Прочитај ми чланак
Тешко је објаснити пориве код једног невероватно малог дела припадника српског народа који толико мрзе свој сопствени народ као што је то случај код плаћеника који раде за стране владе под окриљем некаквих НВО. Најцрњи пример таквих особа представљају Наташа Кандић, од првог дана директорка Фонда за хуманитарно право а сада РЕКОМ-а, и Јелена Милић, директорка Центра за евроатланске студије. Обе су плаћеници Владе Сједињених Америчких Држава и извесних приватних фондација.
О њима двема много знамо али не знамо суштину њиховог добро плаћеног антисрпства. Можда је то пример за добре психијатре који би на тим случајевима могли да разрађују различите теорије.
Није ми намера да се бавим тим плаћеницама. Желим да укажем на један мали део гомиле лажи које су просуле 24. марта, на годишњицу (англоамеричке акције) агресије на СР Југославију.
„Игра бројева“ је добро позната чињеница на балканским просторима. Код нас Срба је то карактеристично за све ратове 20. века па још нема поузданих процена и коначних података. То важи и за агресију НАТО-а 1999. године. Најпотпунија сазнања о губицима из тог времена, додуше једне стране, има Музеј жртава геноцида али ту институцију нико не пита за податке. Медији, без обзира на то ко су им власници, као да су плаћени да о свему и свачему, па и о жртавама 1999. године, податке добијају од предводника разноразних НВО, а међу њима су најтраженије Наташа Кандић и Јелена Милић.
Ако је веровати тексту „Nataša Kandić: Nema političara da kaže istinu“ објављеном 24. марта 2016. године у Danasu, она тврди да су албански теористи (који су за њу Ослободилачка војска Косова) током трајања агресије у директним сукобима убили 559 припадника Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова.
Ако је веровати Јелени Милић, односно информацији са њеног Интернет гласила, страдало је на територији Косова и Метохије 171 припадника формација војске и полиције, а на територији преосталог дела Србије и у Црној Гори и 95! Милићева се позива на Кандићеву и њена „коначна истраживања“.
На крају, мени остају питања: Ко је овде луд? Ко све то трпи?
