Прочитај ми чланакУзречица која нас опомиње да је данас живот брз и неизвесан, ударила је директно у лице и оне који, тврде да их политика не занима и да је не разумеју. Међутим, аполитичне и ове друге победа Доналда Трампа, одлазак Уједињеног Краљевства из ЕУ, муслиманско-хришћански сукоб у виду глобалног тероризма који ће потрајати можда цео век и необуздани талас избеглица – суновратили су њихове светове у хаос с непредвидивим последицама.
Узречица која нас опомиње да је данас живот брз и неизвесан, ударила је директно у лице и оне који, тврде да их политика не занима и да је не разумеју. Међутим, аполитичне и ове друге победа Доналда Трампа, одлазак Уједињеног Краљевства из ЕУ, муслиманско-хришћански сукоб у виду глобалног тероризма који ће потрајати можда цео век и необуздани талас избеглица – суновратили су њихове светове у хаос с непредвидивим последицама.
Угледне светске безбедносне и истраживачке агенције, моћни институти који се баве будућношћу човечанства, слажу се у једном: Свет чека туробна и тешка будућност условљена глобалним престројавањем моћи, што ће у наредним деценијама проузроковати многе ратне сукобе, локалне, регионалне, а могуће и светске. У наредних десетак или двадесет година свет ће се суочити с глобалним тероризмом и глобалним и општим економским и друштвеним тензијама и претњама наспрам којих ће Хладни рат подсећати на дечје позориште. Глобални мир до сада чувало је атомско наоружање, већ сутра то оружје би могло да уништи планету.
Шта у овом светском метежу тражи БиХ, вештачка политичка творевина чије су везивно ткиво и суштински смисао постојања, појели најпре кратковиди комунистички режим Јосипа Броза, затим минули рат и босанска политичка елита?
Данашњу босанску државу направила је сурова, кратковида и осиона логика Била Клинтона у сенци Жоржа Сороша и њему сличних. Устав, застава и суднина исписани су јој у иностранству. Земља с два ентитета и три народа, држава опасана невидљивом бодљикавом жицом поменутих моћника, из које би данас с песмом изашли Срби и Хрвати. То је земља коју су, не својом памећу, на почетку последњег рата осмислили као „грађанско друштво“ Алија Изетбеговић, Мухамед Туњо Филиповић и Харис Силајџић, убеђујући нас да се грађанско друштво уз Шеријат, право из џамије, прави преко ноћи и уз диктат. Баш су глупи они Енглези, неколико векова су клесали то грађанско друштво, а могли су то решити декретом. Нису читали Ћопићевог Николетину Бурсаћа, који каже мајци „Мајко нема бога“! „Од када то сине Ниџо, како то Бог с тобом?“ пита мајка. „Од данас, рекао десетар“!
У БиХ последњих месеци ваздух је густ, лепљив, вага се свака реч, а свака реч слути зло. Све је почело форсираном производњум случаја уз референдумом о Дану Републике Српске. Страсти кулминирају после 9. Јануара кад је обележен тај Дан. У Сарајеву је проглашено ратно стање. Чудо невиђено, ранијих година тај Дан славили су у Бањалуци, а у госте су им долазили високи дужносници из Сарајева и Широког Бријега. Данас Сарајево каже да тај Дан вређа жртве „геноцида“, мада се у међувремену ништа није догодило, изузев што је Уставни суд у Сарајеву, чије одлуке до сада нико није поштовао, прогласио референдум неуставним.
Није Босна пупак планете, није толико битна да би због ње избио нови велики рат. Она из свих својих глупости, контраверзи недовршеног друштва – заправо силоване историјске творевине, она је само плодно тло за нове сукобе али и снове о супериорности наводне жртве. Дакле, могу ли нови форсирани неспоразуми Срба, Хрвата и муслимана бити повод новом ратном сукобу на Балкану, попут Принциповог уласка у историју?
У Сарајеву кажу да! Овом мишљењу придружују се једне београдске дневне новине које с насловне стране поручују “Додик призива рат”! Те новене ушушкане у квазиславу примата у српском медијском простору, део су, не информативног него профитног центра, често подсећају на такси: Плати па вози. Реч је о старој реторици, заправо излизаној матрици сарајевске политике која је изгубила тло под ногама. Додик само каже:”Вратимо се изворном Дејтону, вратите Републици српској сва овлашћења која су јој одузели, или да се разилазимо”.
