Прочитај ми чланакПроцењује се да ће у новом скупштинском сазиву бити две трећине посланика који су променили бар три странке, а да је чак 90 одсто државних функционера имало чланске карте минимум две партије. Од увођења вишестраначја ниједан прелетач није сносио политичку или моралну, а камоли материјалну одговорност за превару гласача и крађу воље грађана. Александар Вучић је шампион у преварним радњама; не по броју промењених странака, него по тежини последица својих политичких авантура. Вучић се окружио себи наликим конвертитима, жељним власти, моћи и новца. Исти мотиви воде и лидере опозиционих странака попут Драгана Ђиласа, чија Странка слободе и правде је постала парламентарна, захваљујући трансферима Маринике Тепић и Ане Стевановић, и пре него што је учествовала на изборима. Преваранти ће моћи да задовољавају своју похлепу док год грађани пристају на улогу жртве.
У нормалним државама политички актери су пролазни, а процеси трајни. У Србији је обрнуто. Исти политичари управљају различитим, често и супротстављеним процесима. Да би дошли или остали на власти, како би испунили своје амбиције, политиканти пристају на све – мењају идеологије, принципе, странке, сараднике, па и властито име. Сви прелетачи имају исте лукративне мотиве, али разликују се по количини штете коју стварају на политичкој сцени и у целом друштву.
За разлику од већине конвертита, који се задовољавају функцијом у државним институцијама, директорским местом или апанажом у неком управном одбору, Александар Вучић је Србији нанео несагледиву штету. Трансформацијом из великосрпског радикалског националисте у евроатлантског фанатика угрозио је основне државне и националне интересе. Учврстио је државност албанске лажне републике Косово, распродао јавне ресурсе, опљачкао грађане и криминализовао друштво.
Вучић је с политиком почео да кокетира у окружењу Миладина Животића, оснивача и лидера Грађанске иницијативе за мир и, потом, Београдског круга независних интелектуалаца. Животић је искористио утицај да помогне младом Вучићу, да га преко Фонда за развој југословенске омладине пошаље на једногодишњи курс у Брајтон.
По повратку из Велике Британије, у Вучићу је прорадио националистички нерв. Да ли је вођен босанским завичајним инстинктом или директивом британске тајне службе, како год било, Вучић је одбацио антиратне ставове свог ментора и на политичку сцену ступио као млади радикалски јастреб. Под сукњом војводе Војислава Шешеља, опијен мирисима крвавог шовинизма, Вучић је остао 15 година. Кроз то време, свом снагом је хушкао на рат, стимулишући Србе, боље од себе, да гину и убијају у име нације, вере, слободе…Политички авантуризам, који је тада заступао, допринео је етничком чишћењу Крајине и хрватских урбаних средина, милионима избеглица свих нација, хиљадама убијених и обогаљених. Док су други страдали, Вучић је профитирао на све начине: финансијски, стамбено, статусно.
Кад је Шешељ отишао у Хаг, да одговара и страда за оно што су заједно радили, Вучић је наставио да брани Косово и Метохију свим расположивим паролама. Искрено се заклињао да се неће одрећи ниједног дела територије Србије, нарочито не „свете српске земље“. То обећање је испунио. Никоме ништа није поклонио, све је продао.
У трампи за Космет, Американци и њихови европски савезници дали су му власт. Вучић се тада вратио на фабричка подешавања, на другосрбијанске ставове Београдског круга. Да не би открио трагове, ни данас у јавности не помиње Животића, али на сва уста хвали Животићевог и свог идеолога Радомира Констатиновића. Наравно, Животић и Констатиновић немају везе с Вучићевом политичко-мафијашком праксом, обележеном најтежим облицима криминала и корупције, убиствима, насиљем и диктатуром.
