Прочитај ми чланакПосле муњевитог пада Асадовог режима у Сирији, Вучићеве политичке и друге слуге, такође буквално преко ноћи, схватиле су каква ће им можда бити судбина у Србији. Алек без Косова ће са својим породичним окружењем и богатством, вероватно, пре или касније побећи, а њих ће, макар били и на врху пирамиде његових извршиоца, препустити (немилој) судбини.
У таквим околностима убрзано су почели да се довијају како да осигурају опстанак, макар свом газди наносили и штету. То ће, срећом, бар донекле скратити нашу националну агонију у садашњем виду, односно олакшати урушавање опскурног режима који уништава Србију. Друга ствар је какав ће доћи после њега (и да ли ће он бити амалгам старог уз део тзв. прозападне опозиције), али тиме ћемо се шире бавити неки наредни пут (на крају овог текста ту тему ћемо тек дотаћи).
Сада је битно сагледати шта раде Алекови уплашени полтрони, како би помогли себи. Згодан пример те врсте је Ђурић, вршилац улоге министра спољних послова земље чији самодржац је до сада заправо био и то, као и све друго што подразумева неку реалну власт у нашој земљи сељака на брдовитом Балкану.
Марко није блиставе памети – што компензује бесрамним аплаудирањем газди коме ускликује „Ацо Србине“ и када он са осмехом на лицу изађе из тоалета – али зато има развијен скоро па животињски инстинкт самоодржања. Факултет није завршио и после дугог студирања, пре него што је постао део власти, али је на генетском нивоу добио способност за по себе корисно служење домаћим и страним моћницима.
Чим је схватио куда ствари иду, стога се политички унередио по господару, шаљући и њему и сваком другом поруку да је пре свега експонент израелско-америчких интереса у Србији. Уосталом, бар прво је на неки начин и нормално; шиканиране слуге од вајкада мрзе своје газде, коликогод да се пред њима увијају као црви, испољавајући позерски „поштовање“ и „љубав“. Само чекају прилику да им врате мило за драго.
Ђурић – који, узгред, питање је да ли има и трунку српских осећања – тако је ових дана у интервјуу за утицајни амерички (гео)политички портал „Политико“ поручио да су САД, гле безобразлука, имале позитивну улогу у решавању спорова на Балкану, те је за очекивати да ће то под влашћу Трампа радити још динамичније.
Како је истакао „прва администрација Доналда Трампа унела је свеже идеје у односе Београда и Приштине, а да друга администрација представља нову прилику за оживљавање процеса поправљања односа између Београда и Приштине“.
Да ли је стварно тако посматрано са српског становништа? Којешта! Сви добро знамо да је Вашингтонским споразумом из 2020. године, иза кога је стајао Трамп, Србија понижена и натерана да подржи интересе своје сепаратистичке косовске покрајине и Израела.
Лажна косовска и права јеврејска држава – уз благослов Београда – успоставиле су дипломатске односе. Београд је уз то пристао да реализује читав низ мера у циљу јачања саобраћајне и генерално стратешке позиције Албаније и Косова. Заузврат је добио Ујка Семов шипак.
Толико о прошлости. Што се од стране Вашингтона жељене будућности наших простора тиче, Политико јасно наводи каква је она: „Визија председника Трампа о постизању међусобног признавања Косова и Србије као централног елемента процеса нормализације суштински је корак за дугорочни мир и стабилност на Западном Балкану“.
То што Ђурић каже да је такав сценарио – за нас објективно ужасан – за њега сјајан, те се нада да ће бити крунисан Трамповом посетом Београду, сигурно није мрско Алеку без Косова. Њему је, разуме се, до српских интереса стало таман колико и Марку. Но, не одговара му да се ствари разголите за српску јавност.
Њу и даље лаже да је борац за српске интересе. А тешко да и његове најглупље присталице сматрају да је сегмент тога заокруживање фактичног признања косовске сецесије.
Још мање мисле да је то посвећеност Београда нормализацији односа са Загребом под хрватским условима, што подразумева пуно међународно прихватање њихове „олујне“ верзије српско-хрватских односа.
Вучић са својим ХДЗ партнерима баш то тајно чини, док у Србији замајава крајишки и остали српски народ комеморативним манифестацијама поводом хрватске злочиначке акције „Олуја“ (која врло брзо у СНС медијима више неће бити тако третирана).
Ђуриће је, упркос покушајима Аце лажног Србина да то прикрије, баш то јасно рекао. У паузи додворавања Трампу, похвалио је и одлазећу Бајденову администрацију због „настојања да се ојачају везе Србије и Хрватске“.
Све што је „наивно“ истртљао за Политико, свакако се допада старој и новој америчкој администрацији, као и тамошњој јавној и дубокој држави. За њега су сви они дивни, и све што чине на Балкану бајно је. То не скрива.
Нема везе што су Срби темељно очишћени са простора Српске Крајине и Западне Босне, где су вековима били своји на своме, што нашег народа више нема у Мостару и Сарајеву, што је већи део Косова и Метохије етнички очишћен од Срба а преостали наши сународници само што одатле нису протерани.