Високи представници међународне заједнице у БиХ, раније су шамарали искључиво Србе, девастирали Дејтонски споразума, а њихово право лице данас показује Валентин Инцко који пореди Републику Српску са Павелићевом НДХ!
До јуче, пре Трампа и Брегзита. Сарајево и део међународна заједница хтели су да БиХ претворе у “грађанско друштво”, баш логиком поменутог Ћопићевог десетара, где би муслимани као већински народ од целе Босне направили џамахирију, као што је то град Сарајево данас. Због тог “грађанског друштва” обесправљени Срби 9. јануара 1992. прогласили су Републику Српску, а потом је у БиХ почео рат који још није окончан.
Све су то бивша времена, нема ништа од те приче о значају Босне и најаве новог великог рата . Јер светом данас влада друга логика. Свет има много пречих брига па отуда и поруке да би на Балкану требало исцртати нове границе где би једино Срби,Хрвати и Албанци имали своје државе. То би значило да би БиХ ваљало поделити и да трајни мир коначно заживи на Балкан. Да коначно буде Мирна Босна.
Политика великог силника Била Клинтона је мртва. Долазе рационалнија времена, униполарни свет је на самрти, не односи се то само на Босну, него и на Косово, Баскију, Шкотску, државе које је уништило америчко “арапско пролеће”, Сирију, Ирак, Авганистан…
Али вратимо се БиХ. Харис Силајџић, бавио се политиком дуго, није у њој оставио трага, прича на ТВ Н1 о српској агресији и муслиманској жртви те агресије, решење види у грађанском друштву, али не одговара на питање:Против којег агресора су Срби ратовали, нити га то пита наводна новинарка која га глади по међуножју.
Чак и да свет нису притисла глобална тектонска померања, МХ Федерација би морала да иде на нови међународни ремонт. С разлогом обележена као сигурна кућа радикалних муслиманских терориста, заједно са Косовом, где се, по експертским анализама ЕУ, налази 28 кампова за терористичку обуку. Неки стравични терористички злочини, као онај у Ници, има рукопис МХ Федерације. Упркост томе Сарајево се не одриче радикалног ислама, МХ Федерацијом владају извесне групације Арапа житеља Сарајева, замислите још без босанских докумената. Сарајево се не одриче ни оних 3 000 муџахедина које је Алија увеза 1992. уз потпуну сагласност САД и остатка међународне заједнице. Дошло је време да се плате ти рачуни.
На жалост, неће их платити чиновници првог реда, од поменутог Клинтона до Џона Мејџора, Хавијера Солане, рахметли Алије и још живих Силајџића, Туње Филиповића,… Платиће те рачуне сиротиња која је и гинула у грађанском рату. Тако је било и међу Србима и Хрватима. Али, где је решење? Решење је у мирном разлазу, онако како су то урадили Чеси и Словаци. Сва три народа у БиХ пробали су то решити ратом. Још лечимо те ране.
Важно је ко ће бити чији ментаро и мецена у глобалним центрима моћи, јер о судбини ових простора до сада и сутра одлучиваће светске престонице? Питаће се Вашингтон, Пекинг и Москва. Проблем је што они имају већих брига, решаваће то по кратком поступку, верујући да су за сложене конфликте, попут Балканског, најбоља једноставна решења. Муслимани су имали заштитнике у Вашингтону, Садијској Арабији и Ирану. Поменуте земље немају ни моћи ни интереса да се баве Босном.
Хрвати су имали свеопшту подршку Ватикана и Запада уопште. У извесној мери и даље имају ту подршку, али би да се коначно ратосиљају беде. Срби у БиХ су добили одређену али недовољну наклоност Москве и Пекинга. Они верују да ће Бог бити праведнији према њима, захваљујући згуснутим међународним односима.
Међутим, ако Срби у РС озбиљно рачунају на помоћ Београда, имали би више среће да играју Лото. Јер, и ови министри, који су били у Бањалуци 9. јануара, вешто су се крили од камера и јавност, што шаље јасну поруку. Дали би већи допринос овом значајном датуму Републике Српске да су остали код куће.
