Прочитај ми чланак
Често, пре него што се у свакодневницу усели зло међу људе, људи постану безосећајни и груби према живом свету који га окружује, поготово према домаћим животињама које живе тик уз нас.
Историја обилује са масу примера да су масовне убице прво своје најтамније нагоне испољавали према животиња, да би, научивши се да буду зли према њима, временом то исто радили и са људима. Исто се дешавала и са читавим друштвима.
Због тога се редакција Србин.инфо одлучила да објави ово писмо наше читатељке у којој се тврди да у неким градовима, не само појединци, већ су и државне власти објавиле прави „рат“ против мачака и паса, као да су у питању најгори криминалци. Нажалост потписница овога писма је хтела да остане анонимна плашећи се за своју безбедност, што још додатно говори о томе, да грубост коју неки наши суграђани и делови државне управе показују према животињама, полако се прелива и међу људе.
Писмо читатељке из Новога Сада објављујемо у целости без иједне наше интервенције:
Поштована редакцијо Србин.инфо,
Овај текст ће бити својеврсна моја мала исповест.
Ради се о томе да ја већ дуги низ година бринем о напуштеним животињама. Некада сам била заљубљеник у псе и хранила их, пазила, саосећајући с њиховом судбином. Међутим, пси се у Новом Саду ретко задржавају дуже време на улици. Очигледно да „шинтерај“ ради свој посао! Свако мало „почисте“ улице од паса. Таман се вежеш за њих, навикнеш да те испрате до куће, да их помазиш, нахраниш или напојиш, а онда само одједном мистериозно исчезну. И ових дана је, изгледа, била једна таква акција. „Зоохигијена“, наводно, нема ништа с тим, јер немају простор, где би их држали, а азил час постоји, час не постоји, више не можемо да им похватамо конце.
Што је најстрашније, према мојим сазнањима, у мањим срединама и селима Војводине је још гора ситуација. У многим селима, како сам чула, постоји „обичај“ да тзв. шинтери с пушкама иду кроз село и пуцају у све псе, који се затекну на улици! Не проверавају чак ни да ли су неки власнички, можда… Колико сам обавештена, масовно еутаназирање паса није само типично за Војводину, има га и у другим градовима Србије. То новинари треба добро да истраже, каква је где ситуација „на терену“.
Сада сам, стицајем околности, „прешла“ на мачке… Када сам тек почела тиме да се бавим, схватила сам да је проблем много тежи него са псима… Брже се размножавају, храна за њих је скупља, а мачке су неповерљивије као врста, па су тако шансе да их неко храни занемарљиво мале…
Затим, тренутно, како ми је објаснило једно дете, „мачке нису ИН“, на цени су пси… Тражећи храну у контејнерима, мачке се разболевају и обично врло брзо умиру. Животни век им је у просеку годину дана. Што из поменутих разлога, што због масовних тровања, која се периодично понављају, тако што се отров истовремено нађе на више локација у граду, па ко се затекне од паса и мачака… зна се. Наравно, тешко је замислити да би неки грађанин обилазио цео град и посипао отров… Истина, удомљавање мачака иде нешто брже него код паса, под условом да је мачка питома и да је стара мање од годину дана, али свеједно их је немогуће све удомити. Опет, да бисте је припитомили, потребно је да је храните и да проведете с њом извесно време сваког дана. Е сад иде прича о томе колико је то заиста и реално!…
Поврх свега, ми, који пазимо те животиње и жртвујемо се за њих, морамо да се боримо са локалним силеџијама, чија је заједничка особеност да се иживљавају на слабијима од себе. Било да су то мачке, било људи (обично, жене), који их хране и негују… Приметила сам да сваки такав насилник, који себи дозвољава да с непознатом особом (не знајући ништа о њој) разговара на такав сиров начин и да јој прети, обично има „бесна кола“ и да од њега комшилук зазире, а неретко има потребу да своју „моћ“ учврсти нпр. титулом председника скупштине станара, како би лакше спроводио своју (само)вољу. Како ми је лепо рекла једна госпођа (иначе директорка у једној фабрици хране за љубимце):
„Лепо је и хумано то што радите, али сви који се баве сличним стварима у Војводини доживљавају само непријатне и мучне ствари. Трновит је то пут!“.