Вучић је од Српске напредне странке направио депонију, на којој су се, као на свом природном станишту, нашли прелетачи из свих странака. Манекени лоповлука и осталих врста зла, за које је оптуживана Демократска странка, одлично су се снашли у Вучићевом окружењу. Чим је пуштен из притвора, док је још трајао судски поступак против њега због корупције, члан председништва ДС-а и градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић прешао је у СНС. Из ћелије је, нешто касније, ускочио у министарску фотељу.
Из Генералног секретаријата тадашњег председника Србије Бориса Тадића у Вучићев напредњачки секретаријат прешао је Владимир Цвијан. Тај трансфер је схваћен као сигнал да СНС сигурно долази на власт, што је отворило сезону прелетања из „жутог предузећа“ у напредњачки картел.
За њима су кренули многи функционери ДС-а, који су преузели примат од радикалских конвертита, излечених од шешељизма. На прсте једне руке може да се изброје напредњачки првоборци, који су стигли из СРС-а, а да се данас налазе на истакнутим страначким и државним функцијама.
На министарским функцијама налазе се Небојша Стефановић и Маја Гојковић, који су имали запаженији стаж у СРС, Јадранка Јоксимовић је запамћена као заменица уреднице радикалског билтена Велика Србија, Никола Селаковић се истицао као миљеник Оливера Антића, а Ирена Вујовић као силиконска кафе куварица.
Све важније ресоре у Вучићевим владама водили су и воде кадрови из ДС-а и Г17, који су распоређени и на остала важна места у власти. После Горана Весића, некадашњег шефа кабинета Зорана Ђинђића, главну реч у Београду има Александар Шапић, који је на политичкој сцени дебитовао као помоћник градоначелника Драгана Ђиласа.
У Ђинђићевој влади, на месту помоћника министра за приватизацију Александра Влаховића, био је Синиша Мали, актуелни министар економије и кључар Вучићевог трезора. У Ђинђићевој, а касније и у Вучићевој влади била је Кори Удовички. Кад је њена сестра Лидија Удовички открила корупционашку аферу, у којој је оптужила Вучићевог кума Николу Петровића да је рекетирао њеног супруга Марка Крандала, власника компаније „Континентал Вингс“, Кори Удовички је смењена, а уместо ње за министарку за локалну управу и самоуправу постављена је Ана Брнабић. На тај начин Брнабићка, која је била у директорском борду Крандалове компаније, награђена је за сведочење у корист кума Петровића. Брнабић је недавно јавно признала, и то на Пинку, да 2012. године на председничким изборима није гласала за Томислава Николића, него за Бориса Тадића. Брнабићка се никад није кандидовала, за њу никад нико није гласао, а шест година је, у два мандата, обављала функцију председнице Владе Републике Србије. Воља народа није битна, нарочито не ако је у супротности с Вучићевим перверзним кадровским инжењерингом.
– Прелетачи су људи који у политици иду за личном позицијом. Ако мислите на своју личну позицију, онда уме да вам буде свеједно у којој сте странци – тврдила је Гордана Чомић, потпредседника Демократске странке, само неколико месеци пре него што се кандидовала на изборној листи Уједињене демократске Србије.
Чомићкина листа је освојила мање од један одсто гласова, али нема везе, она је личну позицију приграбила на месту министарке за људска и мањинска права и друштвени дијалог.
По дубини владајуће номенклатуре налазе се прелетачи који су у напредњачки картел стигли из свих странака. Из Демократске странке Србије ту су се удомили Бранислав Недимовић, Предраг Петковић, Андреја Младеновић, Миленко Јованов, Драган Шормаз и многи други. Сви су, пре трансфера, жестоко критиковали Вучића. Петковић га је оптуживао за идају Космета, Јованов га је називао криминалцем и фашистом, а најжешће увреде му је упућивао Небојша Бакарец. Полизали су властиту пљувачку и, као награду, добили одговарајуће функције. Млађан Динкић је у Вучићевом картелу збринуо све своје бивше сараднике из Г17 и УРС-а, баш као и Чедомир Јовановић из распаднутог ЛДП-а.
