Прочитај ми чланак
(Ф. Вуковић)
Почетак војног уласка САД – а у Украјину? Обама са Порошенком о могућој америчкој обуци украјинске војске.
Није тајна да власти у Москви Украјину, као и још неке суседне земље, доживљавају „својим двориштима“, а самим тиме вероватно и „црвеном линијом“, бар када је реч о потенцијалном улазу страних сила у исто. Украјина је дуго година балансирала између Запада и Русије, али изгледа како ова опасна криза све више води у сценарио где несврстаност више није опција. За Украјину је то лоше, али и за стабилност целе Европе.
Обама је за време говора у Варшави заузео формално прагматичан став, истичући да Русија и Украјина имају историјски однос итд, но у исто време је говор употпунио разним претњама којима „упозорава“ Русију да прекине са својим потезима „дестабилизације Украјине“.
Дакако, обе стране су врло прагматичне, барем када је реч о јавним порукама највиших званичника – тако Путин данас истиче за француске медије како је Русија увек спремна на дијалог са САД – ом, знајући како ће сутрашњи сусрет у Француској, поводом 70. годишњице искрцавања трупа у Нормандији, заправо бити један врло чудан дан у којем ће се он и Обама избегавати тражећи уоколо француског председника Оланда.
Но, оно што ће сигурно додатно забринути Русију је потенцијални војни улаз САД – а у Украјину. Како ствари сада стоје, Вашингтон већ планира на „мала врата“ отпочети тај процес. Наиме, за време данашњег дана по први пут сусрели су се Обама и нови украјински председник Петро Порошенко.
Обама је обећао додатну војну помоћ Украјини, али и потенцијалну обуку украјинских снага безбедности и војске. Ови предлози долазе у тренутку док украјинска војска већ користи сво расположиво наоружање, од тенкова до артиљерије и ваздушних напада, против домаћег становништва на истоку. Цивилне жртве се сабирају, но то неће нити мало зауставити офанзиву Кијева јер им САД буквално даје одријешене руке, чак још хвалећи њихову наводну „уздржанос „, али и “ обавезу „преузимања контроле над територијом силом.
О каквим се екстремним контрадикцијама овде заправо ради довољно нам говори чињеница да САД у исто време оружјем и финансијама подупиру побуњенике у Сирији где војска, могло би се аргументовати, такође има „обавезу“ вратити окупиране територијае под своју контролу. Дакако, ове дв ситуације су поприлично различите погледу бројних других фактора, али је немогуће не приметити да САД овог пута, по први пут у исто време, паралелно заговара две потпуно опречне политике.
Од марта ове године, тј од државног удара у Кијеву, САД је Украјини послао укупно 23.000.000 УСД безбедносне помоћи, а сада се шаље додатних 5.000.000 УСД тзв. „несмртоносне“ помоћи као што је комуникациона опрема и сл, САД такође шаље за украјинску војску и 300,000 готових оброка, медицинске потрепштине, заштитне кациге и друге ствари.
Још увек се не шаље оружје но, како смо имали прилику видети и у случају Сирије, то је обично „логични“ идући корак који долази те би ускоро амерички војници могли доћи давати обуку украјинским војницима. С правне стране Порошенка је Запад признао за легитимног председника те исти сада може комотно тражити сваку врсту помоћи од САД – а, па чак и затражити чланство у НАТО савезу, што је Порошенко раније и истакао да ће учинити.
С обуком пуно тога почиње, ту долазе и саветници, а са саветницима и додатне трупе, и на крају имамо процес који ће брзо увести америчку војска и на „већа врата“ у Украјину.
Обама је такође нагласио како је изузетно битно да и друге земље, амерички савезници, дају подршку Порошенку и новим украјинским властима. Амерички председник најавио је и ширу америчку помоћ региону -изјавио је како ће САД издвојити милијарду УСД за јачање војне присутности у земљама које данас „страхују“ од руског напада.
Руски званичници већ годинама неформално говоре како је улазак Западне војске или НАТО – а у Украјину за њих „црвена линија“. Сада о тој ситуацији више не морају расправљати као о некој потенцијалној блиској будућности, тај процес је отпочео и питање је на који ће начин да реагује Русија. Неки држе да ће баш сутрашњи дан бити одлучан, јер се Путин насамо састаје са француским председником и британским премијером. Но, то ће можда бити и последњи покушај ЕУ – руске дипломатије када је реч о Украјини.