Конкретно, 09.07. сам доживела једну немилу сцену (не први пут!), праћену претњама од стране локалног „баџе“, којем, забога, неописиво смета вриска мачака и отисци шапа на колима… М.Т. (име познато редакцији) се понашао се као да сам ја лично мачке довела у то двориште и као да их ја негде могу одвести (у толиком броју)! Покушала сам објаснити да су мачке одувек ту и да ја радим на удомљавању тих маца, али ме је стално прекидао категоричним изјавама. Запретио ми је да се ни случајно не усудим поново да их храним, јер ћу „имати посла с њим“! Од комшија сам чула да је претио и тровањем мачака! А мене је већ с прозора не једном гађао петардама (с великом дозом вероватноће могу рећи да је то он, иако је био мрак)! Зато желим да, у случају да ми се било шта деси, јавност буде благовремено обавештена о пуном имену дотичног.
Оно што све компликује и ставља нас, који радимо хуману ствар – о свом трошку, у своје слободно (и не увек слободно) време, у позицију да морамо да се кријемо као изгредници од разних силеџзија, а наше (напуштене) љубимце претвара у лаке мете, јесу локални прописи. Колико год се у Београду подржава хуманост и колико год се преко медија људи позивају на удомљавање, саживот и бригу о напуштеним животињама, толико се у Новом Саду самом градском уредбом (која је у супротности са Законом о добробити животиња) сиротим животињама одузима шанса барем на пуко преживљавање. То јест, поменута уредба забрањује храњење напуштених животиња не само на јавним површинама, тротоарима, парковима, него и у двориштима зграда… Другим речима, не смемо их хранити нигде! У противном имамо посла са комуналном полицијом, а касније и прекршајним судом (као што је то управо у мом случају!). Тако да се морамо крити не само од обесних силеџија, него и од закона! Као најгори криминалци. Замислите само!…
Мало ли је што нас прогања свака „шуша“, којој се прохте да глуми некакву власт, него треба да нас прогања и држава! Мало ли је што те животиње у нехуманим условима улице имају врло мале шансе да преживе, него се још и масовно трују и еутаназирају! Извините ме што не могу да савладам емоције, али заиста желим да за овај проблем сазна целокупна јавност. То је неопходно да би се ствари коначно помериле с мртве тачке, а морају се померити, уколико не желимо признати да живимо у каменом добу! Када се већ у Новом Саду толико удружења за заштиту животиња није могло удружити између себе и натерати градску власт да измени срамотну уредбу, као и да положи рачун за, нећу претерати ако кажем, масовна убиства животиња! Не, они радије не би да се замерају никоме! Они би радије да негују ривалитет између себе! Толико, у ствари, воле те животиње!…
Свака локална власт има своје прописе, којима овакве ствари може на индиректан начин чак и легализовати. И кога је, реално, на вишем нивоу власти брига да ли се Закон о добробити животиња спроводи у целој Србији или се „ескивира“ разним подзаконским актима?! А према том истом закону, и „животиње могу да осете бол, патњу, страх и стрес“ (за све оне који за то нису знали!)… Такође, „обавеза сваког лица је да брине о животињама, а нарочито о животињама чији опстанак зависи непосредно од њега“.
Дакле, свако од нас има ту обавезу, па тако никаква уредба не сме да буде средство прогањања људи, који брину о напуштеним животињама! То је брука за локалну власт! И најважније питање… Зашто не прогањају власнике, који су одбацили своје љубимце, него нас, који бринемо о њима?! Зашто држава не наплаћује казне, које су за такве и предвиђене?! У чему је смисао ове накарадне методологије решавања проблема напуштених животиња прогањањем хуманих људи и самих тих животиња, да ли ико разуме?!? И да ли ико у овој земљи истински жели добро тим несрећним бићима?!
Покушала сам објавити овај текст у многим медијима, из неког разлога нису желели… Ја не знам зашто, можда ви имате идеју (молим коментаре)?
Такође, због увећања броја маца (односно мачића), молим све оне који желе помоћи у храни за мачке (грануле, сосићи, месарски производи за љубимце), да ми се јаве: [email protected].
Читатељка из Новог Сада за СРБИН.ИНФО
