Прочитај ми чланакЊена покретачка снага је луда жеља за моћи и доминацијом, док је привидно ,,националистички“ дискурс само пука валидација
Други светски рат се у Европи завршио пре тачно 73 године. Био је то титански сукоб у којем је Црвена армија поднела највећи терет борби и нанела близу четири петине свих губитака немачком великом Рајху. Био је то и најразорнији сукоб у људској историји, а узео је животе преко 50 милиона људи према конзервативним проценама. Упркос томе, може се тврдити да Други светски рат није био најкатастрофалнији догађај у европској историји, у контексту његових моралних и духовних последица. У метаисторијском смислу та мрачна одлика припада Првом светском рату, чија ће стогодишњица окончања бити обележена 11. новембра ове године. Рат који се водио од 1939-1945. је био друга рунда продуженог самоубиства Европе које је отпочело у јулу 1914.
ЧЕТИРИ ЈАХАЧА АПОКАЛИПСЕ
Оба рата су изазвале амбициозне немачке елите. Закључци које су истакнути немачки историчар Фриц Фишер и други изнели пре пола века и даље стоје. Кајзеров рајх је могао да оствари економску а након тога и политичку доминацију над Европом до 1920-25. без и једног испаљеног метка, али су његови лидери били обузети фиксацијом остварења доминације пуног спектра коју видимо и у данашњем Вашингтону. Генерацију касније, Хитлерова смела коцкања су на кратко успевала (Рајнска област, Аншлус, Минхен). Међутим он није знао када да се заустави и било је савршено јасно да ће га пре или касније стићи заслужена казна. То се догодило на истоку, где је рат одлучен у зиму 1942-1943. Чак и да није било ,,Дана де“, Црвена армија би стигла до Ла Манша негде током 1946.
У суштини, катастрофа из 1914-1945. је била узрокована растућим расколом између срца и ума Европе. Почело је у ренесанси, сазрело током просветитељства, окусило крв на гиљотини и произвело – много пре него што су ,,августовски топови“ загрмели преко Француске, Русије, Србије и Белгије – четири јахача Апокалипсе модерног доба: Маркса, Дарвина, Фројда и Пикаса. Стазу разарања коју је оставио овај монструозни квартет у 19. и 20. веку је омогућило растуће уверење Европе да људски разум, оснажен науком и технологијом, садржи одговоре на све кључне дилеме и изазове људског постојања; и да, истовремено, људске жудње и страсти не би требале или смеле да буду спутане оковима природног закона и моралности.
Одатле су дошли Лењин, Мусолини, Хитлер, Тито, Мао и остали, корачајући по сагорелим рушевинама Великог рата. Одатле долазе и Клинтон, Сорош, колективна Звер из Брисела позната као Европска унија, и остатак западне постмодерне елите. Сви они припадају (,,објективно“, како би Маркс рекао) истом табору. Они мрзе друштва која су и даље утемељена на националном и културном заједништву. Они посматрају сваку традицију (осим уколико није сведена на безопасно ,,наслеђе“) и све органски развијене институције са слепим анимозитетом.
Победили су, за сада. Док италијанска обалска у европску мирну луку свакога дана доводи нове хиљаде ,,миграната“, а нови милиони се спремају за исти пут, чини се јасним да је – sub specie aeternitatis – победа над нацизмом 1945. мање важна него што нам је пријатно да замислимо. Хитлеров пораз је обележио почетак дугог пута бољшевичко-фашистичке неолибералне синтезе. Нешто више од седам деценија касније, доминантне елите ,,либералног“ Запада – до сада потпуно лишеног било каквог осећаја за сврху и историју – нису у стању да га заштите од оних који желе да га униште и освоје. Мултикултурализам се постарао за то да су западне нације изгубиле способност да дефинишу и бране себе у односу са другима, док већина имиграната показује упадљиво одсуство осећаја сродности са друштвима земаља које су их угостиле.
