Прочитај ми чланак
У Немачкој се прилично често избегавају чак и свечаности поводом јубилеја.
У карактеру шкртих Немаца нема чак ни сувишних трошкова, а уосталом, ни сваки јубилеј не заслужује да се прослави. Да узмемо, на пример, бундесвер, који је 2015.године напунио 60 година. А зашто то нису прославили? Зато што нема повода: у ствари би морали да прославе јубилеј ступања Немачке у НАТО, где су немачке генерале поставили за пионе у игри коју су водили амерички велемајстори. Формално у бундесверу све до сада нема ни сопственог генералштаба: за разлику од других армија – чланица алијансе за највиши орган војног планирања бундесвера од самог почетка се сматра Врховни стан (штаб) НАТО-а (SHAPE).
А ево шта немачка штампа не би никако требало да прећути: пристанак Берлина на обнову наоружања америчких нуклеарних база у Немачкој – пристанак који је дат шапатом, без таласања новинара, баш у време 60-годишњице Оружаних снага Немачке. Из сећања Ангеле Меркел која је дала тај пристанак очигледно је потпуно испарило сећање да је 2010.године бундестаг гласао за извођење нуклеарног оружја са територије Немачке. Тако да ће Ангела Меркел у историји бити запамћена не као канцелар који је успео да се избори за нуклеарно разоружање, већ пре као настављачица дела Франца Јозефа Штрауса – политичара који се много гласније од других борио за смештај у Немачкој америчких нуклеарних пројектила. Уосталом, Штраус који је у периоду 1956 – 1962. био министар одбране Западне Немачке, сам себе је називао „добошарем хладног рата“. Меркелова има другачији стил, али резултат је исти: немачки порески обвезници ће из својих џепова плаћати америчке војне базе на територији Немачке.
Успорена Меркелова је већ превазишла Штрауса по свим тачкама: он није успео да постане канцелар тадашње Западне Немачке, па се чак и на челу Баварске налазио мање него Меркелова на челу Немачке. Само су Хелмут Кол и Конрад Аденауер руководили земљом дуже. Према савременим мерилима Меркелова је прави политички дугогодишњак. На европском Олимпу, откако она представља Немачку, у свим земљама Европске уније се променило по неколико лидера: негде (на пример – у Холандији, Естонији, Литванији) два, у неким другим по три (Велика Британија, Француска, Шпанија, Португалија), па чак и пет (Италија и Пољска) и шест (напаћена Грчка и Чешка). Све у свему – што се тиче незаменљивости – Меркелова иде ка пробијању рекорда Европе.
Данас било коју дискусију о резултатима више него десетогодишњег боравка Ангеле Меркел на дужности савезног канцелара покрива криза са мигрантима, чију оштрину многи Немци повезују са личном позицијом федералног канцелара. Прва жена-канцелар Немачке ризикује да у историју уђе као политичар који је одговоран за нестанак националне државе. Представа која је настала у периоду глобалне финансијске кризе да је Немачка у сигурним рукама тоне у таласима миграционе кризе.
Унутрашња политичка ситуација у земљи је расклимана као никада пре. О томе говори и оштра реакција немачке политичке класе на речи Сергеја Лаврова у вези са двосмисленом причом о нестанку 13-годишње становнице Берлина са руског говорног подручја. Изјаве Франк-Валтера Штајнмајера који је позвао да се ситуација не политизира могу још и да се назову дипломатским, али су зато партијски посленици другог реда себе превазишли јер су руског министра окривили за мешање у унутрашње ствари Немачке, а успут и Русију да спонзорише десничарска кретања у читавој Европи.
Десни су све популарнији? Крива је Русија. Протестну демонстрацију је организовала општина на којој се говори руски? Русија је крива! Било који Европљанин који себе ухвати у завереничким мислима („А можда да жени и ћерки купим спреј за самоодбрану?“), треба да се замисли: „Зар сам ја то доспео под утицај Путинове пропаганде)! А у ствари: мигранти за нас стварно представљају неопходан доток свеже крви!“
Ех, нешто шкрипи у Држави Данској… опростите, у немачкој држави. Политичари не дозвољавају ни да се помисли да су, бунећи се против владиног курса, људи способни на политичку самоорганизацију. Или: дозвољено је да се протествује против чега год хоћеш (на пример: против рада нуклеарних електрана или против изградње ветрењача), али никако против политике која уништава начин на који Немци живе. 2011.године, после масовних демонстрација до којих је дошло због хаварије у нуклеарки која се налази на супротном крају Немачке, Ангела Меркел је објавила мораторијум на рад седам најстаријих нуклеарки. Реаговала је брзо. Али да се неко изјашњава у корист ограничења (не забране!) миграције је ризик: одмах ће му залепити цедуљу десног радикала и националисте.
Данас се претња од десног радикализма у Немачкој шири као балон. У табор недодирљивих десних радикала неосновано сврставају све учеснике демонстрација покрета PEGIDA. Чак се и симпатисање партије „Алтернатива за Немачку“ (AfD) приказује као порок. „Фини“ политичари, а то су они из парламентарних партија, често одбијају учешће у дискусијама са представницима „Алтернативе“ – нове партије конзервативаца- евроскептика, која је формирана још пре три године. Све је јачи осећај да за спорове са AfD њени политички противници немају аргумената.
А кад аргумената нема довољно, служе се средствима која су се раније у европској демократији сматрала за недостојна. Праћење, забране, казнене мере… Министар правде Хајко Мас сматра да правним органима не припада само право да троше снагу на потрагу за људима који пале пребивалишта миграната, већ и да прате учеснике мирних демонстрација које се одржавају под „штетним“ паролама, и успут да прате и испољавање деснорадикалских расположења на интернету (!).
Дошло је дотле, да је Мас назвао „идејном паљевином“ поступке ауторитетних правника који су критиковали миграциону политику владе Меркелове као противуречну Уставу Немачке. То је алузија на бившег члана Уставног суда Уда Фабија који је подносио извештај о томе да је у насталој ситуацији влада обавезна да затвори границе. А баварски премијер Хорст Зехофер је јавно изјавио да је могуће да увези с тим питањем почне судска истрага. Социолози, који не остављају послове да чекају, извршили су анкетирање којим се испоставило да 48% Немаца и 65% Бавараца сматра да је таква истрага на месту; чак и међу присталицама ХДС/ХСС сваки трећи би сматрао да је таква тужба оправдана. Интересантно је да се Хајко Мас припрема да утиче на правац размишљања тих људи. А како да се поступи са онима који сматрају да би влада хитно морала да поднесе оставку? Према анкети то је сваки седми Немац, али их је сваког дана све више. Или је можда све њих додирнула рука Москве?
Наталија Меден
