Прочитај ми чланакПосле сваког „испада“ амбасадора и страних гостију једини одговор Београда је да Србија не одустаје од европског пута и чланства у ЕУ.
Политичка Србија, а са њом и грађани Србије, живи под неком врстом политичког терора странаца, а водећи оперативци тог терора су страни амбасадори и покоји нижи чиновник страних администрација. Невоља је, међутим, што се некако деси да увек на крају буде како то страни амбасадори траже и наређују, без обзира што је јасно да је све то супротно интересима Србије. Другим речима, у том политичком насиљу саучесник је и сама власт у Београду.
О статусу, понашању и начину рада амбасадора и дипломата постоје и писана правила – Бечка конвенција – али и неписана, нека врста подразумевања шта и како се ради. Општи је, међутим, став да стране дипломате прелазе границу допуштеног, пристојности, када влади земље домаћина говоре шта је то њен интерес или шта је добро, а шта није. Та правила све мање важе посебно за америчке дипломате.
Све је почело још 1984. године, када је председник Роналд Реган одобрио такозвану јавну дипломатију, која значи да се амерички амбасдори и дипломате директно јавно укључују у унутрашњу политику земаља и даје им се право да учествују у такозваним специјалним операцијама. Тако су двојица америчких амбасадора у Београду директно и јавно учествовала у смени режима и формирању владе. У преводу, откуда сада ишчуђавање.
Али, упркос свим правилима, страни амбасадори и дипломате се пре свега понашају онако како им земља домаћин дозволи, све зависи од земље у којој службују. Када је о Србији реч, већ дуго су страни амбасадори, као мало где, у толикој мери јавне личности, готово естрадне, и придаје им се такав значај да се стиче утисак да су они власт, да су део домаће политичке сцене. Мало је земаља где су сусрети председника државе, премијера и министара са амбасадорима ударне вести као у Србији. У Србији је годинама уназад створен амбијент да се страни амбасадори, посебно „изабраних“ земаља, могу заиста понашати према сопственој вољи. У таквом амбијенту политички лидери Србије, и опозициони и они који су на власти, се прво удварају страним амбасадорима, па тек онда народу, онима који би требало да гласају за њих.
БЈОРНСТАД И ЈИ О ТОМЕ ШТА ЈЕ ДОБРО ЗА СРБИЈУ
Али јавност не би требало толико да се љути на стране амбасадоре. Такав начин њиховог рада им је омогућила сама Србија, која, како се показало у довољно великом броју случајева, на крају, у недостатку сопствене политичке реалности и визије, прихвата њихове захтеве и то их онда охрабрује. Требало би се, међутим, присетити једне згоде коју је бивши амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман изнео у својим мемоарима. На самом почетку распада Југославије, пише Цимерман, имао је један од сусрета са хрватским председником Фрањом Туђманом.
И каже да је председнику Туђману рекао да је „његова влада против распада Југославије и да жели да сачува југословенску федерацију“. А онда му је Туђман рекао: „Господине амбасадоре, ви не знате шта ваша влада мисли и жели, а ја знам“. И време је показало ко је стварно знао шта мисли америчка влада. То значи да мрежа контаката једне државе мора да буде далеко шира од кафе са амбасадорима. И треба имати на уму да амбасадори нису власт, они су само сервис администрације.
Последњих дана су „испади“ страних амбасадора нешто учестали што сведочи о интензивирању ривалстава светских сила на Балкану. Најбизарнији је, међутим, пример -иступања амбасадора Норвешке Арнеа Санеса Бјорнстада, који готово да упозорава Србију шта треба да неизоставно уради како би се приближила ЕУ, и то уз оцену да је то добро за Србију. То говори амбасадор земље која је два пута, и то великом већином, на референдумима одбила да буде члан ЕУ. Кога онда представља амбасадор Бјорнстад?
Али највише буре је изазвала посета заменика помоћника америчког државног секретара Хојта Брајана Јиа, који је лансирао нову тему поруком да Србија, мислећи на Америку и Русију, не може да „седи на две столице, нарочито ако су тако далеко“. Ји је такође поручио да Америка тешко види могућност да се одрже односи и са Америком и са Русијом и да „није баш очигледно како ће се то избалансирати“. Ји је, уз то, ставио да знања да, без испуњења америчких захтева, нема ни приступања ЕУ. Потом се у јавности десило изненађење и подигла се бура коју су пратиле толико пута виђене патриотске поруке власти и медија и тврдње да Србији не може нико да наређује јер она има своју политику. Али зашто толико напетости и буре када Ји није рекао ништа ново, то је позната позиција Стејт дипартмента.
ХОЋЕ ЛИ СРБИЈА ПОНОВО ПОПУСТИТИ?
Он је, међутим, једном другом изјавом, питањем, открио зашто је све то коначно јавно рекао, разоткривши део проблема. Упитао је „да ли српски медији извештавају о томе шта ми говоримо“. То је озбиљан део проблема јер јавност у Србији заиста готово да ништа не зна о чему њени лидери причају са страним званичницима и дипломатама. Само се издају саопштења са обавезним да се „подржава европски пут“, а Србија је и вероватно једна од ретких земаља у којој лидери и министри сами извештавају о својим путовањима по свету и сусретима. Наравно, није уобичајено да се све зна и објављује, али Србија је суочена са суштинским егзистенцијалним проблемима и њени грађани морају да знају шта се у њихово име говори и обећава или одбија.
Очигледно је да су страни „партнери“ и „пријатељи“ одлучили да сада они сами јавности Србије преносе о чему су говорили и говоре са властима у Београду. И то неће престати. Тако лист Данас поручује, позивајући се на своје дипломатске изворе, да је Београд, упркос галами и подизању напетости у јавности, „уважио сугестије које је пренео представник вашингтонске админситрације“. Другим речима, дипломатски извори београдског листа тврде да су председник Александар Вучић и руководство Србије прихватили захтеве Хојта Брајана Јија од Косова и односа са Русијом до суђења за паљење Америцке амбасаде.
Та тврдња се, поред осталог, илуструје и чињеницом да је Република Српска одустала од најављеног референдума о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине, одлука је суспендована, што је био један од Јиових захтева. После посете Јија, наводи се, следећег дана се председник Вучић састао са председником Републике Српске Милорадом Додиком и изјавио да „Босна и Херцеговина мора да убрза европски пут“, што је, подвлачи Данас, „у складу са тежњама Вашингтона“. У прилог тих тврдњи лист наводи и изјаву министарке са европске интеграције Јадранке Јоксимовић да „мисли да није потребно даље елаборирати ту (Јиову посету) тему“, јер Србија је опредељена за европске интеграције.
На сцени је, дакле, нека врста завршне фазе сламања политичке Србије. Кључни и практично једини инструмент сламања Србије је Европска унија. Политика да „ЕУ нема алтернативу“ је катастрофална за Србију. Притисци због Косова су само згодан и користан изговор, суштина је у сламању целе Србије и преко ње српског националног корпуса. Из ЕУ су саопштили да се Ји није консултовао са Бриселом пре посете Београду као и да Америка не одређује ко ће бити члан европске интеграције. Та неистина, међутим, буди сумњу у саопштење Брисела. Америка је, на пример, била кључна за пријем Румуније и Бугарске, земаља које нису испуњавале ни миниумум критеријума, као и на брзину пријема држава Источне Европе.
И после сваког „испада“ амбасадора и страних гостију једини одговор Београда је да Србија не одустаје од европског пута и чланства у ЕУ. То значи да се све уцене прихватају јер, ако се не одустаје од ЕУ, онда се прихвата све оно што амбасадори траже. Све друго је обмана јавности.
