Кад се погледа ко је све реаговао на захтев Двери за укидањем аутономије Војводине, постаје јасно зашто смо као народ увек били у дефанзиви.
Политички захтев Двери за укидање аутономне покрајине Војводине полако почиње да изазива плакање аутономашке братије над њиховом тужном судбином, као и необичне реакције дела националних снага.

Први пут после 1945. године појавио се један српски политички покрет који нема сумње и дилеме како треба решити питање измишљене титоистичке творевине АП Војводине – њеним укидањем.

Као што смо и очекивали почели су да се јављају разни војвођанерски душебрижници, од покрајинског ЛДП, преко залудних Теофила Панчића и Светислава Басаре, до чак и одређених политичких аналитичара националне оријентације који у кампањи Двери виде опасан пројекат. Ми се слажемо – наш захтев и јесте опасан по великоаутономашке и сепаратистичке амбиције у северној Србији, и то и јесте наш главни циљ.

Доста је било да се прича само о даљем проширивању аутономије – сад је коначно тема постала и могућност њеног смањења и потпуног укидања, што је деценијска жеља бројних генерација српског народа у северној Србији као и широм Српства.

Титоистичке нарикаче из ЛДП-а позивају се на шта друго него на Брозов Устав из 1974. и траже од покрајинске администрације да реагују на овај захтев Двери. Упозоравају да кампања Двери и „неколико академика“ жели да у потпуности затре политички идентитет и субјективитет Војводине и подсећају да је таква идеологија направила велике проблеме у Босни и Херцеговини и региону.

Најоштрије осуђују потребу да се таква политика и идеологија имплементира, и оцењују да последице такве политике за грађане и привреду Војводине могу бити недвосмислено велике. Са овим последњим се и ми слажемо. Ослобађање од политички сувишне и превазиђене аутономије у северној Србије имаће велике економске последице по грађане и привреду јер ће Двери цео покрајински буџет сваке године расподелити локалним самоуправама у северној Србији.

Теофил Панчић каже да је политички захтев Двери легитиман као што је легитиман и захтев за отцепљење Војводине, у чему пројављује своју небивалу политичку глупост. Исту интелигенцију показује и Светислав Басара који тврди да би се кампања Двери могла оквалификовати као кривично дело покушаја државног удара јер је војвођанска аутономија записана у Уставу.

Колико свако данас жели да се бави политичком аналитиком а да притом ништа не зна, најбоље говори случај ова два вајна интелектуалца који ни елементарно не познају Устав Србије који у члану 182 јасно каже: „Нове аутономне покрајине могу се оснивати, а већ основане укидати или спајати по поступку предвиђеном за промену Устава“, док се могућност отцепљења Војводине ни на који начин не помиње, што је више него логично.

Када се свему овоме додају и интелектуалци са тзв. националне стране који у кампањи Двери виде подстрек и изговор за још јаче аутономашко и сепаратистичко деловање, онда је слика комплетна и постаје нам јасно зашто смо до сада увек били у дефанзиви и само касно одговарали на већ унапред зацртана и одрађена сценарија разбијања државе српског народа. Као да ће сепаратистичке тензије у северној Србији престати ако Двери одустану од политичког захтева за укидање АП Војводине.

Та врста српске интелектуалне и политичке наивности оставила нас је без Црне Горе и бројних српских земаља, па Двери као нови политички покрет не желе да буду толико наивне да помисле да ће великоаутономаши мировати ако их ми не дирамо. У том смислу једини лек за великоаутономашке амбиције јесте укидање АП Војводине, а то зашто тзв. српски интелектуалци и политичари не смеју да дају овај лек друго је питање на које ће сви они ускоро морати да одговоре.

(Србел)