Како је СФРЈ 1971. године постала само географски појам. Сукоб Јосипа Броза и српског руководства око уставних амандмана на Устав из 1963. године

Осми је мај далеке 1971. године. Загреб слави двадесет и шест година ослобођења. Из различитих делова Загреба, крећу се непрегледне колоне грађана, дисциплиновано, по двоје у реду. Носе се транспаренти: „Што је више клевета и лажи, СКХ нам је милији и дражи“, „Суверена држава је право хрватског и осталих народа СФРЈ“, „Тражимо усвајање уставних амандмана“…

Колоне се крећу ка некадашњем Тргу републике, данашњем Тргу краља Томислава, на велики народни митинг, на коме говоре председница ЦК СК Хрватске Савка Дабчевић Кучар и први човек Загреба Перо Пиркер.

Сви југословенски дневни листови сутрадан ће известити да је на митингу било више од 150.000 људи, да је Савка говорила о доприносу Загреба и Хрватске победи над фашизмом, помињала хрватску државност и сувереност, ковала у звезде политику ЦК СК Хрватске о радикалној децентрализацији и демонтирању савезних југословенских институција, коју су она и њени сарадници промовисали годину дана раније. Ни она, нити ико у Загребу, ни издалека није напоменуо податак да је њихов град „ослобођен“ шест дана доцније после пада Берлина.

Пароле виђене на том скупу, као и њен говор наговестиће да је увелико започео процес претварања југословенске федерације у конфедерацију.

Тог истог дана, 8. маја пред вече, у Београд се из Сарајева, са Другог конгреса самоуправљача Југославије, вратио председник Савезне скупштине СФРЈ Милентије Поповић, који је у политичкој хијерархији тадашње државе заузимао друго место, одмах иза Јосипа Броза. Чим је стигао, позвао је Мијалка Тодоровића, члана Извршног бироа Председништва СК Југославије. Из Сарајева је носио лоше вести. Нашли су се у Клубу савезних посланика на Дедињу, успео је да саговорнику исприча шта се све десило на конгресу самоуправљача и нагло му је позлило. Титовом званичном заменику није помогао ни најпознатији југословенски кардиохирург, начелник Војномедицинске академије у Београду, др Исидор Папо. Живот је окончао око 22.30.

Прича Милентија Поповића, коју је рекао Тодоровићу, започела је два дана раније, када је Тито у Сарајеву, изненада, заказао састанак Извршног бироа Председништва СКЈ. Позвао је све чланове, осим представника Србије. Ту су се нашли Словенац Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, Македонац Крсте Црвенковски, Црногорац Вељко Влаховић и босански Србин Цвијетин Мијатовић.

Кад су стигли, Тито им се нервозним гласом пожалио на нелојалност водећих људи Србије и на отпоре који стижу из Београда према његовој и Кардељевој иницијативи за даље уставно демонтирање југословенске федерације и за преношење највећег броја овлашћења савезних институција на републичке центре моћи. Тај процес је био започет крајем 1968, када су покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле статус конститутивних елемената југословенске федерације, а националне мањине постале народности.

Већина је била зачуђена оним што је чула, а Влаховић је поставио питање може ли се о томе разговарати без представника Србије.

Тито је на то рекао:

– Ваљда ја као председник СКЈ имам право да позивам кога хоћу!

Влаховић је наставио да га убеђује и Тито је невољно попустио, па се ускоро појавио Милентије Поповић, који је иначе тих дана говорио како се Тито не понаша према њему као према заменику, већ као према шефу протокола.

Када се Поповић појавио, Броз је био још оштрији:

– У Београду је центар контрареволуције!

Помињао је „контрареволуционарне снаге“ на Београдском универзитету, текстове у „Студенту“ и „Јежу“. Отворено је рекао да пензионисани генерали Раде Хамовић и Милоје Милојевић припремају заверу против њега, и „издао налог за хапшење не само Хамовића и Милојевића, већ и бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића“. Рекао је да је одлуку донео после извештаја Контраобавештајне службе ЈНА да су се Ранковић, Хамовић и Милојевић пре неколико дана срели у Београду на једном завереничком састанку.

