Прочитај ми чланакКрајем маја 2016, Александар Вучић, у то време мандатар за састав нове владе, обећао је да ће редовно примати грађане како би чуо са каквим се проблемима суочавају. И заиста, нешто више од месец дана касније, 8. јула 2016, уприличен је први пријем у цик зоре.
Крајем маја 2016, Александар Вучић, у то време мандатар за састав нове владе, обећао је да ће редовно примати грађане како би чуо са каквим се проблемима суочавају. И заиста, нешто више од месец дана касније, 8. јула 2016, уприличен је први пријем у цик зоре.
Интересовање је било огромно, пошто се пријавило око 5.000 људи. Грађани су почели да пристижу још током ноћи како би заузели место, а уместо првобитно предвиђена три сата – од пола шест ујутру до пола девет ујутру – премијер је примао грађане читавог дана, све до 18 часова.
Међутим, од тог првог до следећег, а испоставиће се и последњег пријема грађана, прошло је не само више недеља, већ неколико месеци. Средином октобра читава Влада се на неколико дана преселила у Ниш, а премијер је у Дому војске организовао пријем за грађане. И тада је било много више заинтересованих него времена, долазили су грађани Ниша, Алексинца, Пирота и околних места, па је Вучић обећао да ће се вратити још једном до Нове године.
Истиномер је питао Вучићев кабинет због чега није наставио праксу започету у јулу 2016, када је у Влади саслушао стотинак грађана и када смо му дали оцену “ради се на томе”, као и зашто се није вратио у Ниш, али одговоре нисмо добили. Будући да овакви догађаји у међувремену нису постали недељна рутина – за седам месеци, према најављеној рачуници, требало је организовати око 35 таквих састанака – премијер добија оцену “неиспуњено”.
Иначе, Истиномер је тог 8. јула био испред Владе Србије и разговарао са окупљеним грађанима. Упркос јаком сунцу неколицина уморних, старијих, болесних, очајних, понижених, обесправљених, жедних и уплаканих грађана чекало је на пријем надајући се да ће Вучићу отворити душу. Оптерећени различитим проблемима, готово сви са којима смо разговарали уморни су од неуспелих покушаја да их реше уз помоћ институција. Неки су прешли и 70 километара, али на крају нису дошли на ред да поразговарају са Вучићем.
Жалили су се на незапосленост у породици, локалне проблеме, на судске процесе, извршитеље, лоше кадрове у СНС, насиље у породици и комшилуку и друге проблеме.
“Дошла сам код премијера само да чујем шта ће ми рећи и да ми помогне ако може. Радила сам 35 година, и доживела сам да ми долази онај на врата да ме пита за легализацију куће“, рекла је тада за Истиномер седамдесетогодишња Милица из Калуђерице којој не раде ни син ни снаха, па је очекивала да јој премијер помогне и тим поводом.
Ова бивша чланица Радикалне странке, очију пуних суза рекла је како се “осећа јадно и бедно“ и да није могла ни да замисли да ће доћи у ову ситуацију.
Три месеца касније Вучић је у Нишу разговарао са радницима којима држава дугује плате, грађанима који годинама муче муку са клизиштем или у својим местима немају канализацију. Након тога је изјавио да није увек у његовој моћи да помогне и да су људи “ако ништа, задовољни чињеницом да их је неко саслушао, примио и желео да чује о муци која их тишти и мори“.
Премијер је још рекао да су он и други министри “отишли на ноге“ свом народу и обећао да ће до краја јануара Влада заседати у неком другом граду.
Будући да је и овај рок прошао, питали смо кабинет премијера Вучића да ли ће Влада ускоро заседати и ван Немањине 11, али по обичају врата кабинета су за Истиномер остала чврсто затворена.
Иначе, то да први човек Владе Србије директно комуницира са народом на недељном нивоу није оригинално Вучићева идеја. Он је и сам признао да му је узор био гувернер Јужног Тирола, који је то радио 25 година, о чему је Истиномер већ писао.
Судећи по досадашњем искуству, овакви пријеми у Србији неће постати традиција. Вучић је јула прошле године својим саговорницима рекао да он лично ни не може да реши све проблеме, али да је желео да их саслуша и алармира надлежне институције. А то и јесте кључно питање, јер се све жалбе на крају мање-више своде управо на лош рад институција. Зато сматрамо да није требало ни започињати са оваквим сусретима, поготово ако се од њих одустало, чиме су директно обманути они најугроженији, који други спас од сусрета са премијером ни не виде. Одговорно политичко понашање би поразумевало да се овакве политичке шараде избегавају, а да се уради више на изградњи институција које су надлежне да такве проблеме решавају.
