свакодневице. А свакодневица је постала банална, личи на презасићен раствор. Свет лелуја на површини без смисла и циља. Једини циљ је трошити новац. Банкарски систем диктира светом. Због тога мислим да је данас опљачкати и преварити банку света и морална обавеза сваког честитог човека.

Ни релевантни часописи за културу у Србији скоро да не постоје. Да ли је то због одсуства институционалне подршке или због недостатка идеје чиме би у данашње време часописи за културу уопште служили?

Не може се рећи да не постоје, али су углавном неинтересантни и неинтригантни, што је једна од последица кризе стваралаштва. Присутно је и потпуно одсуство концепције: око часописа су окупљене мале интересне групе или некомпетентни људи. А у уметности постоје изузетне теме, појаве и личности који су овде непознати. Морам признати да је завладала и криза радозналости. За значајне уметнике се проглашавају минорни ликови, а то је последица деловања разних кланова. Као што су политичари упропастили друштво, тако су самопроглашени уметници упропастили уметност. Ко се сећа часописа као што у били „Дело“, „Савременик“ или „Књижевност“, или ко чита ововремено „Писмо“ (које је основао и уређивао Раша Ливада), „Источник“ и „Поезију“ (које је основао и уређује Милутин Петровић), видеће у њима систем, идеју и разлог. Милан Влајчић је својевремено рекао да данас већину часописа у Србији „уређује поштар“. А у вези са важношћу часописа подсетићу на наше „Летопис Матице српске“, „Венац“, „Српски књижевни гласник“, „Мисао“, или на „Ла Ноувелле ревуе франњаисес“ (уредници су били Жан Полан и Андре Жид), „Лес Темпс модернес“ (уредник Сартр), „Лес Леттрес ноувеллес“ (уредник Морис Надо), на „Енцоунтер“ (са идејама песника Стивена Спендера) или данашњи „Ле Магазине литтéраире“, а да не говоримо да у свету сви велики и утицајни дневни листови и недељници, који креирају дух времена, имају додатке за књижевност и културу. Из часописа су увек долазила најважнија дела једне културе.

Када сте 1985. године покренули едицију „Алеф“, већ први наслови објављени у њој јасно су указивали на Ваш уреднички сензибилитет. Прва књига биле су Борхесове Јеретичке лекцијеи>, за њом су следили Бекет, Сиоран, Јунг, Генон, Ортега и Гасет, Соловјов… Чиме сте се руководили при избору ових књига и аутора?

Мене су интересовали пре свега аутори који се баве суштином. Док се не појми суштина, неће моћи да се схвати човекова психа, неће моћи да се одгонетну уметност, митови и религије, неће се осетити њихова снага и порука, не могу се открити њихове тајне, човек неће моћи да се приближи, дремаће негде поред Великог Пута. Поготово неће бити разумљиве друштвене појаве, промене и кретања. Неће се ухватити правац, а заобилазно кретање ће се (што је за паметног човека, иначе, узбудљиво!) претворити у лутање пустињом. У том случају живећемо у друштву без циља. А такво је наше друштво – скуп скитача, опсенара, гатара, ајдука – све сами пробисвет. Да би једно друштво функционисало, потребно је да одређени проценат људи схвати суштину. Ти људи ће с временом формирати друштвене слојеве способне да усмере оне који се зову маса, руља и гомила. Ми смо очигледно друштво руље, јер видимо, примера ради, да та руља не уме ни да гласа, дакле да се бави својом судбином, него гласа управо за оне против којих и излази да гласа. То је последица неодговорности. То је лепо дефинисао Крлежа: „У гомили смрди, али је топло.“ Схватање да су простор и време линеарни једино говори о релацији живот–смрт. Све остало је парадоксално, али једино има смисла. Суштинску представу о овоме је написао Басара у једној својој књизи: „Људи којима унутрашње време протиче брже од спољашњег, покретачи су историје.“

Током 2013. године реиздали сте три култна наслова: Побуну маса Ортеге и Гасета, антологију Гностички текстови и Шејкин Трактат о сликарству. Овим реиздањима као да сте затворили један круг. Зашто сте сада објавили баш ове три књиге, у чему је њихов значај и актуелност?

