Да ли у Србији има много политички неопредељених грађана? Истраживања јавног мњења између избора показује да је 40–50 одсто грађана неопредељено и да ће само око 20 одсто од њих ипак одлучити да гласа. То показују и последњи парламентарни избори на које је изашло око 58 одсто бирача, док је на председничке изашло око 46 одсто гласача. Зашто између избора има толико неопредељених и како се они на изборима распоређују, питали смо наше саговорнике.

Срђан Богосављевић, из Ипсос Стратешког маркетинга, каже да број опредељених бирача увек и свуда пада када нема избора и изборне кампање. „Код нас додатну конфузију изазива бирачки списак од, на пример 6,6 милиона, који варира и у који су уписани многи који живе ван Србије а имају у српском пасошу српску адресу, а на пример у аустријском аустријску адресу.

Србија има свега 7,2 милиона становника и када год се пређе број од четири милиона изашлих на изборе то је велика партиципација, од више од 75 одсто у односу на реално расположиве бираче, а свега 60 одсто у односу на уписане бираче. Управо због те специфичности волим да причам о излазности на изборе у апсолутним бројевима – а то је да је сада опредељено више од 2,5 милиона бирача, а да се може очекивати да се определи још око милион бирача. На парламентарним изборима је обично више од 3,7 милиона, али ретко знатно више од четири милиона. Све у свему, Србија не одскаче много од Европе у погледу начина како грађани гледају на странке.”

Богосављевић каже да се неопредељени обично опредељују пропорционално према већ опредељеним, али да код нас већ јако значајну улогу има изборна кампања и поверење у оно што се у кампањама прича. „Има много примера када су неке странке и код нас и у свету добијале и када су губиле у кампањи. Обично велику улогу игра и мотивисање оних који нису претерано заинтересовани за политику да изађу на изборе, јер бар милион грађана Србије се никада нису појавили на изборима.”

Ђорђе Вуковић из Цесида каже да по броју неопредељених бирача Србија није специфична. „У Бугарској је већа неопредељеност. Људи се не опредељују када немају своју странку или када нису мотивисани, али се не одлучују на изборима за кога ће гласати већ пре тога. У Србији та неодлучност није тако спектакуларна и она иде од 30 до 60 одсто. Чврсте присталице постоје у великом броју, а за излазак на изборе важна је мотивација.”

Вуковић каже да нема правилности како се распоређују неопредељени на изборима. „Ни истраживања то не могу да потврде. Чак и када истражите, и када је за неке сигурно како ће гласати, деси се да не изађу јер их нешто демотивише. Али, људи најчешће не желе да говоре о томе. Излазност зависи и од успеха кампање, мада се тешко мења странка за коју је бирач већ опредељен. На изборима 2008. године ДС је освојио десет одсто више гласова од СРС, а мислили смо да ће радикали победити. Изгледа је ’Фијат’ тада помрсио рачуне.”

Вуковић каже да је ово доста комликовано јер се ради о људским главама. „Тешко је знати како мисли четири-пет милиона људи. Одступања су нормална и очекивана. На пример, у Бугарској су људи ’лутали’ и на крају су бившег престолонаследника бирали за премијера. Хрватска је стабилнија, практично двопартијска сцена, а ми смо ближе њима него Бугарима. Потребно је 50–60 година да се стабилизује политичка сцена, и на Западу је било потребно доста времена. У ломовима какве смо ми имали тешко се стабилизује политичка сцена и странке.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да у Србији има више разлога за неопредељеност, а то су разочараност политиком и уверења да политичари гледају свој интерес, да су демагози и трибуни. „Људи мисле да политичари једно говоре у кампањи, а друго после избора и да не воде рачуна о јавном интересу. Пред лето је Цесид урадио истраживање из кога се видело да је само 13 одсто грађана знало ко је њихов посланик. Уз све ово, наши грађани су и политички необразовани.”

Стојиљковић објашњава да се између избора идентификује половина бирача, а друга половина је или аполитична или су апстиненти. „Између избора се види колико су људи разочарани. Практично све странке се ’бију’ за 20 одсто оних који не знају за кога ће гласати, али ће изаћи на изборе. Ако опозиција није борбена и витална, онда неки иду међу апстиненте, а таквих је деведесетих година било 90 одсто. После 2000. године међу апстинентима је било социјалиста и радикала, а касније су се апстиненти равномерно распоређивали. Данас, на пример, није популарно гласати против СНС-а. С друге стране, део бирача ДС-а бежи, чак и интелектуалци, што се показало на локалним изборима, на којима напредњаци користе сву артиљерију. Требало би сада срушити тренд да ДС губи.”

Ивана Анојчић

(Политика)