Прочитај ми чланакСлика дугих девојачких белих кошуља које се расцветавају у мутнозеленој набујалој Дрини као цвеће на воденом гробу непрестано се враћа у сећање Милорада Ћебића (85), једног од ретких преживелих сведока усташког злочина у Старом Броду у априлу 1942. године. Он и даље чује крике српског збега у замци између планине и реке које је слушао као десетогодишњак.
– Црна легија Јуре Францетића је, према немачким подацима, поклала 6.000 Срба, искључиво цивила, а о том злочину се после рата није смело говорити – каже Ћебић. – Гледао сам групе девојака које у самртном загрљају скачу са стене у Дрину покривену њиховим дугим косама и белим кошуљама. И родитеље који држећи децу за руке идући у смрт у подивљалој реци да би избегли усташко иживљавање. Ко није скончао у Дрини, масакриран је.
Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.
– Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.
Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.
– Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишеградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.
Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.
Милорад Ћебић, Капела на месту злочина/Фото: Новости
– До Брода је водила уска стаза по планинској литици клизавој од кише којом ни овце нису хтеле да иду – сећа се Ћебић. – Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.
Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.
– Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.
На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали, да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.
Подрињски Срби избегли 1942. у Србију
– Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу, и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: „Усташе цурик“. После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ. Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.
Српским избеглицама на десној обали које су избегле усташку каму запретила је глад.
– Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешаног с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.
Тајна гробница
Шума у Борикама била је склониште за 65 српска официра и подофицира који су одбили да се предају после Априлског рата. Ту су чекали да им Дража Михаиловић одреди распоред, да се боре против окупатора, открива Ћебић. – Партизани су дошли из правца Жепе, из муслиманских села, и похватали те људе на спавању, без метка. Одвели су их до оближње јаме и живе у њу побацали. Нисам сигуран да је икада очитано опело над том гробницом.
Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.
– У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигури. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.
Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.
– Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао и ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала – прича сузних очију Ћебић. – Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.
Цела породица побијена на прагу куће
Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.
– Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића. После освештања обратио сам се званицама: „Срам нас било Срби, срам вас било председници општина од Сокоца до Дрине, стидите се владике и Цркво кад сте заборавили 6.000 покланих Срба на Старом Броду који ни крст немају.“ Већина тих младих људи је била запањена, јер није ни чула за страшни злочин. Годину касније, у Старом Броду подигнут је споменик, а затим и капела. Надам се да ће неко такву капелу подићи и на Старом сајмишту, где су страдале десетине хиљада Срба из НДХ.
Кундацима по удовици
Кад су се у Бранковићима 1941. појавили наоружани људи с петокракама на капама, нико није знао каква је то војска, каже Милорад Ћебић.
– Партизани су били из неких других крајева, међу њима није било наших људи. Са оружјем су по кућама тражили храну. Викали су на мајку која је кроз плач говорила: „Људи, ја сам удовица, мужа ми убише усташе, имам петоро деце, не остављајте их гладне.“ Претукли су је кундацима.
Црнокошуљаши отимали српску децу
Срби из Бранковића први окршај са усташама имали су на Малу госпојину 1941. године.
– Црнокошуљаши су изненадили скоро сву децу из села окупљену на ливади око стоке и убацили их у два камиона. Стајао сам на оближњем брегу укочен од страха. Гледао сам усташу како наслања пушку на ограду и нишани у мене. Два метка су ме промашила, трећи ме је окрзнуо, и пао сам у несвест. Људи из села су чули пуцњаву и, предвођени наредником Нешковићем, направили заседу и ослободили децу.