Један од разлога је и ово о чему сам управо говорио. Ортега и Гасет је пре осамдесетак година снимио ситуацију, предвидевши оно што се данас догађа: потрошачко друштво, заваравање, заглупљивање масовним медијима, „успон безначајности“ (о чему су писали Корнелијус Касторијадис и Бодријар, а што је предвидео Ниче Видовити), „друштво спектакла“ (које су опевали Ги Дебор и екипа), човека-масу чија је главна особина неодговорност и скривање иза другог, пропаст индивидуалности, која је за државу, друштво и културу најважнија, одсуство жеље за откривањем и духовном авантуром, владавина технике, постваривање света (што је касније разрадио Хајдегер).

Гностицизам је по моме осећању важна духовна појава против које се хришћанска црква жестоко борила, а управо су такозване гностичке јереси (како их Црква назива) проповедале да се у човеку вечито боре добро и зло. Да подсетимо, Његошева Луча микрокозма је спев који опева ту унутрашњу драму и тескобу. А ту су негде Аница Савић Ребац и Љубомир Симовић. Да то није тако, овај свет не би био ужасно место: ратови, битка за новац, криза идентитета, морално посрнуће, себичлук… И то се догађа у све већој мери и у ужасавајућим облицима и димензијама.

А што се Шејке тиче, он је управо креатор који је све ово о чему сам говорио давно схватио и све те дилеме приказао у свом сликарству и у својим текстовима. Он је предсказао да ће свет постати једно велико Ђубриште, простор мале употребне вредности, а човек постварено биће без циља и наде. Свет напросто постаје управо оно што и хришћанска црква говори, приказује и мисли. Питам се да ли је и она једним делом талац оваквог света?

Писали сте и пишете о сликарству и сликарима, објављујете важне књиге о уметности. Зашто заправо музеји у Србији не раде? Како Вам уопште изгледа савремена ликовна сцена?

Овде не да не раде музеји, овде у ствари не ради ништа. Осим неких екипа и појединаца, који у ствари раде иза леђа, „на црно“. Само што не пише: „Локал се издаје“. Више нема воље за радом, јер је смисао рада постао губљење времена. Држава која нити један (и цифром 1) проценат друштвеног дохотка не улаже у културу нема будућности. Држава која није у стању да установи да ли је председник те државе завршио неки имагинарни факултет јесте држава тутумрака. Онда вам се догађа да дивље хорде будалетина развијају транспарент на некој фудбалској утакмици питајући зашто нам не раде музеји. Зар то није нечија сурова казна и освета? Зар то не личи на покретну лудницу, на прогон разума? С друге стране, овде више нема заноса и идеја једног кнеза Павла, који је основао Народни музеј у Београду (а да још нико није ни помислио да објави његову преписку са великим историчарем уметности Бернардом Беренсоном, с којим је био сарадник и пријатељ)… Онај који за викенд иде у своје село да купи шљиве и пече ракију неће се бавити духовним и напредним идејама. Он за то нема времена, њива не може да чека… А што се тиче тренутног стања у ликовној уметности, искрено да вам кажем, то последњих година не пратим јер ме не узбуђује та искључива потреба за новим. Некако ми је читава савремена уметност прешла у помодарство. И оно што се код нас може видети јесте само рефлекс општег стања. Ствари су сувише почеле да личе једна на другу да би биле уметничко дело.

Ова 2014. година проћи ће у знаку обележавања стоте годишњице Првог светског рата. Објавили сте неколицину књига које говоре о овом рату или су написане поводом њега, а пре неколико година објавили сте и тематски број „Градца“ посвећен Младој Босни. Како гледате на актуелне полемике око Сарајевског атентата?

Ја на Младу Босну гледам са великим дивљењем, јер је тај покрет за мене био отпор и бунт. То је она врста реакције која је повремено неопходна, а у овим временима је потребна што чешће. Данашњи свет пати за њом. Имам утисак да је Аустроугарска, тресући се, једва чекала Спасиоца – Младу Босну. Али наше је друштво учмало и такорећи мртво, па се и на Младу Босну гледа као на групу разбојника, јер је данас и овде учмалост прерасла у агрегатно стање. Ово друштво више нема снаге да се побуни, у њему су самопоштовање и понос замрли. Оно је једна огромна празнина. Овде сада нема ни достојанства ни куражи да се неком призна право на уједињење, на саживот и на самопоштовање. Не знам да ли видите у вези са овим како провејава Косово? У питању је одсуство реалности: не гледаш ко ти је пред вратима, а гледаш шта лети на небесима. Лелечеш за плусквамперфектом, а овде крадеш богу дане. А то што се у свету и код нас ружно пише о младобосанцима, то је одраз лицемерја, себичлука, лажи и нехуманости.

Који су узроци страшног пада српског друштва и културе? Како смо довде дошли? Постоји ли излаз?

Узроке видим у једном незрелом, бандоглавом и себичном друштву, друштву које два века није успело да се успостави и да напредује у било ком правцу. Овде су државна руководства за ова два века више личила на скуп лудака, а народ је постао ситничав, неискрен, незбринут, пун мржње и одсуства смисла за другог и за другачије, народ под разним варијантама бенседина. Државе као што је ова немају никаквог смисла, сврхе, значаја и перспективе у свету. То је разлог што нас не уважавају и не признају. Да несрећа буде већа, овде су се били наклатили и комунисти који су упропастили све чега су се дотакли. Просто је невероватно шта се све овде сручило и сурвало. Због тога сам убеђен да излаза нема, јер овај народ се не обува у истој памети. Овде памет углавном служи за мување, мрачне послове, сулуде идеје, и за зајебанцију. Будући да је Србија у односу на развијени европски свет на самом дну, ако би којим чудом и кренула у неком добром правцу, када дође на пристојан ниво, ко зна да ли ће свет постојати у овом стању, и да ли ће уопште постојати.

Кажете да су комунисти упропастили све чега су се дотакли, али сте поменули и да су тада уметност и култура људима били важне, а у државним издавачким кућама седели компетентни људи. Зар није доба комунизма златно доба културе на овим просторима?

Мислио сам на то да комунисти нигде нису у ондашњем облику остали на власти (осим на Куби; оно са Чавезом је била спрдња једног сомнамбула), што значи да је једноумље ствар која не може да функционише. Цензура и самоцензура су биле део страховладе, а последица је „заробљени ум“ (како је то дефинисао Чеслав Милош). Код нас је типичан изрод комунизма био Милошевић и његова булумента. Последице свега тога се осећају и данас. А шта су ови данашњи на власти него реликти комунизма? Пошто су силом нагонили народе на братство и јединство, комунисти су директни кривци за национализам, распад државе и крвопролиће. Ја око тога немам никакве дилеме. А што се културе тиче, нема те стеге, силе и идеологије која може угушити стваралаштво и креацију. То је најаутентичнија, најјача снага и потреба у човеку. Она понекад може користити и власти, као што је користила Титу, за политичке петљавине. Па ако постоји одређена доза слободе у том смислу, нормално је да се око те слободе окупљају они који имају потребу да нешто из уметничких дела сазнају о свету и себи. Поједини комунистички диктатори су то схватали и у другим државама. Али да су упропастили економије, многе судбине завили у црно, нанели много неправде, патње и беде, скрцали много пара на глупости, то је ваљда свима јасно. А то што данас неки пате за тим временима, то је због тога што је њима тада било лепо: трошкарили су ситну парицу, мислили су да живе у рајском насељу, али заузврат нису смели да писну, понашали су се кукавички и према себи и према другима. А такви су и данас. Ја на њих не рачунам, они за мене не постоје јер ничему не служе, друштво са њима пропада. А што се тиче „златног доба“, њега је немогуће данас успоставити јер су запостављене врхунске вредности, њих овде више нико не препознаје. За „златно доба“ потребна је „златна кока“.