Већ неколико часова касније испоставило се да је извештај Контраобавештајне службе ЈНА о одржавању овог „уротничког скупа“ био нетачан. Демантовала га је Служба државне безбедности Југославије, која је даноноћно пратила Ранковића и могла је да тврди да он тих дана није имао никакав састанак са генералима Хамовићем и Милојевићем.

По завршетку конгреса у Сарајеву, Тито је остао у граду на Миљацки, а чим је чуо за смрт Милентија Поповића, прекинуо је посету БиХ, дошао у Београд и посмртно одликовао Милентија Поповића Орденом јунака социјалистичког рада.

То пролеће 1971. године, иначе је било бурно у југословенском политичком животу. Усвојени су амандмани на Устав из 1963. године. У фази њиховог настајања долази до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства. Марко Никезић и његова екипа били су за јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.

Суштина измене постојећег Устава најбоље је могла да се схвати из наступа Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX, који је дословно рекао:

– Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то, на крају крајева, сасвим споредно питање… Једино што ту недостаје и што бих ја додао је и у аутономним покрајинама (у чл. 1)… Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији – говорио је тада Кардељ.

То је, међутим, оставио за наредну фазу, која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.

ПОСЛЕДЊЕГ дана јуна те 1971. године уставни амандмани су усвојени, а у шта ће они претворити Југославију, најбоље је видео професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић:

– Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава – нагласио је Ђурић.

И рекао је још:

– Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу.

Много година касније, у својим мемоарима, Мика Трипало, хрватски лидер из тог времена, рећи ће да ће сви њихови захтеви из 1971. године чинити темељ Устава из 1974. године.“ Остала је забележена и његова изјава у Црној Гори, током вечере са руководством те републике (Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, др Жарко Булајић…): „Србију ћемо свести између Ужица и Београда.“

Било је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалност, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса „слаба Србија, јака Југославија“.

Није било потребно да прођу ни две године од доношења Устава 1974. године па да се у Србији осете све његове последице.

У правосуђу су од свих органа у Републици, једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имали функцију за целу Републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршили су функције искључиво на територији Републике, али не и на територијама покрајина. Уз то, Врховни суд Србије је имао посебно тело које је било састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.

Покрајине су одбиле и доношење заједничког закона о медијима. „Нова пракса“ се осећала и у затварању образовног система.

Нацрт закона о народној одбрани није могао да буде донесен јер су покрајински органи одбијали субординацију у спровођењу одбране. Слично је било у полицији и службама безбедности. У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали су потпуно неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.

Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала по покрајинама и централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења.

Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.

Суочено са стварношћу, Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима са намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито. Материјал назван „Плава књига“ је био завршен и предат 5. јануара 1977. године. Писан је врло обазриво и у њеним закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога и Републике Србије да – као и друге републике – има функцију националне државе српског народа:

– С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије, остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења – написано је тада.

Рад на овом експертском материјалу поделио је руководство у Србији.

Против „Плаве књиге“ су били Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић, Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Радован Влајковић, Нандор Мајор, Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали, Џавид Нимани… Они су агресивно наступили против „Плаве књиге“, и тражили су одговорност за покретаче уставних промена – Дражу Марковића, Душана Чкребића, Ђорђа Лазића и Ивана Стамболића, који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије.

УСТАШЕ СРУШИЛЕ МУЗЕЈ СРПСКОГ КРАЉА и направиле највећу џамију https://t.co/LJdFwJQQLl

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 21, 2018

Представници ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова сусрели су се са Титом, 27. јула 1977. године, који је био позван да арбитрира у овом спору Републике са покрајинама. „Плава књига“, посвећена проблемима у народној одбрани, планирању, судству, безбедности и кадровским питањима је одбачена.

Страх од отварања „српског питања“ је био већи од блокаде функционисања Републике. Одбацивање „Плаве књиге“ је само један од увода у драматичну завршницу Југославије која ће наступити 1991. године.

Извор: novosti.rs

Ознаке: комунисти, српска историја