Прочитај ми чланакХладан зној ме облио када ми је службеник грчке Канцеларије за везу у Приштини кроз шалтер показивао нечији извод из матичне књиге рођених, понављајући да морам, уз остала документа, да приложим и ја свој.
Хладан зној ме облио када ми је службеник грчке Канцеларије за везу у Приштини кроз шалтер показивао нечији извод из матичне књиге рођених, понављајући да морам, уз остала документа, да приложим и ја свој.
„Мора донесе то, мора донесе то…”, упорно је понављао, али морам да признам да није био нељубазан.
Кажем му да знам како изгледа извод рођених, само ми није јасно шта ће ми.
„Имам биометријски пасош, није ми јасно шта ће ми извод”, настављам да га убеђујем, али џаба, не одустаје. Договарамо се да у току дана или најкасније сутра до 11 сати донесем извод иначе ће моја документа сматрати непотпуним.
Да би добили грчку туристичку визу њиховој канцеларији у Приштини треба да приложимо гомилу папира , уплатимо за њу 35 евра, плус осигурање од 10 евра – то је најефтиније – ту су и трошкови превоза које, на пример, ја плаћам 20 евра, и да, живци дебели као конопци.
Излазак из канцеларије је посебна прича јер вас дочека група Срба са радозналим погледом.
„Траже извод рођених”, кажем им.
Одмах почиње комешање и негодовање. Један брачни пар почиње да се препире, јер је жена само деци спремила изводе, не и за њу и супруга. Они долазе из Штрпца. Дошли су са полицајцем јер нису желели да ризикују пошто су и децу повели. То је око 50 километара пута у једном правцу, а мораће да се врате како би донели изводе.
НИЈЕ ТАТА СУПЕРМЕН
Пребирам по глави да ли имам кући извод, јер, ако немам, могу да се поздравим са летовањем. За једно поподне не могу да одем до Нишке Бање, где се сада налази Полицијска управа за Приштину и извадим нов извод. Штрпчани о истом размишљају, и отац каже својој деци: „Џаба сте се спремали за море. Ако чика унутра тражи извод не старији од шест месеци, да идем до Лесковца – тамо је њихова полицијска управа – и да се вратим за један дан, све и да успем да га извадим, не могу. Није тата Супермен.” Деца га пажљиво слушају и осмехнуше се код речи Супермен, мислим да остало нису разумела.
Док смо чекали да нас Грци прозову по списку који је истакнут на вратима, поздрављали смо се климањем главом, не зато што се познајемо, већ зато што смо Срби. Као да једни другима дајемо некакав знак. Нисмо међусобно разговарали, свако је стајао и гледао своја посла. Одједном, уједињени око проблема који је изазвао један папир, сви се окупљамо укруг и разговарамо као да се целог живота познајемо. Најгоре је што деца примећују нашу нервозу и прибијају се уз мајку.
Сви причамо, готово да нико никога не слуша, потпуно смо заборавили где смо.
Шкрипа врата нам привлачи пажњу, сви се окрећемо ка њима и гледамо како покуњено излази још један Србин – ни он није понео извод. Чујемо да Грк прозива неку албанску породицу која има такозване косовске пасоше.
Да би заказала термин за предавање папира за добијање визе, још у марту сам послала захтев и добила одговор да дођем 22. јуна. Послали су ми списак неопходних докумената и разумела сам да је извод потребан само за децу. Тако су схватили и остали Срби који су тог дана имали заказан термин. Испало је да смо погрешили.
„Не могу да се сетим да ли су нам и пре тражили изводе или је то у последње две године, када су пооштрили процедуру”, пита неко у оној гужви.
„Нису никад”, тврде Штрпчани.
Чекам такси да дође, молим Бога да имам извод кући, и слушам.
Породица из околине Гњилана прича како су они питали представнике државе Србије шта ће бити са пасошима Координационе управе када се на сва звона прича да ће „држава Косово” добити визну либерализацију. Одговорили су им да се пријаве у централној Србији.
„Како да се пријавим када долазе да проверавају да ли стварно живимо на тој адреси. Немам своју некретнину, и ко ће да нас прими и да плаћа порез зато што смo код њега пријављени? Никакву везу немам у полицији, а и радим у Штрпцу. Не могу да будем на два места истовремено”, негодује Штрпчанин, окреће се деци и каже: „Не може тата да се подели на пола, па један део тате да зарађује плату, а други да сређује папире. Ма није могуће”.
Смеју се деца, вероватно навикла на татине шале, насмејасмо се и ми тек да децу мало опустимо.
МЕНИ ГРЦИ НИСУ НИШТА КРИВИ
Заиста, да ли могу да одем и пријавим место пребивалишта у неком од градова централне Србије, али да отворено кажем да то радим само да би извадила пасош који подлеже визној либерализацији, да долазим са Косова и Метохије и да ја у ствари не живим и нећу живети на тој адреси. Да ли ће ми дозволити да извадим пасош? Ако прихватим савет представника државе Србије, да ли би требало да говорим истину или да лажем?
„Толики им мигранти кроз земљу прођоше, ми им у документима прилажемо ваучере о уплаћеним летовањима, а они запели за извод. Мени ништа није јасно”, рече једна девојка из Грачанице.
Умешала сам се у разговор и кратко рекла да Грци и сви остали код којих тражимо визе имају право да нам траже и број ципела, или да изговарамо десет пута своје име уназад, да радимо склекове, ма шта им на памет падне, јер на њихов шалтер, са жутом траком око руке као да смо посебна врста Срба, послала нас је наша држава Србија.
„Мени Грци нису ништа криви”, кажем им.
Истог дана донела сам извод рођених. Моја виза за десетнодневно летовање у Грчкој ове године је коштала 65 евра.
Када смо се окупили после 15 дана да узмемо пасоше, сви смо били под притиском. Отворила су се врата грчке Канцеларије за везу и обратио нам се службеник иза решетака, рекавши да станемо у ред и да прилазимо један по један. Давали смо му цедуље са именима и датумом када смо предали папире, и добијали пасоше кроз решетке. Неко је добио визу на 20, неко на 35 дана, неко на три месеца са само једним уласком.
Тема над темама је за мене пасош који имају Срби са Косова и Метохије. Решетке између нас и Грка, односно Европске уније и света уопште, нама значе да ту, на улици, под ведрим небом, са километрима отвореног простора око себе, ми, Срби са Косова и Метохије, нисмо ништа друго до таоци. Таоци свима, а највише својој држави.
Представници државе Србије сетили су се да помену наше пасоше тек када је Европска комисија предложила безвизни режим за „државу Косово”. На Косову и Метохији влада мишљење да ће за три дана Албанци отићи одавде уколико их ослободе виза мада то је је ђавоља политика и ко зна шта ће бити. На крају крајева, шта нас брига.
Ми смо се о свом јаду забавили и од потписивања споразума у Бриселу пратимо само однос званичног Београда према нама. Оно од чега страхујемо, а што су представници државе Србије наговестили у околини Гњилана, када су пасоши Координационе управе у питању, не желим сада да помињем. Не желим ни да мислим о томе да ће ми једино решење бити или да се одјавим са Космета или да узмем пасош „државе Косово”.
