Прочитај ми чланак
Како време пролази све више некада тајних докумената излази на светло дана, из којих сазнајемо колико је перфидно, некада и грубо, али увек по Србе опасно, било деловање католичке цркве на Балкану, посебно на простору бивше Југославије а све са циљем да се православље или уништи или сведе на симболичну религијску појаву.
Крвави трагови
У тим настојањима католичка црква имала је велике успехе. На пример, цела Западна Херцеговина некада је била насељена Србима који су, управо кроз деловање мисионара Ватикана, каточличке цркве, преведени у католичанство, а потом у националном смислу у Хрвате. Из тог народа дошли су највећи мрзитељи српства и православља, из Западне Херцеговине су највећи усташки злочинци и сви они, без изузетка, имају дубље или плиће српске корене. Ради се о феномену конвертитства, о људима који након промене вере и нације највише мрзе оне који су у тој вери и нацији остали. Мрзе и убијају своје дујучерашње рођаке, комшије, кумове. У том смислу трагови католичке цркве на овим просторима веома су видљиви, страшни, крвави.
У новије време католичка црква чини све што може да додатно разбије православље на тлу бивше Југославије. Најснажније мисионарско деловање бележимо у Црној Гори, земљи која је одређена да до 2050. године у религијском смислу буде подређена папи, Ватикану. Према тим плановима, који нису посебна тајна, Србе у Црној Гори треба што пре или иселити или приволети да се изјашњавају као Црногорци, а потом заузети све храмове Српске православне цркве и предати их такозваној „Црногорској православној цркви“ која ће, у то нема никакве сумње, признати старешинство римског папе, једно време остати у кругу тзв. Гркокатоличких цркава (православни обред уз прихватање папе), а онда по свим елементима пристати на католичке догме, начин службе, мисе, обичаје, свеце…
Рушење капеле на Цетињу
Први озбиљнији покушај превођења православаца Црне Горе у католике забележен је крајем шездесетих година двадесетог века, тачније то се данас може сматрати уводом у оно што је уследило и што ових година, као процес, имамо у Црној Гори.
Наиме, мало је познато да је иницијатива за рушењем Његошеве капеле на Ловћену дошла из Ватикана а прихваћена је од стране југословенских, црногорских, комуниста. Тиме је, као што се зна, погажена последња воља великог владике чије је тело и данас у Маузолеју, грађевини која на архитектонски и сваки други начин не припада свету православља.
Да би све ово било разумљивије пажљиво прочитајте редове који следе. У питању је писму специјалног папског изасланика, Франциска Паловинетија, упућено 28. децембра 1969. године блаженопочившем митрополиту Црногорско – приморском, Данилу Дајковићу. Франциско га је два дана раније, као препоруку под бројем 22384 писао у Метковићу, а упутио из Сарајева. Писмо се чува у архиви Митрополије Црногоско – приморске. Ево шта у њему пише:
„Ваше Преосвештенство,
Молим да ми опростите на грешкама, али трудићу се да их буде што мање, јер сам по први пут у повјерљивој мисији овђе. Молим да разумијете моје напоре које чиним сам уз припомоћ веома оданих и повјерљивих саучесника, али све то да што боље и савјесније, да најбоље намјере Свете Столице извршим што разборитије уз велиику обазривост, нашто сам нарочито упозорен.
Носим Вам специјалну поруку Светог Оца Папе и Његову поруку требам лично да уручим па сам радо прихватио овај напорни пут да се уз његов благослов овјековечи труд и обезбиједи Ваша сагласност и саучешће што је изричита жеља Св. Оца Папе па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековечи Вас.
Но, ево у Сарајеву сам позван у Надбискупију и задржан, хитно обавијештен са напоменом да моментално није погодан моменат – наиме пала би у очи моја присутност у Цетињу, па би могле наступити немиле посљедице и многе непријатности од ненамјерних злих људи Ваше средине, сто би омело и много нашкодило постигнутим успјесима у одвајању Ваше Свете цркве од натурене сепаратистичке јереси.
Много се постигло и Св. Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше гђе би одговарао намјени, гђе историја тога времена изумрлог старог народа још једино не може да види.
Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.
Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће само тражити да у маузолеј буду смјештене кости Луције – Црногорке (Озане Которске) , која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никад није хтјела да ту вјеру осрамоти и остави. Зато ће она бити оглашена Светицом и жеља би била да се њени остаци похране у маузолеј зашто ће бити изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост маузолеја.
Св. Отац Папа цијениће веома Ваше напоре и велику душевну и просвјетну вриједност, цијенећи Вашу оданост светој цркви, а вјерујући да ће у Вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери.
У томе Св. Отац Папа рачуна на Вашу сарадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима, а да Ви руководите свим тим пословима уз загарантовану дискрецију. То је била моја мисија и то би била порука коју сам имао да уручим са још многим другим, па како сам спријечен и како су сада заоштрене многе несигурности од пакости људи, то сам обавијештен да приликом посјете Предсједника од стране Паћинелија и додира истог са извјесним храбрим људима Титограда, да се ово сада избјегне и затражи додир или састанак у Загребу или Ђакову, како би се избјегло да се предају новчана средства и награде храбрим људима на мјестима која би била подлога непријатности како тих храбрих људи тако и свег досадашњег успјеха и рада.
Износећи Вам ово молим Вас да разумијете велико интересовање Св. Оца Папе за Ваша велика ђела и љубав према својој пастви која треба да се преведе правој Христовој вјери за што би Ви били најпогоднија личност.
Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих храбрих људи у Скопљу, који су вољни да се у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.
Из жеље да се све то најљепше среди молим да донесете Вашу одлуку гђе би жељели да се лично састанемо и примите све што Вам доносим, а Ви ми дадете Вашу сагласност или могућност, доставите Надбискупији Загреб.
Метковићи
С’ особитим поштовањем, одани покорни Вам, Паловинети“
Циљеви се остварују
Митрополит Дајковић је одбио сусрет са папиним изаслаником и писмо проследио Светом синоду Српске православне цркве, али оно што је уследило наговестило је црну будућност за Србе, православце, у Црној Гори.
Његошева капела на Цетињу срушена је 1972. године (само три године након писма из Ватикана), а на њено место постављен Маузолеј, чији је пројектант хрватски вајар Иван Мештровић.
Данас у Црној Гори делује тзв „Црногорска православна црлва“ на челу са распопом, Мирашом Дедеићем, човеком који је једно време провео у Ватикану на припремама за ово што данас чини у Црној Гори.
Иначе, у тој сада самосталној држави све је мање Срба, њихов језик је замењен црногорским, у државним службама Срби не могу да добију посао, све су бројнији инциденти на националној основи, између Срба и Црногораца, дојучерашњих Срба. У тим сукобима често налазимо блиске рођаке па и рођену браћу од којих је један остао Србин, а други постао Црногорац.
Планови Ватикана у Црној гори остварују се онако како је давно зацртано, а отворено наговештено у писму специјалног изасланика из Ватикана, из 1969. године.
Извор: Intermagazin
