Мирослав Лазански је угледни војно-политички коментатор, његово знање прије свега у домени војске и војне технологије је неупитно, а бритки геополитички коментари често погађају у саму суштину ствари. Но, иако Лазанског можемо сврстати у патриоте, ипак је очигледно да се никад до краја није ријешио југославенства и југославенских позиција.

Да је то заиста тако, најбољи је доказ његов посљедњи текст „Дража у име народа„. У њему се Лазански, све са титовком на глави бори против измишљених четника које је могао гледати једино у Булајићевим и сличним филмовима.

Када данас расправљамо о борби Драже Михаиловића и ЈВуО у 2. свје. рату било би добро да сагледано и историјску позадину. Један од главних мотива Дражине борбе било је спречавање страдања Срба попут оног из 1. свј. рата када су од Енглеза и Француза били преварени и остављени на милост и немилост неуспоредиво јачих и бројнијих Њемаца и Аустро-Угара. Зар је требало ући у тотални рат са Њемцима па да се цијела Србија претвори у Јасеновац? Зар је требало допустити стрељање 100 за једнога? Зар је требало дозволити да се Србија подјели између усташа и Бугара?

Броз и комунисти имали су wин-wин ситуацију, побију неколико Њемаца поред села које им није склоно, Њемци побију неколико стотина сељана, па се на тај начин комунисти ријеше политичких противника, а њихова родбина сада из освете иде у партизане. Тако су комунисти већ у старту имали предност. Дража наравно то није могао радити, јер је његов циљ на првом мјесту била обрана српског народа, а циљ Броза и комуниста био је долазак на власт. Кроз ту призму треба гледати на све Дражине преговоре које је водио, како са Брозом, тако и са недићевцима, па и те које Лазански спомиње са Њемцима, 11. новембра 1941. Били су то једини преговори и једини састанак који је Дража са Њемцима у току рата икад имао, преговори који су практички пропали и прије него што су почели. Они су се десили непосредно након њемачких стрељања у Крагујевцу и Краљеву.

У тренутку када партизани нападају Равну Гору са југа, а Њемци са сјевера, Дража и једној и другој страни нуди преговоре са истом причом, Њемцима каже да се не жели борити против њих него против партизана, а партизанима каже да се жели борити искључиво против Њемаца. Друг Дражин циљ био је да умири Њемце, како би стрељања цивила престала. Њемци на кратко обустављају напад на четнике, а кад схваћају да су преварени поново га покрећу, али баш тај кратак предах четници користе да одбију партизане. Међутим, за разлику од Титових изасланика Ђиласа, Велебита и Поповића, Дража није нудио Њемцима да ће заједно са њима ратовати против савезника.

Лазански каже како је Дража као генерал требао водити битке, а не политику, односно послушати наредбу краља Петра да се стави на располагање Брозу. Али Лазански не зна или не жели знати да је краљ Петар изјавио како је био присиљен доњети такву наредбу под пријетњама Британаца и Американаца и да се ради ње кајао до краја живота.

Ако су преговори са Њемцима показатељ да неко није анти-фашист онда су и Брозови партизани били колаборационисти јер су баш у вријеме те битке на Неретви скопили договор са Њемцима у Загребу. Да су се којим случајем савезници искрцали на Јадрану, према том споразуму партизани и Њемци би их заједно напали. Не треба заборавити да су партизани и Њемци тим споразумом обуставили сва непријатељства за три мјесеца (март, април и мај 1943.). Према томе Дражин разговор са Њемцима се не може успоредити са тромјесечном партизанско-њемачком сурадњом.

Док је писао свој коментар, Лазански је сигурно пред очима имао Булајићев филм, али се битка на Неретви није одвијала онако како је то фалсификатор Булајић приказао. Битка не Неретви трајала је 2 мјесеца и након шест бојева за Невесиње на крају су побједили четници. Четника није било 19 000 како пише Лазански, него 15 000, али на цијелом подручју Херцеговине, а мост код Јабланице бранило је само 280 четника. Та битка је један од најбољих примјера сурадње партизана са Њемцима и усташама. Њемци тада пропуштају партизане да би ови са леђа могли напасти четнике, а усташе и домобрани достављају партизанима оружије.

Лазански признаје да су италијански војници штитили српске цивиле од геноцида у Кину, али каже да је Кинин далеко од Неретве. Книн није далеко од Неретве, удаљеност је неких 150 километара, а не знам одакле му идеја да су Италијани Србе штитили само у Книну?! Усташки геноцид био је изразито жесток баш у Херцеговини, на ширем подручју Неретве што је опјевано и у најпознатиој усташкој пјесми: „Ој Неретво теци низа страну, носи Србе плавоме Јадрану!“. А као и у источној Босни гдје су Црна легија и Пролетерске бригаде заједно нападале четнике, тако су и у Херцеговини комунисти сурађивали са усташама. Чак и Дедијер описује догађај када у једном херцеговачком селу партизани усташама на Титову заповјед поклањају пушкомитаљез.

Лазанском смета сурадња дјела хрватских и херцеговачких четника са Италијанима. У тим тренуцима српски народ пролази корз незапамћени геноцид, пријети му потпуни нестанак на подручју НДХ, а Италијани тај геноцид спречавају. Ако су четници фашисти зато што су сурађивали са Италијанима, јесу ли по тој логици усташе анти-фашисти јер су сурађивали са партизанима?

Италијанско-четнички односи су вишеслојни и не могу се објаснити у једном овако кратком тексту. Радило се о низу испреплетених мотива, од искреног згражања италијанских војника над усташким злочинима, до интереса Италије да приграби што већи дио Далмације. Италијани нису судјеловали ни у геноциду на Жидовима, а када су на терену били свједоцима усташких дивљања, међу италијанским војницима замало је избила побуна. Зато су претпостављени морали реагирати и направити некакве договоре са четницима. Био је то на неки начин и италијански линк према савезницима јер би се у случају савезничког искрцавања на Јадран многи италијански војници предали четницима и придружили у борби против Њемаца и усташа. Не треба сумњати да би тада четници напали оне италијанске војнике који би остали на страни нациста.

Повремена италијанска попустљивост и према партизанима, као кад их пропуштају да пролазе несметано кроз њихову зону одговорности непосредно прије битке на Неретви говори у прилог тези да су Италијани и партизане користили као средство присиле на четнике, односно како би четници били приморани сурађивати са Италијанима. Али, не заборавимо, највећи број хрватских и херцеговачких четника никад се није легализирао код Италијана. А и они који јесу нису били под контролом Драже Михаиловића.

Са Лазанским се могу сложити када каже да су револуције у принципу легитимне. Историју не треба мјењати на судовима. Он се може мијењати једином откривањем нових докумената и научно-истраживачким радом, а управо је на том пољу у задњих двадесетак година направљен велики посао. Зато препоручам Лазанском да проучи ту грађу, па се више никад неће борити против четника из Булајићевих филмова.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Дража Михаиловић, Други светски рат, Мирослав Лазански, Мислав Хорват, партизани, српска историја, четници