Прочитај ми чланакИако је ауторски текст Наташе Кандић одштампан у рублици „лични став“, јасно је да он суштински представља колективну директиву властима у Србији шта од њих очекује Запад. Делимично написан у наредбодавном стилу са позиције највишег чина међу „агентима од утицаја“, аутор је премијеру Србије комесарским речником доделио јасан задатак. Његово је да брине о десничарским организацијама, а њено-Наташино (односно друштвено, јер аутор себи додељује мисионарску улогу) је да брине о свему осталом што је наведено у тексту, за који се мора признати да је прожет храброшћу. Јер како другачије назвати намеру аутора да се јавности обрати у писаној форми са толико литералне конфузије, логичких контрадикција, ненаучних података и селективне истине?!
Тезе по којима је Србији преко потребан „политичар који мисли о будућим генерацијама које ће попут немачких шездесетосмаша постављати питања и прихватити да је Холокауст део идентитета немачког народа и грађанина“ и да су они „грађани који су 2.000 године гласали већински против Слободана Милошевића разумели да је он одговоран за бомбардовање земље, а не свет који мрзи Србију“ су неприхватљиве са позиција елементарне логике. Ако неко држи до себе и ако текстове пише у сопствено име (а не због преузетих обавеза!), никада неће ни на који начин поистоветити нацистичку идеологију и пропаганду, њене правне и законске норме, дугорочне геноцидне планове и потоњи Холокауст начињен на територији од стране тих истих нациста окупиране Европе, са било којим периодом или догађајем везаним за мучни грађански рат на територији бивше СФРЈ у коме су све стране чиниле велике злочине. Шта тек да кажемо о тврдњи која се коси са здравим разумом да су они, који су на изборима већински желели промене, за бомбардовање оптужили Милошевића, а не НАТО -пакт који је 78 дана сипао бомбе по њима?!
Такође је неприхватљив је део нареченог текста који говори о броју српских војно-полицијских и цивилних жртава током НАТО агресије, јер обилује ненаучним подацима. Тенденциозно се умањује број српских жртава, иако су имена и фотографије скоро сваке жртве објављена у јавности и доступна свима. Наташа Кандић помиње 275 војно-полицијске жртве током бомбардовања на простору читаве државе, а познато је да је војска имала само на територији Косова 549 погинулих, а МУП на истој територији 163 погинула припадника. Шта је са жтрвама у оквиру „уже Србије“ или са отетима о којима се до данашњега дана ништа не зна?
Жалећи кроз читав текст зато што немамо политичара који ће народу рећи истину о многим стварима онако како ту истину види Наташа Кандић, постаје очигледно да права намера аутора текста није да се открије оно што је сакривено, већ да се укопа оно што је живо. Селективним приступом истини где најчешће на преувеличан начин подвлачи српску кривицу, аутор покушава да од очију јавности затрпа живу истину о колосалној кривици Запада у описаним догађајима. Нигде ни речи о њиховој кривици, само надмено игнорисање. И наравно жал што „немамо политичара који ће открити да је Србија бомбардована због тога што су суседи Србије, од 1991 године, били угрожени територијалним претензијама Слободана Милошевића…“
Не помиње се срамна улога Запада о поштовању унутрашњих авнојевских граница која је довела до рата и дијаметрално супротног принципа везаног за непоштовању наших државних граница када је реч о Косову; не помињу се сада већ доказано намештени догађаји у улици Васе Мискина, на Маркалама и у Рачку који су били непосредни поводи за незапамћене санкције и бомбардовање српског народа са обе стране Дрине; не помиње се улога Запада у Олуји- највећем етничком чишћењу после другог светског рата у Европи; не помиње се великодушна западна подршка у стварању оружаних терористичких јединица у Босни и на Косову; не помиње се епидемија канцера у Србији у последњих петнаестак година, не помиње се дословце ништа што би могло на било који начин да компромитује Запад и његову политику према Србији. Уместо тога, чак се и за флагрантно кршење међународног права и сам чин бомбардовања, не тражи кривица у извршиоцу, већ у неком другом. Као да је Слободан Милошевић летео два и по месеца нашим небом и бацао бомбе по нама?!
Наташа Кандић је серијом оваквих иступања себе искључила из озбиљне моралне полемике и свела на пуког пропагандисту. Њена пристраност и некритичка подршка налогодавцу неодољиво подсећа на пропагандну машинерију Милошевићеве власти из периода ЈУЛ-а. Вероватно да основни разлози запањујуће сличности лежеу заједничком комунистичком пореклу и преданости кумровачких ђака.
Извор: НСПМ