У том друштво добро се снашао и Вук Драшковић. Он није прелетао, али властите ставове и принципе превртао је из крајности у крајност. После дугог комунистичког стажа, стилизован као четник из филмова Вељка Булајића, Драшковић је у време порођајних мука вишестраначја истакао чврстим националистичким ставовима.
У сред Новог Пазара, на митингу СПО-а, претио је сечом сваке руке која у Санџаку дигне турски барјак. Две године касније, кад се разбуктао рат у Босни, оптуживао је Србе за ратне злочине и тврдио да би се борио на страни Алије Изетбеговића. Тада су и настали стихови: „Од свих гатачких муслимана најгори су Вук и Дана“. У исповедним мемоарима „Мета“, Драшковић је одговорио критичарима: „Националисти ме нису разумели, нису схватили да никад нисам био њихов.“
На промени ставова, основном репроматеријалу у политичком бизнису, нико није профитирао као брачни пар Драшковић. Од 1997. године, кад је СПО у сарадњи са СПС-ом узео управу над Београдом, СПО у власти, на свим нивоима, није учествовао само две године. Данас СПО има мање гласача од броја посланичких мандата које му поклања Вучић. Даници Драшковић је пре неки дан продужен мандат у Управном одбору руске компаније НИС, иако Вук Драшковић упорно понавља да су „Срби постали нацисти услед путинизације“.
Тако крупне промене идеологија и ставова, које превазилазе домен политике и дубоко залазе у патологију, обележиле су каријере двојице диносауруса – Војислава Шешеља и Ненада Чанка. Шешељ се у политику укључио као задрти комуниста. Кад је видео да му, за успон у партији, није довољно то што у књигама хвали тековине НОБ-е и маршала Тита, променио је ћурак наопако. Одлучио је да постане четник, а у креирању те заблуде помогао му је поп Момчило Ђујић, који га је прогласио за војводу. Ђујић се касније покајао, али џабе, трагикомична Шешељева представа још траје. Шешељ је данас потрчко свог бившег потрчка Вучића, али то му не смета да критикује прелетаче и превртаче.
– Прелетачи су људи без морала, част и образа, они не заслужују никакво поштовање. Са највећим презиром и гађењем гледам на њих – каже Шешељ у налету самокритике.
И Чанак је поникао у комунистичком миљеу. Почетком деведесетих покушао је да се представи као турбо-националиста.
– Браћо и сестре, куцнуо је час да и ми, Срби, узмемо своју судбину у своје руке. Противприродна версајска творевина Југославија одувек је правила привид свог економског просперитета на јефтином раду нас Срба и јефтиним сировинама истрзаним из груди наше мајке Србије. Али, с тим се морало прекинути. За нашу националну пропаст најодговорнији су Словенци, Хрвати и муслимани. Стално се дроби српско национално тело. Чим мало промене веру, одмах су нација. Мало промене географију, одмах су нација. Мало не живе са матицом, одмах прогласе нацију. Дробе живо тело, откидају нам са костију месо нашег народа, дробећи нашу свету мајку Српску православну цркву, која већ, ево, већ 800 година бдије над нашим националним интересом, који је изнад свега.Свако од нас је пролазан, али је зато Србија вечита! Сетимо се свих жртава које су за њу поднете. Сви ти хероји, сви ти јунаци корачају у истом строју са свима нама. Немамо права да их издамо. Ништа није вредно да се Србија изда, јер Србија је изнад нас. Она није само држава, она је живо ткиво српског народа. Она је одбрана сваког Србина. Границе Србије се знају. Њих су гробови наших предака показали. Где год живи Србин, јасно је да је ту Србија.Нико ме не може уверити да је то што се неко крсти шапом довољно да престане да буде Србин. Не! Погледајте колико људи се већ заклиње у лажне вере, као што је мухамедански закон. Шта, ислам је вера? Настао је 700 година после хришћанства. Сваки добронамерни грађанин зна да је све то измишљено зато да би Сорабљи, као народ најстарији страдали. Узгред, на санскриту Сорабљи су свети људи. То је извриште српства. Неки кажу да у Србији треба да се говоре и други језици осим српског, а ја вас, браћо и сестре, питам где ће се у свету говорити српски, ако не у Србији. Ко год живи у Србима, српски језик да говори, српским писмом да пише, ћирилским словима, зато што се и по томе Србин познаје – србовао је Чанак у говорима као што је овај из 1990. године, који је сачуван у архиви Радио-телевизије Београд.