Радили сте једно време као уредник и у Службеном гласнику у коме сте покренули неколико лепих едиција и објавили неколицину важних књига. Како сада гледате на своје ангажовање у Гласнику?

То је био један одважан подухват Слободана Гавриловића. Он је хтео да установи озбиљну, темељну и моћну издавачку кућу, као што су некада били Просвета, Нолит, Српска књижевна задруга или Матица српска. Чини ми се да би та његова идеја била блиска размишљању славног француског издавача Жозеа Кортија (чија издавачка кућа и данас постоји у Паризу): „Свака се књига прода. Нека за 25 дана, а нека за 25 година.“ Он је био човек стрпљења. Такође је хтео да покрене неки облик лексикографског завода, који је неопходан свакој култури са претензијама, иако је чињеница да би овде требало пре тога направити енциклопедије певаљки и политичког шљама. Дакле, окупљена је једна група искусних, професионалних и образованих уредника из разних области, и кућа је изванредно функционисала, имала је велику и квалитетну продукцију, била у жижи медија и јавности, добивши у региону све важне награде за издаваштво. Радовало ме је што сам и ја учествовао у том послу. После пет година Слободан Гавриловић је смењен, а нас уреднике је сменио извесни Љушић. Данас је та кућа у тоталној стагнацији, утопивши се у некорисне и мртве издаваче.

Како је изгледао ваш одлазак из Службеног гласника? Шта Радош Љушић, садашњи директор Гласника, данас представља у Србији?

То је била спрдња. Са мном су, у недостатку разумних доказа, раскинули уговор зато што нисам попунио нека два обрасца, која иначе ничему нису служили.

А што се оног Љушића тиче, он је типичан производ друштва у коме живимо: партијски прелетач, необразовани намћор, назадњак, националиста… Једном речју, једно право српско луче.

Вратимо се на „Градац“. У времену идеолошке једнообразности и терора „политичке коректности“, оно што „Градац“ и данас чини посебним јесте и чињеница да је успео да не буде ни идеолошки једнообразан нити „политички коректан“ (подсетимо само на наслове из библиотеке „Цвеће зла“ – Пичке, Цигарете су узвишене, Трава, Дроге и опијеност). Објављујете мистике и физичаре, теологе и стрипаџије, левичаре и десничаре, утописте и цинике, сликаре и филозофе. Шта им је заједничко?

Живимо у једном комплексном свету где се многе области сазнања укрштају, у свету у коме се на светлост износе многа заборављена сазнања, тако да историја добија смисао и континуитет који је битан. Више, на пример, нема „мрачног средњег века“, него је установљено да су духовна или техничка сазнања из тог „мрачног доба“ драгоцена за формирање света савременог човека. Затим, рецимо, алхемија није више надринаука него је идеја о путу човековог унутрашњег, духовног развоја, пута из нижег стања свести у више. Гностицизам има све више присталица јер нам говори о дуализму у свету, што се потврђује у свакодневном искуству. Мистика, према којој је хришћанска Црква била крајње сумњичава, данас се разуме као најупечатљивији и најаутентичнији прилаз Богу, жеља за Сублимацијом. А свему је заједничко да се не бирајући путеве дође до суштине и истине.

Поред осталих, објављивали сте и ауторе који припадају европском кругу великих конзервативних мислилаца, а који су пре издања „Градца“ у нашој средини били готово непознати, Еволу, Генона, Де Местра, као и писце попут Артоа, Женеа, Де Сада, Селина и Јингера, читав низ „људи са сенком“, како сте једном рекли. Зашто? Шта се данас од таквих људи може научити?

