Прочитај ми чланак
Социјализам је изграђен.
Населимо га људима.
Борис Слуцки
Ми смо се уселили у твој социјализам. Ми смо разделили државу коју си створио. Зарадили смо милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Довели смо до банкрота предузећа која си ти подигао, а добијени новац однели преко границе, где смо себи изградили дворце. Хиљаде правих правцатих двораца. Ти никад ниси имао такву дачу, рошава наказо.
Распродали смо твоје ледоломце и бродове на атомски погон, и себи купили јахте. Узгред, то уопште није метафора, то је чињеница наше биографије.
Зато нам твоје име не да мира и сврби нас изнутра; желели бисмо да те никад није било.
Ти си сачувао живот нашем роду. Да није било тебе, наше дедове и прадедове угушили би у гасним коморама, пажљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, и наше питање било би коначно решено. Жртвовао си седам слојева руских људи, да би продужио живот руском семену.
Када говоримо о себи, да смо ми такође ратовали, одлично знамо да смо ратовали само у Русији, с Русијом, на хрбату руских људи. У Француској, у Пољској, Мађарској, Чехословачкој, у Румунији, и свуда, нисмо баш тако добро ратовали, нас су тамо скупљали и спаљивали. Успело је само у Русији, где смо пронашли спас у твом одвратном окриљу.
Не желимо да теби будемо захвални за свој живот, и за живот свога рода, кучко брката.
Али потајно знамо: да није било тебе, не би било нас.
МИЧИ НАМ СЕ С ОЧИЈУ, НЕСТАНИ, ГАДЕ!
То је уобичајени закон људског постојања: нико не жели да некоме буде дуго захвалан. То замара! Сваког човека раздражује и мучи ако је некоме обавезан. Ми за све желимо да будемо дужни само себи – својим талентима, својој храбрости, свом интелекту, својој снази.
Тим пре – ми не волимо оне којима смо дужни велику суму новца, коју нисмо у стању да вратимо. Или нећемо да је вратимо.
Зато ми желимо да ствар поставимо тако као да од тебе нисмо узимали никакве зајмове, него смо све сами зарадили, или нам је неко донео на дар сто кг крупних банкнота, или су се оне ваљале, никоме потребне – да! предивно! – ваљале су се никоме потребне! А ми смо их једноставно покупили – тако да: одступи, одступи, мичи нам се с очију, нестани, гаде.
Да би се од тебе избавили, ми смишљамо све нове и нове приче у жанру алтернативне историје, у жанру шверца и махинација, у жанру тупог лагања, у жанру очаравајуће и подле демагогије.
Говоримо – и то је редак случај када говоримо скоро истину – да ниси жалио и да си периодично истребљивао руски народ. Традиционално увеличавамо број жртава, десет или сто пута, али то су детаљи. Главно је да ћутимо о томе да нама самима ни тај народ ни његова интелигенција ништа не значе. У данашњем огромном непрестаном ишчезавању становништва земље и народне аристократије ми неуморно до самозаборава оптужујемо – какав очаравајући парадокс! – тебе!
Нисмо то ми уништили руско село, руску науку и срозали руску интелигенцију на ниво просјака и бастарда – то си, немој се смејати, све ти урадио. Ти! Који си умро пре 60 година! А ми с тим ништа немамо. Када смо ми овде дошли – све је већ било сломљено и пропало. Своје милијарде зарадили смо сами, својим радом, на пустом месту. Кунемо се нашом мамом.
На крају крајева, одумирање руског етноса ми видимо као објективан процес. Код тебе су људе убијали, а код нас они сами умиру. Ти чак ниси успео да их толико убијеш, колико брзо они данас умиру по сопственој вољи. Објективност, зар не?
И даље, ми са уверењем тврдимо да је Победа дошла – упркос теби.
ТИ НИСИ ХТЕО ДА СЕ ДОГОВОРИШ!
Истина, мало је чудно, али од тада се у Русији због нечега ништа не дешава „упркос“. Например, она никако да постане разумна и јака држава – ни упркос ни захваљујући нама и нашој стваралачкој активности. Опет парадокс, дођавола.
