Прочитај ми чланак
Иако je ћирилица званично равноправно писмо у Босни и Херцеговини, њу све више потискује латиница, те смо у опасности да полако одложимо у заборав и одрекнемо се богатства коришћења једног од најсавршенијих писама на свијету, у којем једном гласу одговара тачно један знак. Будући да је данас све исписано на страном језику или абецедним писмом, ћирилица је запала у језички вртлог који је вуче дубље ка дну.
Зашто маргинализујемо ћирилицу? Због чега се она губи и потискује, иако нема ваљаних разлога за то? Почнимо од фактора социјализације. Школски систем, првенствено у већем ентитету, не посвећује довољно пажње овом писму. За разлику од времена када се у школи писало равноправно ћирилицом и латиницом, данас је ћирилици посвећено свега неколико часова тако да млађе генерације чак и не знају читати, ни писати ћирилицом! Зашто? Крива је политика. Е сад, ако бисмо кренули принципом „свако зашто има своје ЗАШТО“ догурали бисмо далеко. Осим тога, иако Устав прописује равноправност оба писма, већина медија у БиХ директно крши овај највиши правни акт, будући да је ћирилица слабије (да не кажемо, скоро никако) заступљена у медијима. Зашто? Након недавних, још једних у низу, ратних превирања који никако да заобиђу ово мало полуострво, чињенице су се посложиле другачије. (Због комплексности ове државе увијек морамо да је раздвајамо на дијелове, регије, ентитете, народе, језике…)
Иако су Срби традиционално, историјски и обичајно везани за ћирилицу и прихватају је као своје писмо, чињенично стање је да је латиница код њих све доминантнија, будући да дозвољавају двоазбучје односно коришћење оба писма. Е сад, како подстакнути људе да чешће користе ћирилицу? Да ли је рјешење напустити (идеолошки) режим богатства двоазбучја? (Иако нема ништа лоше у томе знати оба писма и то узети као своју предност и лично обогаћивање сваког човјека.) Осим тога, ако би важио принцип један народ – једно писмо, како бисмо се споразумијевали ми овдје? Још у вријеме Шестојануарске диктатуре, ћирилица је била у опасности од нестајања јер је краљ Александар предвидио укидање овог писма у интересу југословенства, али га је у томе спријечио професор Белић.
Даље, Бошњаци и Хрвати у БиХ, у најмању руку избјегавају ћирилицу, будући да се она поистовјећује са српством и назива „српским писмом“, иако нема валидних разлога за то, будући да ово писмо користе и Руси, Украјинци, Бугари. Иако нема поузданих података, сматра се да су ћирилицу саставили ученици Ћирила и Методија. Настала је из грчког уницијалног писма у 9. вијеку одакле су узета 23 слова којима је додато још 14, за оне гласове словенског језика којих нема у грчком. Реформу ћирилице у Срба извршио је Вук Караџић, створивши азбуку од свега 30 знакова. Томо Маретић, хрватски научник, у Граматици хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. године, написао је: “Ко управо зна шта хоће писму да буде једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у свом народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и исто тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно. “Отворимо мало сада историјски ковчег и завиримо у прошлост и дугу традицију ћирилице на овим просторима. Иако овдје свако има своју историју и своју истину, покажимо да нема никаквог разлога да запостављамо ћирилицу, а још мање да је се одричемо. Да ли знате да је ћирилица била најраспрострањеније писмо у средњовјековној Босни и Хуму? Коришћена је брзописна ћирилица полууставног типа која је названа и босанска ћирилица, или босанчица. Дакле, босанчица није никакво посебно писмо већ врста ћирилице. Осим тога, највише споменика средњовјековне писмености у Босни писано је ћирилицом.
(Манојлово или Мостарско јеванђеље, 14. вијек; Дивошево јеванђеље, 14. вијек; Хвалов зборник, 1404. год.) Један од најстаријих ћириличних списа је управо Повеља Кулина Бана Дубровчанима из 1185. године. Одрицањем од ћирилице, одричемо се своје културне баштине. Ћирилицом су писане повеље, уговори, тестаменти, писма, како у државној канцеларији, тако и при преписци обласних господара, хришћанских, али и муслиманских. Ћирилицом су се у Босни у почетку користили хришћани, а касније новодошле османске власти и исламизирано становништво. Ћирилица је била у употреби и код Хрвата, нарочито у Босни и Пољичкој републици све до укидања ове републике. Пишући о ћириличном зборнику из Дубровника (Либро од мнозијех разлога, 1520. год.), Решетар је истакао да је зборник писан „босанском ћирилицом која управо није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула која је у старије вријеме била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопште писало ћирилицом, и код православних, и код католика, и код муслимана“. Дакле, сви су користили ћирилицу! Такође, Владимир Ћоровић у свом напису Муслимани и ћирилица наводи да је она била једино народно писмо којим су се служили не само православци и муслимани, већ и католици, те да ћирилица баш код муслимана има једну дугу и лијепу традицију, те да им је кроз неколико вијекова служила као главно писмо.
И професор Драган Бараћ у књизи Општа историја писма наводи: „Освајајући српске земље Турци нису наметали свој језик и писмо, напротив, они све чешће употребљавају српски језик и ћирилицу у својој службеној преписци. Српски писари су били дуго времена у служби код локалних турских заповедника. “У прилог томе иду и неки натписи са султанских аката. (На омоту једног акта из Цариграда из 1477. године стоји „Царска наредба написана у форми писма узвишеној господи од султана Мехмеда II на српском”, те ферман султана Бајазита II из године1499., на чијем завоју стоји: ”Наредба султана Бајазита II у једном примерку написана српски” итд.) Затим, први превод Кур’ана на Балкану је превод Миће Љубибратића, издање 1895. год. штампано у Државној штампарији Србије, такође ћирилицом. На 16. Међународној изложби о Кур’ану у Техерану био је изложен управо овај примјерак. Стога нема ниједног разлога по којем би исламу као религији била прикладнија латиница од ћирилице. Пошто смо навели неке од примјера, вјероватно је свима јасно шта смо хтјели да истакнемо, но додаћемо још само један. Муслиманско – православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. Године, члан 11: „Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени.“ (Члан 11 унијели Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Tузлић.)
Хоћемо ли отписати ћирилицу, или да је прихватимо, развијамо и његујемо, ако ништа из поштовања према историји, културним споменицима и ради личног обогаћивања? Након ћирилично испреплетене прошлости, коме сметају нпр. натписи на саобраћајним знаковима у БиХ ћирилицом, који су одмах након постављања избрисани, а који су Правилником о саобраћајним знаковима из 2007. године дужни да стоје једнако као и латинични? Не вриједи закон кад друштвене свијести нема. Свако може да да допринос, па препоручујемо да почнете од себе.
Аутор: Сања Васковић
Извор: Зашто не пишете ћирилицом?