Слично бих могао да одговорим као и на претходно питање. Свет је комплексан, све је у прожимању, а то је један облик слободе – дато ти је да прихватиш могућност да све има лице и наличје, да је све истовремено светло и тамно. Можда ће у скорој будућности управо конзервативна мишљења из прошлости спасити свет. Потврђује се да се ствари често врте у кругу, само што ми то због велике временске дистанце увек не примећујемо. Све је као код Хераклита: све се око нас „с мером пали и гаси“. Сви ови писци и мислиоци су допринели да се свет схвати у својој испреплетаности и жељи да се испоље све стране човека и света како би се дошло до истине. Човек још није сазнао тоталну истину о себи и у себи, па зато лута, тумара, посрће, не може да нађе меру како би проживео живот са мање мука и заблуда. Интересантно је да су у једном просвећеном друштву Антонена Артоа отерали у лудницу. Пиштао је и цвилео отуд за милошћу, љубављу и правдом… Али у књизи Писма из Родеза (у „Градцу“ објављена под називом Писма из луднице), Арто је дао једну од најупечатљивијих слика савременог друштва. У односу на време Артоове патње, свет се „мења“, али толико као да си га ставио под индиго. Артоова књига је нешто најпотресније што сам икад прочитао. Други пример је Жан Жене. Када је објављен број „Градца“ посвећен њему (1983), када хомосексуалност ниси смео да поменеш ни у сну, Жене је о томе писао без устручавања (чак је због тога био у затвору у Србији, а да не говоримо о „чланству“ у славним француским затворима), али је био један од ретких уметника који је жестоко осуђивао злочине у Палестини. Пре неки дан сам у „Политици“ прочитао разговор са Миленом Марковић (коју млади читаоци иначе зову вау-писац), која је навела чудесан податак да све више младог света чита Ничеа (коме је „Градац“, да кажем успут, посветио један тематски број). Не да ме то радује, него предосећам час када ће ти младоничеанци растерати ове лицемере и душевне паразите.

Када се погледа библиографија „Градца“, то је једна читава енциклопедија побуњеника најразличитијих врста. Зашто је побуна важна?

Побуна је један од облика трагања за истином, као уметност и наука. Спорт сигурно није трагање за истином, осим ако није на свету најважније да сазнаш за колико неко може да претрчи од тачке А до тачке Б. Али са побуном се јавља један опасан проблем. Кроз историју последице побуне често су били крв и разарање. Верујем да ће човек у блиској будућности измислити нове облике побуне. На пример, неће гласати, организоваће се преко интернета или неке друге технологије око разних текућих проблема, игнорисаће силу и пропаганду којима они који имају моћ желе да га поробе… Једино побуна може да спасе свет. Поводом тога, додао бих нешто што је важно за однос према уметности. Мислим да греше они који све што је ново проглашавају за побуну. У основи жеље за новим крије се љубав према несавршенству, према неком облику пометње, према маниризму и декаденцији, према хаосу који тежи да пређе у космос. Сви прелазни периоди су легло уметности… Али, није једноставно ту загонетку одгонетнути… Има у књигама.

Године 1991, поводом стотог броја „Градца“, написали сте да је „Градац“ „покушај да се превазиђе провинцијални начин мишљења, да се успостави хијерархија вредности и да се поштује наша света прошлост“. Не треба бити много оштроуман па схватити да је данас доминантан управо провинцијални начин мишљења, и у политици и у култури, као и наопачке изврнута хијерархија вредности за коју се залажете. Али трећу ствар коју истичете јесте нужност постојања свести о традицији. Којој и каквој традицији, нарочито данас, у времену у коме се сви рађају јуче, а традиција се конструише на основу дневних политикантских потреба?

