БУГОЈНО – „Шта је срушити кућу“, у неверици слушамо речи Хусеина Смајића, бугојанског подузетника који је сасвим случајно открио остатке цркве што је изгубљена на његовој земљи чекала готово пуних шест векова да је неко пронађе.

У земљи где су се донедавно верске објекте немилице рушили, појавио се човек који жели градити. И сам признаје како мало јесте чудно да “муслиман хоће да направи цркву”, али то је, каже, његова босанска душа и његов крик против зла које се догодило у овом граду и земљи.

Смајић је спреман поклонити земљу надбискупији, а да ствари буду још необичније спреман је и финансијски помоћи изградњу цркве.

Његова идеја стигла је до Ватикана и папе Фрање…

“Па јест, занимљиво је. Муслиман, а хоће да се црква направи”, и сам констaтује Хусеин Смајић, након почетног чуђења одакле толики интерес за његову причу да смо га дошли тражити и пронашли како би нам објаснио своје мотиве.

На овим просторима гомила је занимљивих прича које нема ко да исприча, а једна од таквих је и прича овог бугојанског предузетника.

Копајући вештачко језеро на својој земљи Смајић је наишао на неке чврсте и велике темеље, широке цели метар. Испрва није ни слутио о чему се ради, јер машине су наишли на остатке средњовековне цркве о којој су до тада постојали само писани трагови, а према неким проценама датира из 13. века.

Најпознатији запис о њој каже да је 1406. године у тој цркви одржан капитул босанске фрањевачке викарије “од све Босне”, те да ју је походио сам босански краљ Стјепан Остоја.

“Нашли смо неколико камених блокова с неким орнаментима и схватили да је то лук над вратима цркве. Одмах сам рекао да се престане копати”, присећа се Смајић неочекиваног открића.

Међутим, прича постаје занимљивија тек када је овај предузетник, након дугог размишљања одлучио да загази неким необичним стазама. Саставио је писмо Врхбосанској надбискупији и кардиналу Винку Пуљићу, нудећи се да Цркви поклони земљу на којој се некада налазила црква, исказујући жељу да се на истом месту, на њеним темељима подигне нова.

Његово писмо, преведено, недуго потом одлази преко Јадранског мора, те завршава и код папе Фрање. Одговора из Ватикана још увијек нема.

Смајић у околици Бугојна поседује две хидроцентрале и дрваре. У својој централи у приградском насељу Весела борави када мора, а сваку прилику користи како би се повукао у природу, на свој “комадић раја”, смештен тек отприлике један километар даље.

Управо на том комаду земље налазе се и остаци цркве, која за доба у којем је подигнута има фасцинантне димензије.

Површинским копањем, јер темељи се налазе на само двадесетак центиметара испод земље, утврђено је да је црква дугачка 35, а широка око 20 метара. Зидови су јој зидани од седре.

Испоставило се да се темељи налазе на само два-три метра од двоспратнице коју је ту подигао.
“Ако у надбискупији и одлуче да би ту подигли цркву, тешко да ова кућа може остати ту”.

“И нека. Ја ћу је срушит’. То је најмањи проблем. Шта је срушит’ кућу?”, спремно ће Смајић, без имало задршке и калкулације.
Но, када смо помислили да је овде крај и да ова прича не може постати необичнија, стиже нам ново изненађење.
“И не само то. Ја сам спреман и финансијски подржати овај пројект. Да’ћу паре, материјал, шта год треба. Тражим само добру вољу”, ставља карте на стол.

На питање који су његови мотиви, каже:
“Мени је најважније да се то обнови. Како год. Желим да се зна за то. То је наша историја и њоме се требамо поносити. Нека људи виде какве су ту старине биле. Не желим допустити да то пропадне и да га време поново затрпа па да се за њега не зна следећих петсто, шесто година. То вам говорим из дубине своје душе босанске”, помало поетично поентира Смајић, додајући да изузетно цени фрањевачки ред и да је свестан његовог значаја за Босну и Херцеговину.

Извор: Инфо портал Бугојно

Ознаке: Босна, Бугојно, Хусеин, црква.