Јован Алексић, адвокат из Врања, познат је као човек који нема длаке на језику када говори о својој професији, судству, тужилаштву, полицији и њиховом међусобном односу и спрези. Правни факултет је завршио у Скопљу, а адвокатуром се бави од 1997. Мото му је, каже, борба за правду и истину. Каријеру је градио знањем, а да би га одржао дневно се дружи са стручном литературом два до три сата. Сматра да је адвокатска професија важна за свако друштво, али је у Србији доживела морални пад.
Какве су ваше колеге, адвокати у Врању?
– Никакве! Има их око 80, а веома мали број поштује кодекс професије и не води рачуна о клијентима. Већина адвоката, част изузецима, брука своју професију, не држећи се етичких кодекса.
Шта то практично значи?
– Многи процене негативан исход судског поступка, али то клијенту не кажу већ настављају да воде процес и наплаћују услуге. На пример, када заступају незапослену особу која одбија да плаћа алиментацију за малолетно дете. Сваки адвокат зна да, без обзира на то да ли је особа запослена или није, мора да плаћа алиментацију. Адвокат је дужан да то саопшти клијенту, али прећуткује и обећава му позитиван исход на суду. Кад изгуби, човек мора да плати трошкове суђења који су око 500 евра. То је циљно кршење кодекса ради стицања користи. Такве бих ја, кад би постојао закон који то регулише, хапсио и процесуирао.
Да ли о томе расправљате на састанцима адвокатске заједнице?
– На те састанке дође једва десетак адвоката.
Има ли ваших колега у политици и шта мислите о њима?
– Има, наравно, и сви су тамо из интереса. Лакше долазе до клијената, заступају јавна предузећа где су директори њихови партијски другови. Осим адвоката и доктори су у Врању заузели значајна места у политици. Многи од њих својим чињењем или нечињењем разједају друштвено биће града и државе у целини.
Какав је однос адвоката и судија?
– Ту долазимо до парадокса. Адвокати су такви какви јесу, а никакви су, посебно по знању и моралу, али судије према њима имају комплекс ниже вредности и понашају се крајње снисходљиво. Адвокати, на пример, на дан суђења обавесте судију да неће присуствовати и траже одлагање јер су ангажовани у другом поступку. Већина судија то прихвата, не водећи рачуна о томе да ће странка морати да то плати. У тим случајевима ја писменим поднесцима тражим казне за такве адвокате и судије. То је моје морално право.
Зашто се судије тако понашају?
– Из кукавичлука! Цитираћу Конфучија: „Кукавичлук је када знате шта је исправно, али то не радите.“
Има ли има случајева да судије крше закон?
– Како да не! Најчешће се крши процесни закон. Рецимо, позиву се не одазове сведок, и то више пута. Имао сам пример да се одазове тек након четвртог позива. Судија не предузима никакве мере, а трошкови суђења се гомилају. Имате тривијалну, непристојну изјаву судије: „Добро је што је дошао.“ На такве констатације подносим тужбе и тражим задовољење правде.
Постоји ли утицај политике на судије?
– И те како, и то кроз притиске политичара због предмета у којима су они актери или њихови пријатељи, директори великих предузећа. У Врању су годинама уназад бројни политичари и директори добијали кривичне пријаве за разне малверзације за које је била запрећена вишегодишња затворска казна, али нико никад није осуђен. Сва та дела временом су застаревала, што су одрађивали тужиоци и судије по налогу водећих политичара у граду.
Прилично ружно мислите о њима?
– Како могу другачије ако у Основном суду, раније Општинском, више од 10 година уназад један судија на посао долази у алкохолисаном стању и не трезни се до краја радног времена. Замислите, како ће он да донесе правичну пресуду. У два наврата сам га прозивао, тражио његову смену и изузеће, али ништа од тога. Неко га због нечег држи, што је срамота српског правосуђа. Као и код адвоката, и код судија је проблем њихово велико незнање. Олако стичу дипломе приватних правних факултета. Осим тога, адвокатски испит је данас јефтин, за паре дају звање за незнање.
Имате ли неки пример?
– Наравно! На једном суђењу недавно је сведок говорио како је учио сликарство код чувеног Милића од Мачве, како добро познаје ентеријер и екстеријер стана, и слично. Судија га је упозорила да не спомиње Милића од Мачве јер први пут чује за њега?! Сведок је опоменут и да не користи речи попут екстеријер и ентеријер „већ да прича како доликује“.
Да ли сте реаговали?
– Да, и то бурно. Упозорио сам судију да мора да се образује уколико жели да буде судија од ауторитета.
У Врању је било око 30 паљевина, ниједан случај није решен?
– Моја сазнања о томе су из медија. Спорост у решавању тих случајева може да се објасни спрегом појединаца из Полицијске управе у Врању са починиоцима. Ту је и проблем техничке неопремљености да би се такви случајеви решавали у најкраћем могућем року.
Подносили сте кривичне пријаве против политичара, полицајаца, локалних, али и оних из Београда?
– Поднео сам кривичну пријаву против Чедомира Јовановића везану за његову наводну умешаност у својевремену отмицу Мишковића. Пријавио сам и Драгишу Симића, начелника саобраћајне полиције МУП-а Србије, зато што је држао у фиоци пријаве против својих пријатеља из света естраде, спорта, политике. Против Јонуза Муслијуа, бившег председника СО Бујановац поднео сам пријаву због његове изјаве да сваки камен са територија Бујановца, Медвеђе и Прешева треба да се припоји тзв. држави Косово.
И како се то завршило?
– Наравно, све те пријаве су на разне начине стопиране или опструисане
Фудбал друга љубав
Јован Алексић рођен је у 1951. године у Врању где је завршио и основну школу и гиманзију, а Правни факултет у Скопљу 1976. године. Као младић играо је са успехом фудбал за Динамо из Врања, члана треће лиге старе Југославије. Био је омладински репрезентативац Србије.
* Радио је у трговинском предузећу ППРО, потом у градској општини Врање у имовинској служби и у Суду удруженог рада. У адвокатури је од 1997. године.
* Био је дугогодишњи члан Српске радикалане странке коју је скоро напустио.
* Има ћерку Александру, дипломираног економисту, и унука Косту старог пет месеци.
Сви чекамо чаробњака
Идемо према ЕУ, видите ли спас за Врање и Србију?
– Песимиста сам, народ је у стању „ни на небу ни на земљи“, не живи у реалности већ у виртуелном свету где чека змаја да бљује ватру и уништи му непријатеље или чаробњака из Оза да му донесе материјално благостање. Да би се нешто покренуло са пута пропасти треба да се промени сваки појединац да би у читавом друштву заживеле моралне вредности без којих нам нема опоравка. Али, бојим се да нема ко да покрене тако нешто, то сигурно нису „домановићевске“ вође које тренутно господаре нашим градовима, општинама и државом.
(Вести)








