Прочитај ми чланак

Парада: Грађани да дођу до 14 часова

0

vojska-vojna-parada-foto-fonet-dragan-antonic-1412196518-577548

БЕОГРАД– Војна парада поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату одржаће се 16. октобра са почетком у 15.30 часова.

Грађани ће моћи да посматрају параду из Булевара Николе Тесле са дунавске стране, као и са Калемегдана, саопштило је Министарство одбране.

Молимо грађане који ће параду посматрати из Булевара Николе Тесле да дођу најкасније до 14 часова. Напомињемо да од 15 часова неће бити могуће кретање у ширем реону Ушћа где се парада одржава, наводи се у саопштењу министарства.

Места уласка за грађане су 1. близини ТЦ Ушће, раскрсница Булевара Николе Тесле и улице Ушће, и 2. из смера хотела Југославија, раскрсница Булевара Николе Тесле и Трешњиног цвета.

Све информације о војној паради „Корак победника“ можете наћи на сајту Министарства одбране.

Војска ће увежбавати параду до четвртка, па ће бити измењен режим саобраћаја у улицама око Ушћа.

Извор: Б92

Ознаке: , , , ,

2 коментара “Парада: Грађани да дођу до 14 часова”

  1. Dusan Bukovic каже:
    14.10.2014. у 15:10

    Predstavnici zapadno-evropskog i americkog establismenta, kojeg olicavaju idolatrijsko drustvo carobnjaka medjunarodne masonerije, rimski katolicki templari, kabalisti i
    veliki finansijeri, odbacili su na Konferenciji u Moskvi u februaru 1944 godine predlog Antonova, da linija razdvajanja izmedju njihovih trupa bude Berlin, Lajpcig, Bec i
    Zagreb… – „… Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb, which did not suit us and which we reserved for our next discussion,…“ (Vidi: Arthur Bryant, Triumph in The West 1943-1946, A History of the War Years Based on the Diaries of Field-Marshal lord Alanbrooke, Chief of the Imperial General Staff, New York, 1959, str. 308-309). Kasnije su nametnuli svoje resenje o tz. interesnim sferama da bi zastitili rimske katolicke korporativne interese na Balkanskom poluostvu

    U engleskom casopisu za spoljnu politiku “The nineteenth Century and After”, u svesci za septembar 1943, u jeku sudbonosne prekretnice na Istocnom frotu, stoji: “…Kominterna koja je pre izvesnog vremena raspustena, pretvorena je u jedan permanentni kongres, koji zastupa komunisticke i sovjetsko-ruska shvatanja, ali pri tome sledi jedan
    nacionalni (sovjetski) i jedan socijalni (boljsevicki) program. Sovjestka unija
    tezi za razaranjem cele Evrope, a narocito oblasti izmedju Baltika i Jegejskog
    mora… Sovjeti takodje rade i na unistenju Rumunije. Nesumnjivo je, da oni
    nameravaju da potcine pod svoju vlast deltu Dunava i petrolejske izvore. Oni hoce da
    imaju nesmetan izlaz i na Sredozemno, a mozda i na Jadransko more…” ( Vidi: The nineteenth Century and After, Sep. 1943, London, England).

    Rimski katolicki i korporativni establishment u Vatikanu na celu sa papom Benediktom XV bio je istog misljenja u vreme Balkanskih ratova 1912-1913, kada je postojala mogucnost da se Carigrad oslobodi turskog jarma. To najbolje svedoci i Entoni Rod u svojoj knjizi “The power of Rome” , gde stoji: “Gospodin Gregory, britanski otpravnik spoljnih
    poslova u Rimu, obavestio je svoju Vladu da je bio u audijenciji kod Pape, Benedikta XV, koji ima jednu opsesiju sa Rusijom. U svim razgovorima koje sam imao
    sa njim, on nikako nije mogao da se odvoji od te teme. Strahuje od drugog
    Kulturkampfa, ako nemacka pobedi u ratu, sto bledi u njegovim ocima pred
    prividjanjem ruske pobede I prisustva ruskih trupa na Bosforu.

    Benedikt XV je samo izrazio standardnu politiku Vatikana prema Rusiji i
    Pravoslavnoj crkvi. Vatikan je uvek vise volio Turke nego Slovene u Carigradu, na osnovu njihove tolerancije I ravnodusnosti, sa kojima u pogledu bivsih smatraju hriscansku
    veru. U ocima Vatikana, bolja je muslimanska ravnodusnost od pravoslavnog
    fanatizma, i vise vole da vide polumesec na kupoli Svete Sofije nego
    pravoslavni krst. Britanija i Rusija su sada saveznici ( Britanija je napala Tursku na Dardalenima), Vatikan je cvrsto uveren da Britanska imperija namerava da
    tursko stanovnistvo protera iz Stambola i da naseli Slovene. Povodom toga,
    pisao je Ser Henri Havard, britanski minister u Vatikanu o spoljnim poslovima Seru Edvardu Greju, da je Vatikan ispunjen uzbunom i slutnjom zbog sporazuma izmedju vlade Velike Britanije i Rusije, da je dobila u posed crkvu Svete Sofije i podrucje na kojem se nalazi Sveti Sinod, sto moze da se odrazi na uspostavljanje suprotne ustanove,
    kao sto je Vatikan na obali Bosfora. Ovo kasnije moze posluziti, Vatikan
    veruje, da Pravoslavna crkva prosiri svoj put do Jadranske obale.