Ми кажемо да си сам хтео да започнеш рат, иако нисмо нашли ни један документ који то потврђује.
Кажемо да си ти поубијао све црвене официре, и понекад чак уздижемо на пиједестал војне специјалисте које си убио, а оне које ниси убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Блихера, али си поштедео Ворошилова и Буђонија. Зато су ова последња двојица – неталентована копилад. Да се десило обрнуто, да си поштедео Тухачевског и Блихера, они би били неталентована копилад.
Како год било, ми непогрешиво знамо да си ти обезглавио армију и науку. То што смо с тобом – упркос теби – имали армију и науку, а сада од њих ни трага ни гласа, уопште не мења нашу увереност.
Ми кажемо да уочи страшног рата ти ниси хтео да се договориш са „западним демократијама“, док су се – као што потајно знамо – једне „западне демократије“ саме прекрасно договарале с Хитлером, а друге западне, као и неке источне демократије исповедале фашизам и градиле фашистичке државе. Штавише, финансијски кругови неземаљском светлошћу обасјане Америке истовремено су улагали огромна средства у Хитлера и у његову прљаву будућност.
Опростили смо све и свима, а нисмо опростили једино теби.
Тебе су мрзеле и „западне демократије“, и „западне аутократије“, и сами ти финансијски кругови, а мрзе те и сада, зато што памте с ким су некада имали посла.
А имали су посла с нечим што је по свим показатељима нама супротно. Ти си – потпуно други ниво опажања. Ти си други пол. Ти си носилац програма који се никада не може уклопити у нашу локалну свест.
Ти си био на челу земље која је победила у најстрашнијем рату у читавој историји човечанства.
Мржња према теби сразмерна је само твојим делима.
ЗА СВЕ СМО ТЕБИ ДУЖНИ. БУДИ ПРОКЛЕТ!
Људи мрзе оне који раде. Према онима који ништа не раде нема никаквих претензија. Шта су радили шефови Француске, или Норвешке, или, рецимо, Пољске, када је почео тај рат, да се присетимо?
Они нису издавали наређење: „Ни корака назад!“ Они нису оснивали одреде за кажњавање дезертера, да би „спасили своју власт“ (баш тако ми, алтруисти и некористољупци, волимо да говоримо о теби). Нису бацали пукове и дивизије под метке и гранате, нису крвљу заливали поља у име малих циљева. Нису терали младе на рад у војним фабрикама, нису уводили зверске санкције за кашњење на посао. Не! Милиони њихових грађана само су, спокојно и одговорно, радили за хитлеровску Немачку. Какве према њима могу бити претензије? Захтеви целог света упућени су теби.
У твом времену положени су темељи освајања космоса – да си поживео још само мало, лет у космос догодио би се с тобом – и то би било сасвим неподношљиво. Можеш ли замислити? – Цар, бркати Цезар, који је прекројио читав свет и лансирао човека, као птиче, преко граница планете – из луле која се вечно дими!
О, да си поживео још пола века – нико не би велику космичку одисеју мењао за ајподе и компјутерске игрице.
Да, а поред тога, у твом времену направљена је атомска бомба – што је спасило свет од нуклеарног рата, а руске градове од америчких атомских удара, када би уместо Питера имали топлу и фосфоресцентну Хирошиму, а уместо Кијева – облачни и мирни Нагасаки. И то би био тријумф демократије, нама тако драгоцене.
Ти си Русију направио таквом каква она никад није била – најјача земља на земаљском шару. Ни једна империја у читавој историји човечанства никада није била тако јака, као Русија твог времена.
Па коме се то може допадати?
Ми се веома трудимо и никако не успевамо да протраћимо и низ ветар пустимо твоје наследство, твоје име, да светло сећање на твоја велика достигнућа заменимо мрачним сећањем на твоје – да, реалне и да, чудовишне – преступе.
За све смо теби обавезни. Буди проклет.
Руска либерална заједница – Записао Захар Прилепин
Превео за Нови стандард Ж. Никчевић
Свободная пресса