Чанак ипак није успео да надшешељи Шешеља, па му је одређено формацијско место на супротној страни политичког спектра. Тамо се добро снашао, оптужујући Србе и Србију за сва зла овог света и залажући се за албанско Косово и уништење Српске православне цркве.
Шешељ и Чанак данас представљају остатке мрачне прошлости из које Србија не успева да се извуче. Њихове улоге, у битно измењеним сценаријима за политичке драме, сада добијају нови, модернији и практичнији прелетачи, који нису окаљани идеолошким екстремизмом већ корупционашким аферама. Као и њихови морални двојници старије генерације, нови конвертити се уздају у неспособност грађана да памте и санкционишу преваре. У новом таласу истиче се Борко Стефановић, карикатурални шампион у прелетању из странке у странку.
Иако у јавности влада уверење да су Маја Гојковић и Мариника Тепић најчешће мењале странке, рекорд у тој дисциплини држи Стефановић. Стасао је међу Реформистима Војводине. Амбиције су му расле брже него странка Милета Исакова, па је прешао у Грађански савез Србије. Није се усрећио, ГСС се практично утопио у Демократску странку, а с њим и Стефановић. Падом с власти, почело је расуло у ДС-у, па је Стефановић, као и многи други истакнути функционери, покушао да формира властиту странку. Није успео са Левицом Србије, али на време је у Драгану Ђиласу препознао прилику за оживљавање политичке каријере. У нови почетак унео је и ново име. Ахраично Борислав променио је у модернију верзију Борко. Не би било чудно ни кад би, зарад успеха у политици, променио и пол. С обзиром на његова лична искуства, логично је што има разумевања за остале прелетаче.
– На челу Београда налазе се Александар Шапић и Мирослав Чучковић, исти људи који су некада водили град, у време владавине Демократске странке. То су исти људи, али нису били на истим функцијама. Шапић је био помоћник градоначелника Ђиласа, који је сјајно водио град. Шапић се бавио врло јасним сетом питања у Београду. Имао је добру сарадњу са Ђиласом, тада је радио сасвим добро, испунили су све што су планирали. Тада се нико се није усудио да Чучковића постави за градског менаџера, иако су и он и Шапић били добри у том периоду. Хиљаде људи, који су некада били у ДС-у и Г17, сада су у СНС-у. Мени је интересантан тај феномен да нико не упире прстом на њихово ново партијско окружење, него се и даље пропитује где су били некада. Сви катастрофални кадрови слију се у СНС – каже Борко Стефановић.
Тачно је да су се скоро сви катастрофални кадрови слили у СНС, али има и оних који су се нашли у ССП-у. Кад је одлучио да се врати у политику, бивши председник Демократске странке Драган Ђилас није могао да бира, за сараднике је узимао кога је могао, ко је био на политичком тржишту. Странку је купио од Дејана Булатовића, кога је морао да постави на место потпредседника. Исту функцију доделио је Мариники Тепић, која је у мираз донела посланички мандат освојен 2016. године на листи Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине. Ана Стефановић је донела посланички мандат с листе покрета Доста је било, па је ССП постао парламентарна странка четири године пре првог учешћа на изборима.