    Strah Vatkana je bio neosnovan. Daleko od toga da smo zeleli Ruse na Bosforu,
    zbog kojeg je Britanija stupila u rat 1854, na Krimu da to spreci, i kasnije je zbog toga bila na ivici rata sa Rusijom na Berlinskom Kongresu 1878…” (Vidi: Anthony Rhodes,
    The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, str. 228/9 i 268).

    Istini za volju, Broz je odigrao glavnu ulogu, koju su mu namenili zapadno-evropski i americki imperijalisti, sprecio je istorisku priliku da Rusi u toku 1944 godine izadju na
    Jadransko more…

    I pored ogromne materijalne pomoci koju su dobili Brozovi komunisti od
    anglo-americke vojske i vazduhoplovstva posle kapitulacije Italije, oni nisu mogli da osvoje Srbiju i da dodju na vlast sopstvenim snagama. Presudnu ulogu je
    odigrala Sovjetska armija, koja je svojim operacijama u Srbiji u jesen 1944
    godine omogucila Brozovim komunistima da dodju na vlast. U sovjetskom casopisu “Novaja i Novejsaja Istorija”, Moskva, 1960, broj 5, na str. 133, stoji da su
    sovjetske trupe za isterivanje nemackih okupacionih trupa iz Srbije upotrebile:
    devetnaest pesadijskih divizija, pet stotina tenkova, dve hiljade aviona i
    devet pesadijskih bugarskih divizija.

    Na ovom mestu pomenuo bih i jednu diskusiju koja je vodjena izmedju vojvode Pavla Djurisica i generala Draze Mihailovica pocetkom marta 1943 godine u Crnoj Gori. Djurisic je za vreme diskusije izlozio plan da u sadejstvu sa izvesnim cetnickim jedinicama iz Srbije, Crne Gore, Istocne Bosne i Hercegovine napadnu Brozove proletere na Neretvi.
    Medjutim sta se desilo, Draza je to odlucno odbio! Djurisicu je rekao: “Ja moram da sacuvam Srbiju za odlucnu akciju. Mene ne interesuju Brozovi proleteri, ja cu Beograd zauzeti za 24 sata!” Djurisic je bio iznenadjen i nije ocekivao takav odgovor.Vratio se
    zabrinut i potisten sa stabskom cetom u svoju jedinicu, koja se nalazilana na jednoj visoravni iznad Kalinovika, legao je na travu, otkinuo je slamcicu i poceo da je gricka, okrenuo se prema zalasku sunca, uzdahnuo i progovorio: “Zlo ce biti, ne bilo ga!…” Ovaj slucaj je ostao u dubokom secanju porucniku Urosu M. Zonjicu, oficiru u stabu Vrhovne Komande Kraljevske Jugoslovenske Vojske u Otadzbini. Tri godine kasnije, Draza se slicno izrazio i za vreme montiranog procesa 1946, kada je odgovarao na postavljena
    inkvizitorska pitanja Milosa Minica, rekao je: “… Srbiju kao jezgro morao sam
    sacuvati za glavnu akciju!” Dogadjaji su pokazali da je Beograd bio i za Broza
    i njegovu fasisticku kliku od vitalnih interesa za otimanje vlasti a ne Zagreb
    u kojem su hrvatske ustase ostale celu jednu nedelju posle Hitlerovog
    samoubistva.

    U toku 1948 godine Broz je razoblicen kao agent anglo-americkih i
    vatikanskih obavestajnih servisa, koji su vodili tajni rat protiv Sovjetskog
    Saveza (Vidi: Sayers M., and Kahn A. E., The Great conspiracy – The secret war
    against soviet Russia, Boston, 1946; Isto: Zuvenel de Reno, Tito – glavar predatelej, Moskva, 1951), sto svedoci i ovaj clanak o “Petogodisnjici oslobodjenja Beograda”,
    koji je objavljen u informbirovskom listu “Pod Zastavom Internacionalizma”, gde
    stoji:

    PETOGODISNJICA OSLOBODJENJA BEOGRADA OD STRANE SOVJETSKE ARMIJE

    U svom pobedonosnom nastupanju kroz Istocnu Srbiju, lomeci pred sobom
    fasisticke horde, slavna Sovjetska Armija 20 oktobra oslobodila je prestonicu Jugoslavije – Beograd. Ovencani slavom pobede, sovjetski borci doneli su slobodu i
    Beogradu i celoj Jugoslaviji i onemogucili okupaciju zemlje od strane
    anglo-americkih trupa, koju je Cercil sa Titom pripremao.

