Прочитај ми чланак
(Блиц)
Краљево-Миломир Главчић је у Канаду отишао пре више од 60 година, али завичај у подножју Копаоника није заборавио иако више никад није дошао у Србију. До сада је земљацима поклонио чак шест милиона евра.
Међу последњим донацијама су Дом културе са вртићем у Јошаничкој Бањи вредан 500.000 евра и милион евра за завршетак моста у Краљеву.
Иако ниједном није дошао у Србију поклањао је новац за изградњу путева, цркава, домова културе, али и помогао бројне породице које су му се обратиле за помоћ. У родном селу Ковачи, на обронцима Копаоника, зову га Божић Бата јер је знао да свим становницима за Нову годину или сеоску славу Светог Илију пошаље коверте са по 50 или 100 евра.
Његова сестричина Олга Главчић, која живи у Краљеву, и која му је најближи род, каже за “Блиц” да се бар једном месечно чује са Миломиром.
српско село у Канади
Миломир Главчић живи на Нијагариним водопадима са супругом Армелином, Италијанком, и децом Јованком и Михајлом. Његови рођаци кажу да сања да изгради српско село на својих канадских стотинак хектара, чије ће улице носити имена Главчића.
– Зна он какав је живот када си сиромашан. Стално ми помиње када се чујемо, да ће док буде жив помагати људима у Србији. Иако је напунио 90 година, добро је са здрављем, и што је најинтересантније, прати шта се збива у Србији – прича Олга.
Велики српски донатор је рођен 1924. година у засеоку Попе села Ковачи.
Одрастао је као сеоско сироче. Да би преживео, као дечак је добростојећим мештанима служио за ситно надничарење, подсмех и батинање. Понекад је морао да одлази на рушевине сеоске цркве где су мештани остављали новчане прилоге. Он их је крадом узимао и тако себи и сестрама обезбеђивао храну. Још тада се зарекао да ће једног дана новац вратити и одужити се добрим људима.
– Волим своју земљу, волим Србију, волим свој родни крај. Никада га нисам заборавио. Сећам се свега, и стаза и људи. Као да сам са њима – речи су Миломира Главчића из писама које шаље рођацима.
Свој тежак животни пут Главчић је описао у мемоарима „Трн у нози на далеком путу“. Када је 1947. служио војску на караули, украденим чамцем је прешао Преспанско језеро и пребегао у Грчку. Пут га је, преко емигрантског логора у Италији, одвео у Канаду. У Нијагари је радио у руднику, али је сањајући бољи живот штедео сваки долар, постао угоститељ и јефтино куповао канадске ливаде и утрине на којима су касније никле канадске вароши. Стичући богатство, почео је да шаље новац у Србију.
