Прочитај ми чланак
Русија тако очајнички жели да буде део озлоглашеног Запада у распадању да Русија губи додир са стварношћу.
И поред лошег искуства, Русија се још нада да ће је Запад прихватити. Једини начин да Русија буде прихватљива Западу је да прихвати статус вазала.
Русија се пребацила у рачуну, да дипломатија може да реши кризу коју је Вашингтон створио у Украјини и своје наде полаже у Мински споразум која нема никакву подршку ни Запада, ни Кијева, ни Вашингтона, Лондона и НАТО-а.
Русија може да оконча украјинску кризу тако што ће једноставно прихватити захтеве бивших руских територија за поновно уједињење са Русијом. Једном када сепаратистичке републике опет постану део Русије, криза је завршена. Украјина неће напасти Русију.
Русија не окончава кризу, јер Русија сматра да би то било провокативно и би узнемирила Европу. Русија заправо и треба да узнемири Европу, да Европа постане свесна да је бити алатка Вашингтона против Русије опасна и прескупа работа за Европу.
Уместо тога, Русија штити Европу од трошкова које Вашингтон намеће Европи и не испоставља јој пуну цену за деловање против Русије у интересу Вашингтона. Русија и даље снабдева своје декларисане непријатеље, чија авијација изводи провокативне летове дуж руске границе.
Ово је неуспех дипломатије, није успех. Дипломатија не може успети ако само једна страна верује у дипломатију а друга страна верује у силу.
Русија треба да схвати да дипломатија код Вашингтона и његових НАТО вазала не успева, они не верују у дипломатију већ уместо дипломатије користе силу. Русија треба да схвати да када Вашингтон каже да је Русија одметничка држава која „не поступа у складу са међународним нормама“ Вашингтон мисли да Русија не извршава наређења Вашингтона. Вашингтон под „међународним нормама“ подразумева вољу Вашингтона. Земље које не следе вољу Вашингтона не поступају у складу са „међународним нормама“.
Вашингтон и само Вашингтон одређује „међународне норме.“ Америка је „изузетна, неопходна“ земља. Ниједна друга земља није тог ранга.
Земља са независном спољном политиком за Вашингтон је опасност. Доктрина неоконзервативца Волфовица је ту кристално јасна. Волфовицева доктрина, основа америчке спољне и војне политике, дефинише као опасност било коју земљу довољно снажну да буде ограничавајући фактор једностраног деловања Вашингтона. Волфовица доктрина недвосмислено каже да свака земља са довољно снаге да блокира циљеве Вашингтона у свету је опасност и да је „наш први циљ спречити да се поново појави“ таква земља.
На нишану Вашингтона су Русија, Кина и Иран. Споразуми и „сарадња“ не значе ништа. Сарадња само производи опуштање мета Вашингтона, да забораве да су мете. Изгледа да руски министар спољних послова Лавров верује да сада , због неуспеха политике рата и разарања на Блиском истоку, Вашингтон и Русија могу да делују заједно и савладају џихадисте Исламске државе у Ираку и Сирији. Пусти снови. Русија и Вашингтон не могу да заједно делују у Сирији и Ираку, јер две владе имају супротне циљеве. Русија жели мир, поштовање међународног права и сузбијање џихадистичких елемената. Вашингтон жели рат, без законских ограничења, и финансира џихадисте да би на Блиском истоку произвео нестабилност и свргавање Асада у Сирији. Чак и да Вашингтон жели да оствари исто што и Русија, за Вашингтон радити са Русијом би значило нарушити представу о Русији као опасности и непријатељу.
Русија, Кина и Иран су три земље које могу да ограничавају једностране акције Вашингтона. Према томе, те три земље су у опасности од превентивног нуклеарног напада. Ако су Русија, Кина и Иран наивни толико да верују да сада могу да заједно делују са Вашингтоном, с обзиром на неуспех Вашингтона у четрнаест година политике присиле и насиља на Блиском истоку, тако што ће вадити Вашингтон из блата које је створио са Исламском државом, онда су Русија, Кина и Иран као глинени голубови за превентивни нуклеарни напад.
Исламску државу је створио Вашингтон. Вашингтон је ове џихадисте искористио за збацивање Гадафија у Либији, а затим их послао да свргну Асада у Сирији. Амерички неоконзервативци – сви блиски ционистичком Израелу, не желе никакву кохезивну државу на Блиском истоку која би могла да омете стварање „Великог Израела од Нила до Еуфрата“.
Џихадисти Исламске државе су увидели да им је политика Вашингтона, политика убијања и расељавање милиона муслимана из седам земаља, створила антизападну „изборну јединицу“ међу народима Блиског истока, па су почели да делују независно од свог творца, Вашингтона.
Резултат је још више хаоса на Блиском истоку и да је Вашингтон изгубио контролу.
Уместо да пусте Вашингтон да пати од својих руку дела, Русија и Иран, две најомраженије и највише демонизоване земље на Западу, хитају да Вашингтон ваде из његових блискоисточних глупости. Ово је неуспех руског и иранског стратешког размишљања. Земље које не умеју да мисле стратешки не опстају.
Иранци треба да схвате да њихов споразум са Вашингтоном не значи ништа. Вашингтон никада није поштовао ниједан споразум. Иранци о томе нека питају Индијанце или последњег совјетског председника Горбачова.
Ако руска влада сматра да реч Вашингтона вреди нешто, руска влада је пустила мозак на отаву.
Иран је добро вођен, а Владимир Путин је спасио Русију од тога да је САД-а и Израел више не контролишу, али се обе владе сада понашају као да су попиле неку пилулу која делује тако да мисле да Вашингтон може да буде партнер.
Опасна заблуда, не само за Русију и Иран, већ цео свет.
Ако Русија и Иран спусте гард, добиће нуклеарне бомбе, што важи и за Кину.
Вашингтону је до једне једине ствари: светске хегемоније.
Само питајте неоконзервативце или читајте њихова документа.
Вашингтон контролишу неоконзервативци. Нико други у влади нема глас.
За неоконзервативце, Армагедон је прихватљив ризик у остваривању циља америчке хегемоније над светом.
Само Русија и Кина могу спасити планету Земљу од Армагедона. Ако им заблуде и обожавање Запада дозволи.
Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Russia’s False Hopes — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО
