Прочитај ми чланак
(Јован Николић)
Ко би поуздано могао утврдити када је, на каквом одморишту, на царским и трговачким друмовима, пустињској оази, пучкоме доколишту или каквој скровитој лучкој магази, зачета прва гостионица, свратиште, прабаба кафана, гостиона, точионица, бистро, пивница…
Кафану су разнолико називали: караван сарај, хан, механа, мејхана, кавана, биртија, бифе, гостионица, ашчиница, крчма, бар, ресторан, на крају кафић и угоститељски објекат или ТРЗСО.
Испрва, замишљам, можда то беху станишта, боравишне зграде за поштанска кола, караване, на царским друмовима; за курире, телале, путнике намернике и невољнике, којима чкиљава светлост бје једина звезда водиља, светионик и путоказ одоцнелима и заблуделима, скитницама и вагабундама. Врч воде, бокал вина или обрнуто, слама у штали за јахаће и товарне животињке, пуцкетаве цепанице на ватри да врате крв у озеблине и одагнају студен из костију. Који комад крува. Сипа се сирће у лавор топле воде да опусти жиле на ногама и глад усамљене душе…
Кафане су до данас постале једна од најприроднијих људских средина за оне који су засићени дневним активностима, за доколичаре и алкохоличаре, да се изброји и преброји ручно испод стола, да се закаже послодавцу, пријатељу, познаници, те да човек понеки, мртав уморан од живота, мало застане, заседне, претресе убоги усуд, окуражи и ухвати азимут. У кафанама су настале многе антологијске песме варошке боемије, у њима су постизани и потписивани милионски уговори, договарани бракови, цртале се државне границе. То је место где су се врло брзо склапала пријатељства, спајали столови, грлило и љубило до зоре уз рујно вино, после кога су све девојке и жене лепе, место где се хорски певало, са и без слуха, и места на којима је за секунд могла да полети шака, столица, пиксла.
У кафанама инхалирани дуван и алкохол опијају и гасе нејасан какав, фантомски бол…
Музика је обавезни акустички парфем сваке кафане. Нема виђенијег оркестра ни солисте који није почео каријеру у кафанама. Од Дивне Костић и Царевца до данашњих гимнастичарки и стриптизета које се лажно представљају као певачице.
У кафанама, госте опслужују конобари, келнери, „особље“, одевени допола попут лекара, (бела кошуља под белим блејзером), а отпола у црним гробарским панталонама. Као да лече и сахрањују истовремено. Конобар је човек са којим су стални гости у српским кафанама блиски као са придруженим чланом породице.
Ноздрвама шеврда мирис роштиља, ракије, запршке и јаких зачина из кухиње. У грудима пали чокањ ракије. На карираним столњацима, алуминијумска пиксла плаве боје, сланик са сољу и млевеним бибером, карафиндли са стакленим посудама за уље и винско сирће. Келнер замахне крпом по столњаку, одагнава мрве са стола и ћера мушице по ваздуху. Непцем плутају укуси, котрља с језика немушти језик у пијанаца као вино низ грло.
У кафанама инхалирани дуван и алкохол опијају и гасе нејасан какав, фантомски бол, ампутиране душе, код оних непотребних, малопотребних и ником потребних, заточеника у крлеци властитог скелета који су се стекли на свето место заједничке иницијације. Ипак некакав фикс, трип је свакоме у сваком времену потребан. Отуда све те смежуране и јалове чахуре живота хрле у ове волшебне сливнике, да им се за новац удели зрно илузије и синтетичке среће, краткотрајни анестетик, целовечерњи заборав.
Кафане су бивале уточишта не само усамљенима и тужнима, већ и мераклијама и кавгаџијама, сецикесама и џамбасима, песницима, трговцима и политичарима, ислуженим или у покушају, полицајцима, доушницима у цивилу; (велико уво власти било је у обавези да ослушкује пулс народа). Онима којима је дозлогрдио плићак понављања устаљених обавеза и морања. Онима засићеним свакодневним стварима и поретком, голим топографским реализмом, властитим бесмисленим батргањима наоколо без икаква резултата и задовољства. Неумољиво их све даље одводи од некакве слућене суштинске намењености, установљене још док њихова давна невиност није пала у грешну појаву, тугу недовршености.
Кафане, санаторијуми модерног доба, свети углови улица, седелишта на путу од хладне канцеларије и леденог шефа, до хладног собичка, подгрејане вечере и млаке жене. Кратко окрепљење промрзлим прстима са усеченим траговима цегера препуних зелениша са пијаце. У биртијама докоњарама, где има вишак мушица, а мањак гостију могло се играти табланета, картати и играти домина.
Неко је рекао да су кафане слика друштва, пре него библиотеке
За кафанским столом спремани су пучеви, рушиле су се власти, стварале државе, доносили закони, склапали послови од међународног значаја, лечили љубавни јади, проводаџисало се. Новинари су писали текстове. Занатлије, препродавци, бескућници, елита и уметници, сви су свраћали у кафану на причешће. У њима се и јело и пило и спавало.
Историчар Петер Бурке је таверну из раздобља средњег века поставио негде између школоване и традиционалне народне културе. Јавно испијање алкохола представљало је важан део друштвених норми, тако да је (јавни) простор таверни играо важну улогу у успостављању и одржавању колективног идентитета. Испијање алкохола имало је тада изузетно важну социјалну димензију: самим чином пијења алкохолног пића (понекад помешаног са крвљу) потврђивано је полагање одређених заклетви, закључивање важних уговора или решавање правних спорова.
Са развојем и експанзијом кафана током 17. и 18. века и њиховим истовременим преклапањем са протокафанама (тавернама), у западној Европи се јављају и првобитни облици јавне грађанске структуре. Као јавни простори и место све веће друштвене критике, представљали су опасност за владајуће олигархије у то доба. У кафанама су у току револуције 1789-1794 формиране прве политичке организације (Јакобинци), и у њима такође покретани и прве радикалне новине у то време. Зато су биле прве на листи установа које су многи аутократски режими намеравали да угасе. Поменимо да је и Гаврило Принцип нареченог дана седео у кафани.
Кафане су била места где се окупљала интелигенција, грађански слој друштва, али са експанзијом индустрије и економским развојем нова класа (пролетеријат) такође открива јавни простор кафане и њене могућности. Ко зна колико је пута у литератури, у мемоарима, у историографским и социолошким студијама изречена тврдња да су кафане срце и душа неког града. Неко је рекао да су кафане слика друштва, пре него библиотеке.
Током друге половине 19. века, број кафана у свим европским градовима ипак је био у сталном порасту и кафана као установа постаје саставни део јавног живота. Могло би се рећи – кафане су биле храмови модерне европске цивилизације!
Писао је Бора Станковић о врањским хановима и механама где се душа ломила на танкој линији севдаха и карасевдаха. У старом, мераклијском Врању, кафане су за многе биле друга кућа, међутим за најзнаменитијег, Бору, изгледа – прва.
Јован Николић
Некада је могло да се пије на црту. Када је имао један, имали су сви. „Дођем ти сутра“ била је девиза боема.
Београд је имао кафану пре Париза, Беча, Лондона и осталих европских престоница! Још 1522. Турци су на Дорћолу отворили прву кафану у којој се, како име само говори (Кахва-Хан), на почецима служила само кафа са миришљавим грчким локумом. Служила се у џезвама и сипала у порцуланске шоље без дршке, филџане. После Београда, прву кафану 1592. године добија Сарајево. Поређења ради, у Лондону је отворена прва кафана 1652, у Бечу 1683. у Лајпцигу 1694.
О првим кафанама у Београду, писао је 1740. путописац Кепер, који истиче да су једне кафане посећивали муслимани, а друге хришћани. Кепер том приликом даје опис кафане „Црни орао“ на Дорћолу, на спрату зграде на углу данашњих београдских улица Душанове и Краља Петра, до које се долазило трошним дрвеним степеницама: „Кафана није имала столове, столице ни клупе, већ миндерлуке прекривене ћилимима. Висина таванице кафане није дозвољавала да се човек усправи. Зидови су били ишарани разним бојама, а на улазу је постављено неколико ибрика и крчага.“
Некада су кафане биле средиште живота београдске боемије. Историја београдске боемије после Првог светског рата везује се првенствено за Скадарлију. Деценијама касније она је и даље стециште модерних боема, али већ одавно нема више чувених глумаца и песника чија су имена нераскидиво везана за њу. Увек спремни на ујдурме, и добро поднапити, боеми су организовали трке бува на гитари, хранили фрај супом, а још струји анегдота како је песник Брана Петровић убедио неку жену да се струја добија од човечје рибице.
Временом ће кафана постати само средиште друштвеног, економског политичког и културног живота у Србији. Рекосмо, место забаве и доколице, порока и страсти, јавних дебата, политичких и других свакојаких сплеткарења, ковања завереничких планова и стварања уметничких праваца, доушничких акција, многобројних људских узлета и суноврата.
У историји београдских кафана нема ни мање ни познатије кафане од некадашње кафане „Албанија“, због чијег су рушења, 1938. године, како кажу хроничари, организоване праве демонстрације. Није помогло. Асоцијативност тог имена кафане наводи на помисао да, додуше у измењеним облицима, те демонстрације нису ни престале. Не помаже.
– наставиће се –
