Прочитај ми чланак
(Вукашин Неимаревић)
Да ли избор Санде Рашковић Ивић са собом доноси промене у некада најпопуларнијој партији ДОС-а?
После готово 20 година Демократска странка Србије доживљава корените промене. Нови лидер ДСС-а је Санда Рашковић Ивић, ћерка Јована Рашковића, вође Срба у Крајини током почетних ратних дешавања на простору Хрватске. У трци за првог наследника Војислава Коштунице победила је страначког колегу Милоша Алигрудића, добивши знатну већину гласова. Поред избора првог човека странке, дошло је и до освежења у виду промене у врху партије. Његова тромост је дуго била критикована. Тврдило се да успореност ДСС-а долази управо због неспособности и конзервативности врх партије и да је то кључ неуспеха ДСС-а свих ових година.
Као прва најава нове председнице помиње се демократизација и децентрализација странке. То је био један од кључних и акутних проблема ДСС-а што поготово показују последњи избори, када се на листи за посланике није ни нашла Санда Рашковић Ивић и када је дошло до тихе побуне у странци услед немогућности давања критичког мишљења око програмске понуде на мартовским изборима. Управо је лична сујета руковдства и људи око Војислава Коштунице, као и њега самог, допринела да се многи успешни бизнисмени уметници и политичари удаље из ДСС-а. Тако је било са људима попут Зорана Дракулића, који је странци донео велики број гласова грађана на изборима за градоначелника пре пар година. Поред њега, из страке су нестајали људи попут Дејана Михајлова,а међу последњима и Синиша Ковачевић, који је недавно напустио ДСС. Самим тим, најава децентрализације партије и њене демократизације може допринети стварању нових, савремених струјања у странци, чиме се ствара могућност циркулисање идеја и размени критичког мишљења, што може привући и старе али и нове гласаче на наредним изборима.
Долазак нових људи са собом доноси и могућност промене у понашању странке. Тромост ДСС-а била је у томе што је показивала врло мало иницијативе у критици актуелне власти, нарочито Бриселског споразума у вези којег је одржан само један протестни скуп. Активност на терену, уз стално присуство у јавности, колико год то било данас отежано услед медијскеблокаде, представља неопходност како би ДСС окупио гласаче и показао да је странка и даље жива и поред тога што је остала без скупштинских места. Комуникација са симпатизерима и чланством сводила се у највећој мери на повремена саопштења која су пласирана путем медија или читана на конференцијама за штампу. То је и довело ДСС ту где је данас – изван парламента. Промена статута странке подразумевала би и промену контекста неутралности, где би та идеја морала да буде више приближена грађанима, уз изостанак сувопарних, досадних и нејасних изјава које су као мантру имали прилике да слушају током мартовске кампање.
Војислав Коштуница више није члан странке
Да долази до одређених промена у странци сведочи и одлазак Војислава Коштунице из партије због „издаје програма“, односно напуштања концепта неутралности зарад „недефинисаног појма“ суверенизма. Међутим, управо сувереност значи и независност и неутралност у односу на геополитичко окружење у којем се налази Србија. Одрицање сопственог суверенитета у корист правног и политичког, а поготовог економског система Европске уније представља процес десуверенизације. Као доказ томе, довољно је само подсетити на нове захтеве које долазе из Брисела у виду усклађивање спољне и безбедносне политике Србије са Европском унијом, како би и Србија увела санкције Русији. Да не помињемо најаве промена Устава које су „неопходне зарад усклађивања законске регулативе са ЕУ“, а све у име неког будућег корачања према чланству. Очувањем нашег суверенитета градимо сопствено „ја“ у којем су интереси Србије на првом месту. Тиме се и чува тренутна политичка неутралност, која је кључ опстанка Србије у тренутном „Хладном рату“ између Русије и Запада.
Стварање националног блока је битна промена коју би ДСС могао да донесе. Међутим, поставља се питање колико је то реално, сходно томе да ће ДСС и даље да се држи тезе о неутралности, за разлику од Двери или радикала који заступају политику чврстог савеза са Русијом. Не треба занемарити и одбојност преосталих симпатизера и гласача ДСС-а у случају стварања оваквог типа савеза са поменутим колаиционим партнерима. Такав национални блок може донети само пирову победу ДСС-у, у виду тесног преласка цензуса. Са друге стране, као реалан партнер ДСС-а помиње се Трећа Србија, која се такође залаже за остваривање концепта политичке неутралности, уз нагалашено јачање веза и са Истоком и са Западом.
Нешто ново на политичкој сцени Србије је и чињеница да тек данас имамо прву председницу и лидера неке познатије политичке странке у Србији. Време ће показати да ли Санда Рашковић Ивић има потенцијал који су показале њене колегинице попут актуелног немачког премијера Ангеле Меркел, или францускиње Марин Ле Пен, данас једна од најпопуларнијих политичара Француске. Најаве америчких демократа да ће кандидат за Белу кућу на изборима 2016. године бити Хилари Клинтон говори о свеопштем светском тренду феминизације политичке сцене света, којој се Србија преко ДСС-а придружује.
Као закључак може се навести да је свака промена добра, а да је ова неопходна на политичкој сцени Србије. Данашњи властодршци су у српској дневној политици преко 20 година без намере да исту у скорије време и напусте. Са друге стране, у Великој Британији каднидати за премијера лабуриста или конзервативаца напуштају чело партије након пораза на изборима, што говори о својеврсној политичкој култури која тамо постоји и из које се може само нешто научити. На крају, треба напоменути да су промене у ДСС-у дошле у последњи час. На тај начин ДСС може избећи суноврат СПО-а која је постала странка са мизерним бројем гласова искључиво захваљујући свом лидеру, Вуку Драшковићу, који је зарад личних интереса и останка уз скуте власти променио све боје и идеологије. Остаје жал што промене у ДСС-у долазе тек након суноврата странке и њеног одласка из парламента. Последњим променама ДСС је добио последњу шансу, коју на наредним изобрима не би смео да пропусти.
