Прочитај ми чланакБољшевици су се борили против царске власти скоро 20 година и најзад победили. Новац им је често био крајње потребан и они су често прибегавали насиљу и нестандардним начинима прикупљања средстава за своју ствар.
Замислите да сте револуционар и бољшевик крајем 19. и почетком 20. века у Царској Русији. Ваш циљ је да срушите тај „затвор многих народа“, да срушите капитализам и да земљу дате у руке сељацима, а фабрике радницима. Међутим, ваша партија је забрањена, а ваши лидери су у иностранству. Царска полиција тражи и вас и ваше другове, и ви можете бити ухапшени у сваком тренутку. Поврх свега тога, треба вам новац. Треба вам много новца.
Новац вам треба за све: за штампање новина, за фалсификовање докумената, за прављење бомби и куповину оружја за борбу против полиције, и за евентуални оружани бунт. Вероватно није најбоља варијанта да уђете у банку и затражите кредит за „рушење тираније“, поготово ако ваш манифест позива на национализацију банака и стварање друштва без новца (што су радили бољшевици). Шта онда можете предузети?
1. Опљачкати банку
Револуционарима у Царској Русији није се допадала реч „пљачка“. Дражи им је био термин „експропријација“ (или скраћено „екс“), али то не мења суштину њиховог деловања. Наоружани до зуба, они су нападали банке и пљачкали новац убијајући свакога ко им се успротиви. У чланку написаном 1906. године вођа бољшевика Владимир Лењин је оправдавао такво насиље поредећи ситуацију са грађанским ратом, где је све дозвољено.
Највише новца на „екс“ бољшевици су украли у јуну 1907. године у Тифлису (данас Тбилиси, Грузија). У акцији је учествовало неколико јуришника. Они су извршили бомбашки напад и отворили ватру на банкарско возило у коме је било 250.000 рубаља (преко 5 милиона у данашњем новцу). Убили су пет припадника обезбеђења и побегли са новцем.
2. Пронаћи богате пријатеље
Велики део „зарађеног“ новца бољшевици су добијали у виду приватних донација, каже историчар Јевгениј Спицин. Са једне стране, многи радници који су били симпатизери покрета издвајали су од својих оскудних прихода новац за револуционаре, што им је обезбедило мали, али стабилан извор прихода. Са друге стране, револуција је имала и веома богате спонзоре.
Леонид Красин, бољшевички лидер који је био одговоран за финансије, писао је у својим сећањима за период 1900-1917: „Било је модерно донирати револуционарне партије“.
Поједини познати људи, као што је писац Максим Горки, издвајали су новац искрено подржавајући револуционаре, а други, као имућни фабрикант Сава Морозов, чинили су то јер нису били сигурни ко ће победити: царизам или револуција. Због тога су помагали и једној и другој страни.
Красин је био вешт и лукав. Умео је да убеди богате симпатизере да се „испрсе“ ради револуције. Једном се он у Бакуу (град у садашњем Азербејџану) појавио у свлачионици легендарне позоришне глумице Вере Комисаржевске, познате по опозиционим ставовима, и затражио од ње да организује добротворни концерт што је могуће пре, с тим да сав зарађени новац иде бољшевицима.
Комисаржевска је била шокирана таквом дрскошћу, али је пристала, и на крају је прикупила неколико хиљада рубаља за Красина. Бољшевици су тим новцем отворили илегалну штампарију у Бакуу.
3. Склопити брак из рачуна
Красин је био иницијатор још једне крупне бољшевичке преваре. Када је богати фабрикант и симпатизер бољшевика Николај Шмит ухапшен и умро у затвору, Красин је удао две његове сестре за револуционаре и тако опскрбио партију додатним новцем.
Шмит је свој иметак за живота преписао сестрама Јелизавети и Јекатерини, које су после његове смрти намеравале да тај новац дају бољшевицима. Међутим, њихов ујак је контролисао новац и није имао поверења у девојке (а није ни знао да су наклоњене револуцији).
Бољшевици су у редовима партије морали да нађу мужеве за сестре како би ујак дао мираз. Новац је предат партији после „свадбе“ са бољшевичким младожењама 1908. године.
4. Узимати новац чак и од својих непријатеља
Још 1917. године, када је Лењину и његовом најближем окружењу дозвољено да на путу из Швајцарске у Русију пређе преко немачке територије, бољшевици и њихов вођа су оптужени да су немачки шпијуни чији је циљ уништење Русије у Првом светском рату. Чак и међу револуционарима је било противника бољшевика који су их оптуживали за примање новца од Немачке.
Међутим, већина савремених историчара сматра да је ситуација по том питању била далеко сложенија. Немачка је заиста пустила Лењина у Русију надајући се да ће екстремисти окончати рат, што су они и учинили. Највероватније је издвојила и новац за бољшевике. На пример, британски историчар Џонатан Смеле пише да је крајем 1917. године немачки генералштаб инвестирао преко 30 милиона марака у руске опозиционе партије (не само у бољшевике).
Међутим, још увек нема доказа директне везе између бољшевика и Немаца. Олег Будњицки, професор Факултета историје на Универзитету „Висока школа економије“ у Москви, истиче да су „бољшевици били врло паметни људи који добро чувају тајне“.
По мишљењу Андреја Сорокина, директора Руског државног архива социјално-политичке историје (РГАСПИ), чињеница да су Немци финансирали бољшевике још увек не значи да су ови били немачки агенти. Највероватније су узели новац без икаквих услова, трудећи се да искористе Немачку за своје циљеве као што се Немачка трудила да искористи њих.
