Прочитај ми чланакРедакција „Србин.инфо” добила је од читаоца Владислава Грујића писмо у којем нас обавештава како, у његовом случају, судски органи надувавају своје трошкове за тајорећи непостојеће активности. Писмо преносимо у целости:
„Наиме, после учињеног саобраћајног прекршаја, који није споран, и уручења позива за саслушање од стране судије за прекршаје, приступио сам склапању споразума о признању прекршаја са МУП-ом, како је предвиђено законом.
Споразумом ми је одређен износ казне, законски прописан, одрицање од права на жалбу, као и преузимање на себе трошкова прекршајног поступка.
Пар недеља по склапању споразума, судија за прекршаје доноси пресуду којом се усваја споразум, одређује она казна која је усаглашена са МУП-ом, И, ГЛЕ ЧУДА, ОДРЕЂУЈЕ СЕ ПЛАЋАЊЕ ТРОШКОВА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА У ПАУШАЛНОМ ИЗНОСУ ОД НИ МАЊЕ НИ ВИШЕ НЕГО 3000.00 ДИНАРА!!!!!
Нормалан човек не може да се не упита како је могуће да трошкови поступка који је отворен и малтене одмах затворен усвајањем споразума могу да износе толико, како је Прекршајни суд успео да „надува“ толике трошкове, с обзиром на то да су једини стварни трошкови суда били слање позива за саслушање, једном, и слање пресуде, такође једном, ако не рачунамо она два листа папира, то није ни 100 динара.
Право на жалбу на овај ненормалан и неразуман износ наравно не постоји, јер се окривљени одрекао жалбе, трошкове прихватио не знајући да је то уствари замка за отворену пљачку.
У неверици сам по добијању пресуде позвао телефоном судију, да проверим да није грешка у питању. Судија ми је објаснила да није грешка, и да се код склапања споразума о признању прекршаја, како је објаснила, одређују већи трошкови (?!?!?!?!?).
На моје питање како је могуће да трошкови поступка где је суђење избегнуто буду већи него у поступцима где се одвија суђење, и зар није идеја споразума о признању прекршаја између осталог управо смањење трошкова поступка судија ми је објаснила, да се, можете мислити, тако ради, и да је могло да буде до 12000 динара!!!
На моје питање да ли су ти трошкови ипак могли да буду у некој корелацији са реалним трошковима и са стварношћу није имала одговор.
И мени је онда остало само да упитам и себе и судију и све нас да ли у овој држави има ико нормалан?
И наравно да гледам ако могу да из ината не платим казну, или барем да натерам државу да се мало помучи око тога, јер бити у овој држави нормалан и фер може ти се само обити о главу.
Све у свему, срамота, и школски пример пљачке и отимачине где год то држава може.
У прилогу је пресуда.
Срдачан поздрав,
Владислав”
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