Хвала Америци – ускликује српски министар спољних послова. То би свакако учино и Вучић, али иза затворених врата. Међутим, не иде му у прилог када то јавно уради његов апологета Марко.
Он, као што рекох, није баш толико тупав да то не схвата, а колико знам не спада међу Вучићеве сараднике навучене на „бело“ (изузев ако то нису неки нови елементи у које нисам упућен), те тешко могу да објасним његову искреност тиме да се налазио у стању које из тога произлази.
Верујем стога да се ради о уводу у нову еру односа Вучића и његовог окружења. Асадов бег (а и пре њега већ неколико дана било је јасно да је на помолу) и препуштање сарадника на милост и немилост непријатељима, многе је ту продрмао.
Схватају шта може да им се деси. Отуда, убрзано траже нове кључне заштитнике, или оне на које су и раније у том својству рачунали, сада отворено стављају на прво место.
Ђурић тако ударнички наступа у складу са интересима САД и јеврејске државе, и није га брига какве то последице има за Вучића. Слично ће, полазећи од својих иностраних веза, почети да раде и многи други који су му до јуче, наизглед, покорно служили.
Стари Вучић је прошлост, што не значи да „нови“ још неко време неће потрајати. Нови, додуше, само утолико што ће морати много више да се договара са својим слугама. Хтео то или не, неке од њих ће бити присиљен да третира као млађе сараднике.
Тако ће лични режим попримати извесне олигархијске елементе. То за грађане Србије наизглед много не знаци јер и није битно да ли врховна глава зла има једно или више лице. Тим пре што је хидра имала и имаће много опаких репова.
Друга страна медаље је ипак то што када слуге скину ланце или они постану лабавији, почињу да лече своје фрустрације на разне начине. То ће довести до много већих сукоба између њих, али и тензија на релацији неких од њих са до јуче неприкосновеним господаром. А он на то није навикао!
После урушавања Асадовог тоталитарног режима јер га је Москва у контексту нове поделе сфере утицаја отписала, што је увода у по њу прихватљив мир на Истоку Европе (задржаће територије које је ставила под контролу, замрзава се на 20 година улазак Украјине у НАТО, биће укинут најболнији део антируских санкција, што је најновији сегмент погодбе), и у Србији се рађа нова реалност.
Јасно је да се приближава крај досадашњег модела владавине, а Вучићеви доглавници и паметнији јуришници неће чекати да они плате цех као остављени Асадови следбеници у Сирији. Желе да буду за транзиционо-преговарачким столом а не на њему.
Наступа зато ера усиљеног прављења дилова многих од њих како са спољним факторима тако и неким унутрашњим опонентима режима, како би покушали да себи обезбеде политичко-економски па и безбедносни опстанак.
Да ли ће у томе успети или неће, колико је неморално да се догоди прво, у то све сада нећу да улазим. Само констатујем да ће се оно што ће уследити у оквиру режима, одразити на слабљење Вучићевих полуга моћи колико и народни протести на спољашњој страни.
Србија већ сада, на Алекову штету, није иста после сиријског блицкрига и динамизираних очекивања да дође до балканског договара великих сила.
Али Алек још није отписан. Они који могу да у таквим околностима помогну Вучићу да успори слабљење своје власти – сада о томе укратко – то су опозициони лидери који би пристали да са њим направе неку комбинацију и помогну му да се на неко време искобеља из тешке ситуације.
Пут ка томе је поплочан репризом пристанка да изађу на ванредне парламентарне изборе које би расписао под садашњим условима (без постављања камера које би снимале отварање бирачких кутија и излазност, чиме се елиминише крађа; без радикалне медијске демократизације и спречавања употребе буџетских средстава током кампање; без елиминисања злоупотреба политичке полиције).
Вучићу избори хитно требају да би анулирао протесте али и показао својим доглавницима разних нивоа да им је неопходан (и даље за разлику од њих има личне фанове у делу збуњеног народа).
Старим опозиционим лидерима, опет, прљаво гласање користе да би пре уобличавања нових опозиционих снага кадрих да иду на озбиљне изборе, потврдили своје позиције и тако, како мисле, купили карту за нови воз власти када за годину-две дана буде прављења НАТО прелазна влада.
Све то не смемо својом пасивношћу да омогућимо! У противном, тј. ако пукотине у режиму буду надомешћене новим диловима са тзв. „флексибилном“ опозицијом, велики део Вучићеве екипе остаће нам засигурно још дуго на челу државе у некој комбинацији, а нико неће одговарати за девастацију земље, док ће погубна антинационална политика бити настављена.
Зато је време за одлучни политички рат не само против режима, већ и против свакога ко покаже спремног да му помаже. Шта ће из тога произаћи тешко је рећи, али најгоре је да свима њима пасивно асистирамо у реализацији нове фазе домаћег и страног заједничког злочиначког подухвата против Србије и српског народа у њеном окружењу!
