Прочитај ми чланакАко не можемо да живимо заједно у миру, међусобно раздвајање у политичком и територијалном смислу делује као крајње решење
Дана 19. јула, Кнесет је гласао за промену Основног закона (мисли се на израелске уставне законе, прим. прев.) државе. Израел је проглашен, сада и заувек, државом-нацијом и националним домом јеврејског народа. Хебрејски ће бити државни језик.
Убрзо су уследиле бројне реакције, и то не само од израелских Арапа и Јевреја. Алан Браунфелд из Америчког савета за јудаизам назива закон „повлачењем из демократије“ јер право на самоопредељење – које је некада било осмишљено тако да обухвата све оне који живе унутар граница Израела – ограничава само на Јевреје. Неједнакост је загарантована. А Израел, каже Браунфелд, није национална држава америчких Јевреја.
ПРОБЛЕМ НАШЕГ ДОБА
Оно што овај судар чини значајним је то што је он још једна битка у сукобу који би се слободно могао назвати проблемом нашег доба. Борба је између хтења племена, етничких група, народа и нација са једне стране, против заповести либералне демократије са друге стране.
У Европи, пољски народ покушава да очува историјски и етнички карактер своје земље реформама за које ЕУ тврди да крше пољске обавезе према демократији. Уколико Варшава настави да пркоси, упозорава ЕУ, Пољаци ће бити кажњени. Али шта је важније: Пољска или њен политички систем – уколико су та два у конфликту?
Друге државе игноришу шенгенске захтеве за отвореним границама док покушавају да блокирају мигранте из Африке и са Блиског истока. Они желе да сачувају оно шта су и ко су, дођавола са отвореним границама. Британија преговара о изласку из ЕУ зато што су Енглези гласали за независност од те транзиционе институције чија су наређења схватили као претњу за своју независност и идентитет.
Када је Украјина почетком деведесетих разматрала сецесију од Русије, Буш старији је упозорио Кијев да се уздржи од таквог „самоубилачког национализма“. Украјина је игнорисала председника Буша. Данас израњају нова питања. Ако су Украјинци имали право да се одвоје од Русије и створе националну државу како би очували свој национални идентитет, зар онда и Руси на Криму и у Донбасу немају исто право – да се одвоје од Украјине и поново удруже са својим сународницима из Русије?
Ако се Грузија одвојила од Русије у исто то време, зашто људи у Јужној Осетији немају исто право да се одвоје од Грузије? Ко смо ми Американци да са удаљености од 8.000 говоримо племенима, народима и европским нацијама у зачетку да ли смеју да формирају нове државе које би рефлектовале и чувале њихов национални идентитет?
А то нису баналне ствари. У Паризу су 1919. судетски Немци и Немци из Данцига (Гдањска, прим.прев.) противно својој вољи стављени под чешку и пољску власт. Британско и француско одбијање да се овим људима дозволи да се одвоје и врате у окриље свог народа 1938. и 1939. је поставило сцену за највећи рат у историји.
БЕСКРАЈНА ИДЕНТИТЕТСКА СВАЂА
Изгледа да смо и ми у Америци у бескрајној свађи око тога ко смо. Да ли су Американци другачија врста нације– пропозициона нација, идеолошка нација, нација дефинисана заједничком сагласношћу за идеје и идеале наших иконичних докумената попут Декларације о независности и Прогласа из Гетисбурга? Или смо попут других нација, јединствен народ са својом историјом, херојима, празницима, религијом, језиком, литературом, уметношћу, музиком, обичајима и културом, препознатљиви широм света као „Американци“?
Од 2001. године, они који су тврдили да је нама Американцима, на самом рођењу републике, провиђење дало мисију да демократизујемо свет, претрпели су низ пораза који и даље трају. Државе које смо напали, попут Авганистана и Ирака, како би им уделили благослове демократије, устале су у знак отпора. Оно што су наши компулзивни интервенционисти видели као нашу мисију за човечанство, људи које је све то погодило посматрали су као амерички империјализам.
Културни ратови за историју и сећање настављају се несмањеном жестином. Према Њујорк тајмсу, афроамерички кандидат за гувернера Џорџије, Стејси Абрамс, је обећао да ће уништити скулптуре Роберта И. Лија, Стоунвол Џексона и Џеферсона Дејвиса са Стоун маунтина. Републикански кандидат, Брајан Кемп, има пикап камионет за који је обећао да ће га користити за трансфер илегалних имиграната напоље из Џорџије и назад на границу.
У Тексасу је узео маха покрет који тражи уклањање имена Стивена Остина из назива главног града, зато што је Остин раних 1830-их одбијао захтеве Мексика да укине робовласништво у Тексасу док је он још припадао Мексику. Човек се запита када ће доћи на ред Сем Хјустон, херој тексашког рата за независност и први гувернер Републике Тексас, која је постала друга робовласничка република у Северној Америци.
Хјустон, по којем је назван четврти највећи град у земљи, је био чврсти униониста, робовласник и противник укидања робовласништва. Данас се велики део америчког народа гади онога што смо били од времена истраживача и досељеника, па све до краја сегрегације шездесетих година прошлог века. Они желе да се извине за нашу прошлост, да поново напишу нашу историју, избришу наше памћење и избришу споменике прохујалих векова.
Напади на земљу која смо били и на људе од којих смо потекли су готово непрекидни. А уколико не можемо да живимо заједно у пријатељству, међусобно раздвајање у персоналном, политичком, па чак и територијалном смислу делује као крајње прибежиште.
