Прочитај ми чланакГотово седам деценија одбрамбено-индустријски комплекс Совјетског савеза стајао је раме уз раме са најбољим фирмама са Запада. У неким случајевима би чак успели и да изненаде са јефтиним, иновативним и ефектним системима, а у другим би направили авион који би једва остајао у ваздуху и бродове који би једва пловили.
Ниједно оружје само по себи не би могло да спаси СССР, али је неколицина могла да промени контуре његовог пада. Међутим, у совјетском случају многа „чуда од оружја“ су остала само као идеје на папиру.
Wikipedia
Ратна морнарица „Совјетски савез“
Русија је за време царевине увек одржавала модерну и јаку морнарицу, али након Октобраске револуције и руско-јапанског рата, почела је да заостаје за Западом.
До касних 1930-их година, економија се довољно опоравила, па је Стаљин планирао да обнови ратну морнарицу.
Обнова морнарице је био велики пројекат, а требало је изградити крстарице и носаче авиона, и требало је да буду рађени по узору на италијанске бродове класе „Литодо“, што би их ставило у корак са најјачим бродовима света.
Између 1938. и 1940. године, Руси су почели да граде четири од 16 ратних бродова, али су сви отказани због рата који је почео, а ни касније нису настављени, већ су растављени. Да нису, рат би затекао три брода заробљена у Црном мору, на које би држава потрошила велике количине новца.
Нуклеарни носачи авиона
СССР је почео да проучава конструисање носача авиона одмах након револуције. Међутим, са плановима се наставило тек по завршетку Другог светског рата, и за почетак су изграђени носачи хеликоптера класе „Москва“, који су ушли у службу средином 1960-их.
Wikipedia
Након тога почело се са развојем идеја за суперносаче, што би била класа „Орел“, али се уместо тога развијала класа „Кијев“, из које је касније настао и једини данашњи руски носач авиона „Адмирал Кузњецов“.
Морнарица СССР-а очекивала је да ће класа „Уљановск“ наследити Кузњецова, са нуклеарним погоном, што би била прва права конкуренција америчким носачима.
Али, као и са многим другим руским наоружањем, испречила се катастрофа. Крај хладног рата и колапс Совјетског савеза прекинули су изградњу. То је значило и да совјетска морнарица никада није могла да се такмичи са америчком.
Тешки бомбардери са осам мотора
Иако совјетска авијација није често користила бомбардере, у периоду између два рата много се експериментисало са бомбардерима дугог домета, са четири мотора.
Wikipedia
До почетка Другого светског рата, совјети су имали „Пе-8“, бомбардер који је тешко могао да се пореди са западним „Авро Ланкастером“ и „Боинг-17“.
Међутим, током процеса, совјети су експериментисали са неким грандиозним пројектима, укључујући тешког бомбардера „К-7“, који се срушио током пробног лета када је погинуло 14 људи.
Највише су обећавали авиони ТБ-3/АНТ-20/ТБ-6, који су били монструозни авиони са по шест и више мотора. Они су жртвовали брзину и окретност зарад тешког наоружања, уз теорију да авиони који лете заједно могу да се бране од напада ловаца. Један од највећих био је АНТ-26, који је имао 12 мотора.
Само су прототипови ових звери иакада узлетеле и то не задуго. Да се наставило са развојем, вероватно би потрошили ресурсе чак и копнене војске, пише „Нешнал интерест“.
Оклопне звери
Руски и немачки тенкови су пре Другог светског рата умногоме личили због заједничке Казанске тенковксе школе, а и сарађивали су на развоју технологија.
Wikipedia
Између два рата више земаља је размишљало о развоју супер тешких тенкова, три до четири пута тежих од стандардних возила.
Најзанимљивији од пројеката представљених совјетском генералштабу био је Т-42, звер од 100 тона са три куполе, који би могао да прими 14 до 15 чланова посаде.
Иако никада није стигао до стадијума прототипа, озбиљно је разматран. Било је и других пројеката, а само је Т-35 од 45 тона и са пет купола ушао у производњу. Међутим, скоро сви од 61 тенка изгубљени су на почетку акције „Барбароса“, што због механичких грешака, што због напуштања посада.
Ови тенкови били су сувише тешки, спори и скупи да би се озбиљно произвоидили.
Летеће тврђаве
Многи совјетски бомбардери послератног периода били су рађени по узору на западне. Т-4 био је заправо копија заробљених америчких Б-29с. Сухој је био одговор СССР-а на Б-70 Валкире.
Wikipedia
Масиван, невероватно брз бомбардер који је могао да лети на високим аплитудама, Т-4 је тестирао и проширио границе војне индустрије Совјета.
Ипак, захтеви за технологијом превазишли су могућности СССР-а. С друге стране Т-4 је патио од сличних проблема као и америчке Валкире.
Да су наставили са развојем овог бомбардера, Совјети би вероватно морали да се одрекну доброг дела своје авијације. Ипак, да су наставили, имали би тешки суперсонични бомбардер који би могао да носи анти-бродске пројектиле. То би умногоме диктирало и планове САД, и вероватно би наџивео Совјетски савез и био укључен у руске ваздухопловне снаге.