Иако је овде све пошло у супротном правцу од онога којим сам желео да се упути „Градац“, чињеница је да „Градац“ још постоји. Значи да су те идеје и тај пут изводљиви. Тачно је да је Србија постала провинцијална у сваком погледу. Зато су, као што сам већ рекао, пре свега криви политичари, затим нестручни, необразовани људи на важним местима. Неке примере смо и у овом разговору поменули. Чињеница је да су све промене које су се овде догодиле уназадиле и унаказиле и државу и друштво. Последице су распад вредности и непрепознавање путева којима треба кренути. Све се посељачило у оном примитивном и смислу када људи гледају своје ситне интересе и нису више ни вољни ни способни да чују нити глас савести нити глас оних који можда знају пут. Када је Сула хтео Риму да врати слободу, Рим није умео да је прихвати. Зато је фарса када навијачи траже отварање музеја, дакле они који би их слатко опељешили и запалили. Па зар није овде реч о посрнућу једног народа? У свакој култури постоји и поштује се традиција. То је оно што је највредније, најнапредније у једном народу и што га повезује са традицијама других народа, а што је највеће планетарно и цивилизацијско добро. Песник Езра Паунд је рекао: „Традиција је лепота коју чувамо, а не ланац за окивање.“ Међутим, овде је брига о традицији препуштена онима који мисле да су традиција „јелек и опанци“, нетолерантно и затуцано свештенство, националистичко бунцање, посељачен језик… Напросто, традиција није прошлост. Она је континуитет – повезати данас оно што је било јуче са оним што ће доћи. Традиција је, у ствари, визија, снага и квалитет да створиш нешто добро у времену у коме живиш и које долази.

Кажу да се десничари и левичари разликују по томе што први мисле да су боља времена иза нас. Држећи се оваквог одређења, рекло би се да сте Ви заправо – тврди десничар.

Мислим да су поделе које су се догодиле – као што је подела на десницу и левицу, установљена пре двеста година – данас превазиђене и не одражавају праву слику стања ствари. Напросто, свет се драстично променио. Томе је највише допринео развој технологије, а тиме и однос према раду, према капиталу, а што формира судбину човечанства. Променио се и однос према, на пример, светом и профаном, тиме што су и цркве морале или ће морати да промене однос према читавом свету, јер се мења човеков однос према Богу, на шта су највише утицала научна открића из атомске физике, молекуларне биологије, астрофизике, генетике… Можда је десница успоравала одређена светска кретања тиме што је доказивала да теорија прогреса води у ентропију вредности, али је такође и чињеница да је левица упропастила пола планете. Ствари стоје тако да су данас глад и сиромаштво, загађеност планете, криза рада, агресија новца, крах индивидуалности, присутни више него икад до сада у историји човечанства. Шта данас на том плану може да побољша било десница, било левица, будући да више „не зна десница шта ради левица“? Решењу проблема се мора прићи другачије. Мислим да је неопходна једна планетарна револуција. Али да ли је она данас могућа? Између ових дилема је и моја склоност десници.

Књиге које дубље промишљају цивилизацијске процесе постоје и читају се, али наше време је време идеологизоване културе, медијских потемкинових села и терора брзине и површности. Каква је заправо улога таквих књига данас?

Савремени човек све мање и све ређе схвата да је повратак изворима повратак „вечитим узорима мудрости“. Када би поштовао изворе, поштовао би природу, поштовао би ум и душу. Једноставно, разумео би истовремено и другог човека и планету на којој живи, и космички свет чији је делић. Зар то није „природно, разборито и интуитивно“? Тајна је у јединству супротности, које је још Хераклит открио и прогласио за постулат број један. Само ће будала питати – а зар Хераклитов свет и друштво у коме је живео нису доживели пропаст? Јесу, јер су дошли варвари, али је остала она традиција о којој смо говорили у којој се чува континуитет. Постоје и заклопљене књиге, књиге-касе за које већина нема кључ; кључ држе људи од поверења и знања.

Када се осврнете уназад, како Вам изгледа Ваш пређени пут? Је ли вредело?

Мој пређени пут изгледа као да сам са Великог Путовања лађом (лађом „од чистога кедра“, што би рекао краљ Милан, чија се визиткарта појавила у оригиналној верзији Хјустоновог филма Мулен Руж, ако разумете шта хоћу да кажем) дошао на неко стратиште на коме горе и пурњају последњи остаци оне грађевине-традиције, у чијим подрумима још постоји благо које се може спасити, али нико није ни способан, ни вољан, ни храбар да скочи у тај пламен. Док се свуда унаоколо чују „бубњеви и зурле“.

(Време)

Ознаке: Бранко Кукућ, интервју, часопис "Градац"