    Dani dolaska Sovjetske Armije u nasu zemlju – bili su veliki dani. Narod je
    cvecem posipao puteve kuda su prolazile divizije Sovjetske Armije – armije
    osloboditeljice. Partizani i beogradjani penjali su se na sovjetske tenkove i
    zajedno sa crvenoarmejcima unistavali fasiste poludele od straha i vatre
    brzih “kacusa”, 20 oktobra Beograd je slavio svoje oslobodjenje, grlio i ljubio herojske sovjetske ratnke, koje je tako dugo ocekivao.

    Jugoslovenski partizani u teskoj cetvorogodisnjoj borbi izdrzali su sve teskoce i pored toga sto je u rukovodstvu – pocev od Tita – bilo mnogo nemackih i engleskih spijuna, jer su neograniceno verovali u snagu i nepobedivost velikog Sovjetskog Saveza i njegove Armije. Odanas i ljubav prema SSSR-u, odanost i ljubav prema drugu Staljinu, bili su izvor snage i vere u pobedu kod svakog borca i postenog rukovodioca.

    Nas narod se bio oslobodio fasisticko-hitlerovskog jarma i poceo da zivi slobodnim zivotom, ne sluteci da mu Hitlerovi pitomci koje su u najam uzeli anglo-amerikanci, pripremaju novo, fasisticko-titovsko ropstvo. Nas narod nije ni slutio da Tito
    i ostali gestapovski i americki agenti nose na svojim rukama krv Kersovanija,
    Price, Cesareca, Ivana Milutinovica, Lole Ribara i desetine hiljada najboljih boraca i komunista. Nasi boric nisu ni sutili, da fasista Djilas i drugi Titovi poglavari klevetaju Sovjetsku Armiju i paktiraju sa imperijalistima i to u dane kada je ona vodila krvave bojeve sa fasistickom vojskom za oslobodjenje Jugoslavije.

    Petogodisnjicu oslobodjenja Beograda od strane slavne Sovjetske Armije narodi
    Jugoslavije docekuju u strasnom ropstvu, u koje ih je bacila Titova fasisticka
    klika. Fasisticko-titovska strahovlada ne zaostaje, vec prevazilazi fasisticko-hitlerovski terror. I danas, kao za vreme Hitlerove okupacije, desetine hiljada komunista i rodoljuba podvrgnuto je zverskom unistavanju u konclogorima i kazamatima,
    zato sto su stupili u borbu za oslobodjenje svoga naroda od titovskih fasista,
    zato sto su ostali verni prijatelji Sovjetskog Saveza. Ali kao sto nije uspelo
    Hitleru, ne uspeva ni Titovoj fasistickoj bandi, da slomi borbu jugoslovenskog naroda za slobodu i da ugusi ljubav nasih naroda prema sovjetskoj braci.
    Neizmerne su snage naroda koji se bori protiv titovaca i anglo-americkih porobljivaca.
    Te snage ce izvojevati slobodu koju su im titovci podlo i banditski oduzeli i ponova ce
    Beogradom i sirom Jugoslavije odjekivati pesme zahvalnosti Sovjetskom Savezu. Komunisti i rodoljubi Beograda na dan oslobodjenja svoga grada od strane Sovjetske Armije, zavetovace se nad grobovima sovjetskih heroja palih za oslobodjenje nase
    domovine, da ce povesti jos ostriju borbu protiv beogradskih fasista i njihovih
    gazda iz Volstrita. Oni ce antititovskim letcima, parolama i drugim formama borbe manifestovati toplu i neugasivu ljubav nasih naroda prema drugu Stalinju, SSSR-u
    i socijalizmu.

    Na dan 20 oktobra borci partizanskih jedinica koji su sa Sovjetskom Armijom ucestvovali u oslobodjenju Beograda, setice se nepobedive armije-osloboditeljice i jos ce odlucnije stupati u borbu protiv americkih agenata-titovaca.

    Vecna zahvalnost i slava Sovjetskoj Armiji – armiji osloboditeljici!

    Vecna zahvalnost i slava velikom prijatelju nasih naroda generalisimusu Staljinu!
    (Vidi: Petogodisnjica oslobodjenja Beograda od strane Sovjetske armije, Pod
    Zastavom Internacionalizma – Organ jugoslovenskih komunista-politemigranata u NR
    Rumuniji, Broj 11, 15. oktobar 1949).

  2. Vladimir Prita каже:
    13.10.2014. у 16:10

    Е, су нашли место за параду! Добро није у Батајници или Панчеву.
    Ушће није ни постојало у данашњем виду а Земун је био у НДХ.

Коментари су затворени.