Доминантне западне елите све време инсистирају на томе да је мигрантски потоп благослов који обогаћује њихова грешна и културно осиромашена друштва. Истовремено, оне у јавном дискурсу развијају и промовишу параноични, хистерични тон према Русији и свему руском. Нарочито у англосфери, машина корпоративних медија и њени оператери из дубоке државе су протерали разум и основну пристојност у корист сирове мржње и застрашивања. Ништа слично нисмо видели ни у најмрачнијим данима Хладног рата.
ДУБОКИ КОРЕНИ РУСОФОБИЈЕ
Део проблема је у чињеници да многи аутентични западни конзервативци посматрају Русију као природног савезника, што елитна класа види као суштинску опасност. Да ,,демократска“ Русија мора бити подређена мултикултуралној постмодерној матрици је аксиом са обе стране Атлантика. Тако дефинисана ,,демократија“ се у ствари тиче статуса појединца у идеолошкој хијерархији, а не изражне воље бирача, што је у складу са лењинистичком изреком да је морална вредност било које акције одређена њеним доприносом току историје.
Преобликовање идентитета Русије је последња станица. Тако посматрано, не постоји јаз између сорошоидно-либералне ,,левице“ и неоконзервативне ,,деснице“. У том смислу, емотивна привлачност русофобије западној елитној класи је разумљива: могућност да се некажњено, па чак и са привидом врлине мрзи једна спољна група долази као велико ментално олакшање за ултраосетљиви мултикултурални ум. Наравно, објекат тог анимозитета је хришћанска и европска нација која тврдоглаво одбија да буде постмодернизована, да буде обузета самомржњом и морбидном интроспекцијом; нација која се не стиди своје прошлости и која није вољна да преда своју будућност страном мноштву; нација у којој нико није опседнут трансродним тоалетима, микроагресијама и другим ,,проблемима“ који указују на моралну и интелектуалну оронулост једног друштва.
Идеолошка и емотивна русофобија либерала се беспрекорно уклопила у професионално непријатељство према Русији које деле оперативци новог хладног рата у обавештајном и безбедносном апарату Сједињених Држава, као и у војно-индустријском комплексу и конгресном дуополу. Резултат је потпуно надреални наратив који меша наводно ничим изазвану ,,руску агресију“ у Украјини, непријатељске намере на Балтику, серијске ратне злочине у Сирији, покушана и стварна убиства у Западној Европи и велико мешање у ,,демократски процес“ Америке. Резултат је сасвим фиктивна ,,егзистенцијална претња“ која је намеру председника Трампа о детанту са Москвом учинила немогућом. Током своје предизборне кампање из 2016, он је можда био искрен у изјавама о својој намери да окрене нови лист, али се контрапритисак дубоке државе показао превеликим. Изронило је чврсто одбацивање, са левице и деснице, од конзервативаца и од либерала, које досеже чак и до његовог тима, а које га је коначно спречило да предузме било какав корак који би деловао као ,,попуштање“ Русији и Путину.
РУСКИ ПОЛИТИЧАР ОТКРИВА због чега Америка удара на Иран https://t.co/qvsA22f64k
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 15, 2018
Русофобни наратив нема везе са стварним руским политикама. Он рефлектује дубоко гађење елитне класе према Русији као таквој. Тај анимозитет се до своје тренутне форме развијао отприлике од времена Кримског рата, у чијој је претходници Маркиз де Кустин изјавио да је ,,руска глазура европске цивилизације превише танка да би била кредибилна“. ,,Ниједно људско биће, црно, жуто или бело, не би могло да буде толико лажљиво, толико неискрено, толико арогантно и недостојно поверења на сваки могући начин као што су то Руси“, написао је председник Теодор Рузвелт 1905. године. Џонг Мејнард Кејнс се, након путовања у СССР 1925, питао да ли је ,,клима репресије“ могла бити ,,плод звероликости руске природе“. Роберт Опенхајмер је 1951. изнео мишљење да се, кад је у питању Русија, ,,суочавамо са варварским, назадним људима“. У скорије време је сенатор Џон Мекејн изјавио да је Русија ,,бензинска станица маскирана у државу“. ,,Русија је антизападна сила са другачијом, мрачнијом визијом глобалне политике“, написао је аутор ,,Слејта“ почетком 2014, чак и пре него што је украјинска криза дошла до врхунца.