Ништа боље од Ђиласа није прошао ни Вук Јеремић. У врху Народне странке нашло се неколико ветерана политичке сцене. Поред Санде Рашковић Ивић, у НС су се активирали адвокати Владимир Гајић, Боривоје Боровић и Владимир Вучинић. Гајић је једно време био Драшковићев фаворит у СПО-а, а на власт, после петооктобарских промена, дошао је преко Демохришћанске странке. После хапшења због сумњи за учешће у корупционашкој афери, 2007. године, привремено се повукао с политичке сцене. Боровић је, такође, био у СПО, а после није успео да развије своју странку Правда. Боровић и бивши судија Вучинић напустили су НС.
Јеремића је напустио и бивши потпредседник Здравко Понош, који је недавно основао свој покрет Србија Центар. У нову политичку екскурзију Понош се упустио у сарадњи са бизнисменом Зораном Дракулићем, бившим спонозором и кандидатом за градоначелника Београда ДСС-а. Дијана Вукомановић, која је као потпредседница владајуће Социјалистичке партије Србије прелетела у опозициону Народну странку, па сад у Поношево СРЦЕ. Ту је и Бојан Димитријевић, који је био функционер СПО-а и ДС-а.
Чак и кад су у питању трансфери из једне у другу опозицону странку, промене партијских дресова не наилазе на подршку јавности. Ипак, грађани на изборима не кажњавају прелетаче. А и како би кад на политичкој сцени готово да и нема нових актера, који нису доказали склоност да идеолошке ставове подреде личним интересима. У томе су се истакли и бројни интелектуалци, уметници, спортисти и новинари, који су своје услуге изнајмљивали разним владајућим групацијама. Мрвице са царске трпезе скупљају и величине попут Матије Бећковића, који је одбио да присуствује обележавању 800 година аутокефалности СПЦ због доделе ордена Светог Саве Вучићу, да би му две године касније, као председник жирија, лично доделио плакету заслужног грађанина Вечерњих новости. Душан Ковачевић је у својим делима описао патологију титоистичке и слобистичке диктатуре, отворено се борио за слободу и демократију, а сад подржава напредњачки картел. При крају пута, рокерска легенда Бора Ђорђевић је пристао на улогу лутке с насловне стране, коју су, за мали хонорар, појеле велеградске звери.
Прелетачи, који мењају странке зарад власти и новца, спречавају развој демократизације политичке сцене. Ипак, неупоредиво већу штету друштву изазивају превртачи, интелектуалци од угледа и интегритета. Они не узимају страначке и државничке функције, али свој таленат, дело и стечени ауторитет изнајмљују политикантима, који их злоупотребљавају за потребе личних и концепцијских промоција. Академик Љубомир Симовић није само најзначајнији савремени српски песник, него и гигант међу превртачима.
Симовић је написао драму „Бој на Косову“, по којој је1988. године Здравко Шотра снимио филм, који је значајно утицао на буђење националне свести у време распада СФРЈ. Филм је припремио јавност за обележавање 600 година од боја на Газиместану, на истом пољу на коме је Слободан Милошевић на Видовдан 1989. промовисан у новог националног вожда. Симовић је сценарио прилагодио политичким потребама Милошевића. Касније, кад је Милошевић пао с власти, академик је цензурисао сам себе. Крајем 2002. године, Симовић је припремио верзију „Боја на Косову“ намењену за позориште. Ревидирао је своје и националне ставове, па је из драме избацио најупечатљивије детаље.
„Ако хоћете да раскомадате Србију, ослањајте се искључиво на Србе, то ће Срби учинити много боље од вас“, рекао је, у филму, султан Мурат својим синовима Бајазиту и Јакубу. Кнегиња Милица је Вуку Бранковићу рекла: „Они које смо нахранили и напили, чије смо коње напојили, жедне су нас превели преко воде, не једанпут“.