Шта следи након?
То је питање које си данас сви постављају. Русија нема много опција. Може пустити Кијев да угуши побуну у источну крви, што је Кијев – почевши са интензивним ваздушним нападима – одлучио и учинити. Но, како Путин мисли такав сценарио оправдати пред сопственим народом?
Немојмо заборавити да на истоку Русије ипак гину руски „сународници“ које је Москва обећала заштити на дан када је Путин „одобрио“ употребу силе у Украјини. Ту није само руска јавност, ту је заправо цео свет – земље од Азије, Европе, преко Африке и Америке, помно прате овај велики сукоб у Украјини. Ако Русија не буде интервенисала, не може рачунати на то да ће се потенцијално „неодлучне“ земље приклонити њој, десити ће се управо супротно – те земље ће још снажније тражити савез са Западом, односно САД – ом.
Ситуација се заиста мења из дана у дан. Из руске перспективе пре месец дана изгледало је потпуно непотребно уопште помишљати на војни улазак у источну Украјину, данас то пак већ изгледа знатно другачије. Али и друга страна коригује своје ставове – када је изгледало да је Русија, након Крима, на „походу“, НАТО и Западне земље су рекле да ће Русији узвратити „економски“, али нико није рекао да ће кренути у војну одбрану Украјине. Сада? Сада је већ стање другачије, НАТО трупе се распоређује широм Источне Европе.
Да се десила руска војна интервенција пре месец дана, иста је могла завршити „економским нападом“ Запада, али данас је опасност од директног сукоба велесила све већа и већа. Дакако, било би посве наивно веровати да би Русија на простору Луганска или Доњецка могла учинити оно што је учинила са Кримом. Улазак Русије на ове просторе неминовно би довео до оружаног устанка про- кијевског дела популације, а то је нешто што Русија никако не би желела – потенцијално дуги и исцрпљујући рат у којем би Западне силе снабдевале анти – руске борце, а сам сукоб би се лако могао проширити и на друге територије Русије.
Русија ако не буде реаговала, може заборавити на контролу територијаа којег доживљва својим „двориштем“ – Украјина ће постати део НАТО пакта, а то значи и део америчког ракетног штита. Тај систем, о којем се већ годинама говори, има огромну важност за САД – њиме ће се, барем покушати, неутрализовати руски нуклеарни арсенал, а у данашњем војном контексту земља без нуклеарно офанзивних / дефензивних снага није у стању да брани своју територију, па на крају нити опстанак своје нације – може се једино покорити и постати нека врста модерне колоније, но питање је да ли се такве земље уопште може називати нацијама или се ради о обичним протекторатима који пригодно имају обележја попут заставе, грба, химне итд.
Русија је 90 – их на својој кожи осетила шта значи права „доктрина шока“, а тај шок данас још увек добри памти руски народ. Сходно томе је разумљиво да већина становника Русије не жели бити ничији колонија, без обзира да ли им се допадало актуелно руско вођство или не.
Украјинска криза не може трајати још јако дуго. Постаје јасно да побуњеници на истоку земље неће да издрже још дуго сами, не без директне спољне подршке. Постоје поједине информације да нешто оружја, опреме и људства илегално стиже преко руске границе, но то није ни приближно довољно за одбрану градова од напада конвенционалне војске. Друга ствар је једна Сирија где су оружје побуњеницима достављали (и још увек достављају) САД, Француска, Турска, Саудијска Арабија, Катар, уз повремену ваздушну помоћ Израела и улазак бораца из готово свих страна света.
Побуњеници на истоку Украјине вероватно су осуђени на пропаст, и то врло брзо. Гранатирање и ваздушни напади постају све интензивнији, губици се више не броје у десетинама дневно, већ у стотинама. Без да улазимо у позицију давања одговора треба ли Русија интервенисати како би се овај устанак спасио или не – јер заиста постоје изузетно комплексни аргументи за позитиван и негативан став по том питању – рецимо само ово: Русија има још јако мало времена за доношење те одлуке, вероватно свега неколико дана.
(Адванце)