Овај наратив има два кључна стуба. У геополитичком смислу он представља константни поход поморских империја – Британије пре, а Сједињених Држава после Другог светског рата – да ,,обуздају“ и ако је могуће контролишу евроазијски хартленд, чија је срж наравно Русија. Подједнако важна је културна антипатија, односно жеља да се не само утиче на руску политику и понашање, него да се наметне неповратна трансформација руског идентитета. За све то време, неки од најјезгровитијих русофобних стереотипа долазе из саме Русије, од оних чланова московске ,,интелигенције“ који се више осећају код куће у Њујорку и Лондону него било где у својој земљи. Ана Политиковскаја је стога пре 16 година у Лос Анђелес Тајмсу написала да је ,,опште познато да је руски народ ирационалан по својој природи“. Немогуће је замислити да мејнстрим лист тог калибра објави сличну изјаву о Јеврејима или муслиманима.
ГРЕХ ПРОТИВ БОГА И ЧОВЕКА
Русофобна помама, међутим, има своју цену. Она додатно обезвређује ионако жалосно приземни јавни дискурс о међународној политици у САД и Западној Европи. Већ је подрила перспективу узајамно корисног новог поглавља америчко-руских односа, базираног на реалистичкој процени да те две силе немају ,,егзистенцијалних“ разлика – и да деле многе стварне и потенцијалне сличности. Русофобија намеће арогантну заблуду о постојању супериорног ,,западног“ модела друштвено-културне мисли и акције који је могуће и неопходно наметнути свуда, посебно у Русији.
Најтужније од свега, русофобна манија пролонгира европски грађански рат који је експлодирао јула 1914, наставио се 1939. и који се никада на прави начин није завршио. Чак ни са падом Берлинског зида. Било би у америчком интересу, као и у руском и европском, да се тај конфликт оконча, како би се на егзистенцијални изазов близак свима – онај оличен у оживљеном џихаду и европској демографској кризи – могло ваљано одговорити.
Данас, на Дан победе, подсетимо се чињенице да је Хитлер намеравао или да направи своју нову Немачку баш онако како је замислио, или да је уништи. На исти начин ратни хушкачи из Вашингтона замишљају Америку као покорну алатку за свој глобални пројекат. Њихов упорни пројекат прекоморске америчке империје иде руку под руку са њиховим систематским, планским конвертовањем америчке федералне владе у истинског Левијатана ослобођеног уставних ограничења. Фразе које су написали у годишњем говору о стању нације Џорџу Бушу млађем 2004. године прикладно сумирају њихову миленаријанску неурозу – позив историје је дошао правој држави, ми примењујемо силу без освајања, ми се жртвујемо за слободу странаца, ми знамо да је слобода право сваке особе и будућност сваке нације: ,,Слобода коју ценимо није амерички поклон свету, то је Божји поклон човечанству“.
Ово је сушта мегаломанија, светлосним годинама удаљена од патриотског самопотврђивања сопствене нације. Њена покретачка снага је луда жеља за моћи и доминацијом, док је привидно ,,националистички“ дискурс само пука валидација. Њена права природа постаје очигледна у екстремима: у апокалитичном финалу Другог светског рата, Јозеф Гебелс је ликовао поводом савезничких бомбардовања и разарања старе, gemütlich (комфорне; прим. прев.) Немачке марципана и ку-ку сатова изникле из средњег века. Распаљен истим компулзивним поривом, поход за стварање глобалне силе тежи уништењу традиционалне, децентрализоване Америке бинго радњи, помфрита и утакмица нижих лига.
Овакав поглед на свет није само критична и хронична опасност за светски мир. Он истовремено представља и највећу тренутну претњу уставном поретку, идентитету и начину живота у Сједињеним Државама. Његови посвећеници су само наштеловали парадигму дијалектичког материјализма у циљу наставка истог есхатолошког сна, краја историје без Бога. Гладни су моћи ради ње саме – чинећи тако грех против Бога и човека – а крајњи исход те сулуде мисије биће исти као и крај хиљадугодишњег рајха.
