Прича о славској честитки, написаној 26. новембра 1912. на бојном пољу код Митровице, на Космету. Браћа Дукићи чувају писмо од пре сто година, које је њихов деда послао оцу

Битка за Космет је непрестана. Како данас, тако и пре сто година. Остала столећа, од Косовске битке, да и не рачунамо. А, ових јесењих месеци Србија прославља сто година од Првог балканског рата. И, на жалост, још увек бије битку за своје Косово и Метохију. Проналазимо потомке ондашњих јунака и „оклопника силних, без мане и страха“. Победника над турском империјом.

Породица Дукић чува писмо, писано пре равно сто година. Датирано је на 26. новембар 1912. године. Послато је са бојног поља код Митровице, са Косова.

– Писмо је насловљено на нашег прадеду Милана, док је његов син, а наш деда Драгомир, артиљеријски наредник, ослобађао Косово од вековног турског јарма – углас, говоре Драгомирови унуци Илија и Александар.

Тим писмом, војници из рова, честитају Милану Дукићу, оцу свог саборца Драгомира, крсну славу Св. Алимпије. Она се тада славила 26. новембра по старом, а данас се, по новом календару, слави 9. децембра. Писмо је пожутело, љубичасто мастило је, после толико година, избледело. Али, не и успомена његових унука на деду и остале хероје који своје животе нису жалили за слободу Космета.

– Писмо, славску честитку, послали су саборци нашег деде Драгомира Дукића, подофицири, артиљерци, називајући себе „косовски осветници“ – беседе нам углас браћа Дукићи. – Писао га је краснописом један од његових сабораца, док је дедина артиљеријска батерија била укопана у ровове око Митровице.

Писмо је тада стигло у село Доња Шаторња код Тополе, у срцу Шумадије, где и данас још живе потомци браће Дукић, чији су се родоначелници доселили са Пештера, из Сјенице, још у 18. веку. А у њему пише:

„Господ.

Милану Дукићу земљ. село.

Д. Шаторња,

Вама седа и уважена Старино, Вашој целој породици, и Нашем врлом другу Драгомиру, из Косова са бојног поља, крсно име честитамо. Дуго година славу славили и дочекивали.

Косовски осветници.“

– Ми унуци, ово дедино писмо смо сачували и урамили и оно, у нашем дому, стоји испод славске иконе Св. Алимпија – кажу Дукићи. – Тиме смо, после много година, испунили тадашњу жељу нашег деде Драгомира, коју је он својеручно дописао (на полеђини друге странице писма), као поруку свом оцу Милану:

„Драги отац, ову моју писму чувајте много, моји другови хоћу да је урамим. Драгомир.“

У Први балкански рат из Доње Шаторње отишло је једанаест Дукића, и сви су се вратили живи. Али, у Првом светском рату половина њих оставила је кости на бојиштима Старе Србије.

– Са огњишта нашег прадеде Милана, са брда где су биле куће Дукића, отишло је у Први светски рат свих петоро синова, који су, носећи о рамену шарене торбице са преобуком и вуненим чарапама, силазећи у варошицу села, певали: „Био рек’о да нас жени бабо, сад идемо да нас жени Швабо“ – кажу браћа Дукићи шта им је препричавао отац Витомир.

Из тог великог рата нису се вратили њих тројица: њихов деда Драгомир Дукић, артиљеријски наредник, преминуо од рана 1915. године у 35. години живота, брат му Драгутин, пешадијски поднаредник, погинуо 1915. године у 26. години и брат им Тихомир, пешадијски поднаредник, погинуо код Битоља 1916. године у 35. години. Преостала два брата, Живота, почетком рата 22 године стар, и најмлађи малолетни Милентије, преживели су све голготе и вратили се у славном, победоносном јуришу српске војске 1918. године у родно село и у своју Шумадију.

И данас на скромном гробљу у Доњој Шаторњи стоји велики споменик, подигнут о трошку Краљевине која се тако одужила погинулој браћи, ратницима и херојима. Зато им хвала свима, кажу нам док нас испраћају из свог дома, у Улици Џорџа Вашингтона, у Београду. А шта би тек из Вашингтона рекли да имају такву дугу и славну традицију.

(Новости)

Ознаке: написано на бојном пољу код Косовске Митровице, писмо старо 100 година, славска честитка