Српска политика, оваква, какву је данас гледамо, ослобођена је свих здравих инстинкта, воље за моћ, па чак и здравог разума. Постоји, у тој нашој политици, још само онај биљолики нагон за самоодржањем, за исисавањем тла на коме се живи и за конкурисањем за светлост, која долази са Запада. Мит о уједињењу опозиције, оне патриотске пре свега, показује колико се ништа не разуме и колико се упорно и тврдоглаво праве грешке и глупости.

Када би војници размишљали као политичари, никада се један вод, камо ли чета, не би покренули. Од силних дебата и истеривања правде, ни пушке се више не би чистиле. Уосталом, већ писах о томе како су војска и политика два супротна пола српске историје: војници су најбоље што смо створили, политичари најгоре. Опречан људски материјал, опречан начин размишљања и сасвим другачији однос према култури и вредностима сопственог рода. Једни умиру за победу и славу, други живе од пораза и блата.

Да постоји макар елементарни инстинкт, да има макар мало здравог разума у нашој политици, неко би гледао да овлада патриотским блоком и постане апсолутан и то тако што ће девастирати све остале у тој групацији. Уместо да неко ризикује (јадна је политика која у себи не садржи никакав ризик), да покаже вољу за моћ, да овлада патриотским бирачким телом, свак се боји да, кроз неку борбу, не изгуби она два, или три процента, која већ има. Уједињавање се призива из немоћи, а не из моћи и од та посла нема ништа. Тиме се и бирачком телу даје сигнал да се окупљају онај што нема и онај ко не зна, са оним који не сме. Маштари се о великој коалицији, која ће узети можда и 15%! „Сачувај ме, Боже, малих победа“, каже Ниче.

Да постоји макар један политичар већег формата у патриотској опозицији, гледао би да рашчисти, дакле, ситуацију на тој страни и да овлада гласовима патриота. Овако, остаје само коалиција немоћи, збир уплашених и парада немоћних. То ће се, наравно, заогртати причом о томе да „политичка мудрост налаже да се створи јака коалиција“, што је друго име за недостатак такта у крви и за недостатак воље за моћ. Бирачи ово можда не умеју да анализирају, али страх се намирише у ваздуху, за то школа не треба.

Да је данас 1817-та, овакви политичари би зазивали коалицију Милоша и Карађорђа, да се отерају Турци, или би 1941-е заговарали коалицију Тита и Драже, а 1988-е коалицију Стамболића и Слобе. Онај ко има инстинкт, ко осећа кретање историје и ко има макар нешто у гаћама, зна да мора да овлада ситуацијом, а не да је разводњава. Народ осећа да је Вучић сигуран у себе, макар и глумљено, а да је опозиција несигурна, макар колико да се трси и соколи.

Највећи проблем српске опозиције је, дакле, недостатак алфа-примерака у њој. Други проблем је неразумевање политике као делатности. Створила се, међу дилетантима, слика да је политика уметност чекања, оклевања, приплакивања на судбину, медије, недостатак новца…Ех, кад би…Само да је…Није време…Ајд` још мало да се договарамо…Да је Пера, онда би и ја…Ја би, ал неће Јова…и тако у круг.

Кад би неко имао хајдучку дружину, не би му ни напамет пало да се уједињава са осталим дружинама, него би гледао да их порази, да овлада на једном подручју и да постане на њему апсолутан. Какви преговори, каква договорања, какви бакрачи! Преговори се воде само из два разлога: кад неко није сигуран у себе и кад мисли да ће преговри шкодити противнику.

Природно ловиште гласова не расте са бројем коалиционих партнера. Патриотски блок може да рачуна на пола милиона гласова у вр` главе, а можда ни на толико. Само три групације су довољне да сви оду испод цензуса и да се четири године вајкају како све знају, све умеју, за све их мајка родила, али Ђаво не да. Али, уколико би неко ударио први, уколико би поразио све млитаве партије на патриотском крилу, уколико не би само мислио на механичко сабирање гласова, он би постао политичка фигура која се не би могла заобићи. Био би вођа, а не коалициони партнер. Пред људима, пред народом, то има драматично другачију слику.

Овде се, дакле, не ради о квантитету, него о квалитету. Незналице маштају о томе како ће квантитет родити квалитет, а зналци знају да ће бити обрнуто, или никако. Карађорђе и Милош нису држали дигитрон и сабирали, нити су правили коалиције, већ су овладавали ситуацијом. Краљ Никола, можда и најталентованији српски владар, такође.

Већ нам проста биологија даје здраву слику: ни један чопор неће да дели територију с неким другим чопором, него гледа да овлада и туђом. Али, за то је потребан тестостерон, а то самозвани српски политичари немају. Мора се прво бити вођа да би се било политичар, а овде свако хоће да буде прво политичар, па ће, кад му се посрећи на изборима, да буде вођа. Вођа се не бира на изборима, браћо политиканти.

Патриотску опозицију, дакле не држи никакав амалгам, нити идеолошки, нити родољубни, већ само равнотежа страха да се не изгуби и ово што се има. Саборност у политици је мит; нит` је икад било, нити ће је бити. Не мислите, ваљда, да се тога нико није сетио за 4000 година познате историје и не мислите, ваљда, да кад није успело Цезару, Стаљину и осталим громадама, да ће успети Бошку Обрадовићу и Санди Рашковић-Ивић, са нешто пришипетљи око њих?

Пошто нико нема петљу да крене први, да отресе остале и овлада њихопвим бирачким телом, прогноза је лоша. Ново мрцварење народа, нова кукњава, нови расцепи. Ајде да видимо шта ће се десити и ако им се посрећи: освојиће 10-15%, па на следећим изборима, за три-четири године, 30%, па за осам година-већину. Ко ће да чека осам година? Или пет? Ово је само замајавање, никло на немоћи.

Србија, а биће и Црна Гора, не чекају Бошка, Санду, Синишу, или Комазеца, већ Карађорђа, или Милоша.
Не чека рачуновође, који сабирају гласове, већ вође.

Не чека некога ко прича о грађанима, већ онога ко сме гласно да каже: „Срби“!

Уосталом, нека се већ једном уједињују, или нека се разилазе, учлане у СНС, или нешто треће и нека више не мрцваре овај народ.

Черчил мудро каже: „Несолидност власти рађа несолидност опозиције“. Томе се нема шта додати.

извор: ин4с.нет – Милан Миленковић

Ознаке: Милан Миленковић, опозиција, патриотска опозиција, политичке странке, Србија