Симовић је те филмске реплике избацио из нове верзије. Прича о издајницима, која је била подобна у Милошевићево време, није била подобна за владавине Зорана Ђинђића, кога су политичари из патриотских странака оптуживали да је издајник. У оригиналном делу истиче се и молитва Стефана Лазаревића пред саму битку: „Помози, Господе, да оборена у прах, из праха устане, да се расута сабере, да у слепилу прогледа, да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета у знане и незнане гробове сахрањена и из свих гробова и мука васкрсла, цела Србија стане под један венац“. Тек та молитва, која је 1988. призивала великосрпске емоције, није смела да остане у верзији из 2002.
– Док сам ту драму писао, био сам импресиониран самом темом. Вероватно ме оптерећивало и то што та тема припада целој нацији. Касније сам у шали причао да сам имао утисак да ми сви Срби стоје иза леђа и преко рамена гледају шта пишем. Оптерећивала су ме та очекивања, па сам почео да их узимам у обзир и испуњавам. Сада ми је најважније било да се ослободим тог осећаја. Од постојеће 21 сцене избацио сам десет. После тога се већ дисало лакше – написао је Симовић у поговору цензурисане верзије своје драме.
Лакнуло му је кад се решио истине о Србији обореној у прах, мученој, убијеној и сахрањеној. Такав опис чињеничног стања није одговарао Ђинђићевој, као што не одговара ни Вучићевој власти. Уместо да оптужује издајнике и позива на обнову Србије, академик Симовић се прихватио политички коректне ревизије свог дела и себе самог, профитабилније је. То су схватили и многи други уметници и интелектуалци, па и њихови сурогати попут Владана Вукосављевића.
Вукосављевић није без талента и способности да разуме политичке процесе и њихове последице. То је доказао у мају 2000. године текстом у НИН-у.
– Списак невоља у којима се налази наш народ и оно што је остало од српске државе дугачка је и незавршена листа несрећа, од чијег проужавања стрепи и над којом се ужасава сваки грађанин Србије. Бахати и неодговорни режим покушава да насиљем, вербалним и физичким, убеди скоро сасвим посустали народ у лепоту „царевог новог одела“ и да без обзира на цену продужи власт, правећи стратегију опстанка од данас до сутра. Чему се надају и где виде излаз из одговорности за све што су нам учинили, тешко да разуман човек може да претпостави – мудро је писао Вукосављевић, не схватајући да Милошевићеви саучесници у злочину над Србијом излаз из одговорности виде управо у карактерним недостацима политиканата какав је он.
Као 2000, Вукосављевић је и 2016. знао да неодговорни режим насиљем уништава државу и народ, али то га није спречило да се укључи у тај прљави посао. У најцрње време Вучићеве диктатуре, Вукосављевић се прихватио места министра културе и информисања. Стао је у дугачак ред политичких паразита, који лични интерес граде на дугачкој и незавршеној несрећи народа.
Прелетачи и превртачи представљају основни генератор несреће која уништава државу и народ. Да би се зауставила пропаст, Србија мора да, попут нормалних држава, покрене трајне процесе опоравка и развоја, а да политичке актере принуди на поштовање закона и морала.
антрфиле
Дачић, увек на ивици
Кад га је истурио у врх партије, Слободан Милошевић је Ивицу Дачића називао најталентованијим српским политичарем и „Мириним шећерком“. Милошевић је нестао с политичке сцене, као и Мира Марковић. Све се променило, осим Дачића.
– СПС, то смо традиција и ја – рекао је недавно Дачић.
Никада није мењао партијске дресове, али јесте ставове, стратегије и тактике. Изборну кампању 2008. године обележио је оптужбама против ДС-а за издају националних интереса и пљачкашку приватизацију. После избора, направио је коалицију са Тадићем и потписао Декларацију о историјском помирењу.
Пред изборе 2012, као нико пре њега, звецкао је оружјем, претећи Албанцима да ће ослободити Косово и Метохију и ратом, ако треба. С том демагогијом, услед сплета околности, постао је премијер, па је следеће године потписао Бриселски споразум, којим је Србија фактички признала независност албанског Косова.
Дачић може све, само не да сиђе с власти.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 26, 2022
