Прочитај ми чланак

Писмо адвоката Чедомира Кокановића из Окружног затвора у Новом Саду

0

Овај чланак пишем из притвора Окружног затвора у Новом Саду. Овде имам и практичан увид у функционисање кривично-правног система, који отвара сасвим нове „перспективе и видике“ у односу на досадашњи медијски, судски и књишки поглед на исту ствар.

Једна ствар је јасна и сигурна и „изнутра“ – српско правосуђе уопште не функционише!

Затвор је пренатрпан и у једној ћелији нас има и по десет, али овде заиста, суштински, нема озбиљних криминалаца. Они прави криминалци, због којих правосуђе у уређеним земљама постоји, овде су у власти и од власти датим синекурама.

У затворима је претежно сиротиња, болесни људи, они који не могу да приуште себи озбиљног адвоката, они који претрпљеном неправдом не могу довољно да „узбуне“ јавности и они којима само друштво не даје никакву алтернативу.

Највећи број је оних којима би уређено и нормално друштво могло много боље да помогне на други начин него закључавањем у четири зида.

Зашто би се сада нас или у овом условима боље рећи вас, нормалних грађана, на слободи, тицала судбина криминалаца?

За почетак, и то што су неки и некакви људи и грађани који имају своја права и за које друштво треба (много боље) да брине.

Дакле, није ово сада само неки Чеда Кокановић који каже да је правосуђе лоше, јер не воли ову власт, јер је стављен у притвор. Да је правосуђе лоше, на свој начин, каже и сама власт кроз агенде, стратегије и акционе планове.

Да је правосуђе лоше слаже се и „страни фактор“ у извештајима о Србији. Са оценом стања у правосуђу се, коначно, слаже и само правосуђе, кроз анкете и испитивање ставова.

Ми смо недавно имали реформе (наравно, неуспешне), кроз уставне измене и сет правосудних закона, а тиме и званичну државну потврду да је стање у правосуђу лоше и да нешто треба мењати.

Ако је правосуђе, неспорно, лоше, зашто би „резултат“ тог истог правосуђа, за оне које се налази у затворима, био добар? Није ли фер да они који, на својој кожи, директно осећају проблеме правосуђа добију назад бар неко мало „парче правде“ у виду опроста дела казне?

Амнестија се наравно не би смела односити за најтеже злочине, као што су убиства и силовања, али сви остали би могли добити, бар, мало неке радости – емоционалног осећања које је између четири зида у затвору реткост.

За најтеже злочинце који не заслужују амнестију, можемо говорити о побољшању затворских услова. Уосталом, као што су таксисти на аеродрому мерило поштења грађана у држави, услови у затвору су мерило друштва, али то је прича за неки други текст.

Дакле, амнестија би довела до смањења пренатрпаних затворских капацитета. Надамо се ваљда сви и очекујемо да ће по политичких променама ти капацитети бити потребни за за криминалце из садашње власти.

Број људи у затворима, заједно са онима који чекају позив за затвор и члановима њихових породица је негде између сто и двеста хиљада. Ово је значајно бирачко тело, које такође треба да има разлоге да се нада и радује променама сутра и некој бољој Србији.

Коначно за све оне који на слободи прижељкују промене, амнестија је сасвим мала цена за промене и боље друштво.

На крају, обећање опозиције да ће дати амнестију мора, као видијумска бургија, да „пробуши“ зидине свих затвора у Србији. Јер, претплата на слободну штампу у затвору је дозвољена, али ретка, а на ТВ постоје само контролисане националне фреквенције, које врте ријалити и велике успехе „економског тигра“.

Аутор је адвокат у притвору

Извор: danas

Ознаке: , , ,