Прочитај ми чланакДанас се навршава тачно шест месеци од пада надстрешнице на Главној железничкој станици у Новом Саду. Сви, верујем, памте где су били у тренутку када је прва вест о несрећи - која је штуро констатовала да је дошло до обрушавања дела реконструисаног дела станице - објављена. Ја се сећам: с обзиром да је 1. новембар био радни дан, притом петак, и да је било нешто пре поднева (11.52 тачно), одмах је јасно било да би на месту обрушавања могло бити жртава, и да би репортери требало да крену ка тој локацији. Нажалост, нисмо погрешно проценили. Остало знате.
Питам се, памти ли председник Вучић где је био 1. новембра 2024. године у 11.52? А зна ли, што је битније, где је био и шта је радио минулих шест месеци? Мени се све чини да није сам са собом начисто око свих догађаја које је режирао и на које је реаговао од краја 2024. године до данас. Режим је ушао у брзину несвојствену својој мрачној летаргији („Брже, јаче, боље“) и зато је правио грешке које, сада у ретроспективи, изгледају као коначни сценарио пада, у овом тренутку неминован.
Први месец – „Само то нисмо реновирали“
Новембар је почео бесом. Пут од туге до беса био је прекратак за адекватан одговор режима. Нови Сад је одмах препознао да је овде реч не о трагедији него о злочину. Масовни протести и 15 минута тишине били су први одговор грађана на корупцију власти. Вучић је, у старту, направио грешку: његова изјава да смо „све реконструисали, само ту надстрешницу нисмо„, била је не само лажна, него и сасвим погрешна у том тренутку, јер није позивала на одговорност него на саучествовање у болу (конкретно његовом, јер увек он највише пати). А нико није хтео да болује, него да тражи крвице. Зато нису биле довољне оставке надлежних министара, па ни хапшење Горана Весића и осталих у ланцу одговорности за изградњу објекта. Јавности је у памћењу остала слика председника како отвара недовршену Железничку станицу (која није имала ни употребну дозволу). Кад је Весић, убрзо потом, пуштен да се брани са слободе, то је, логично, додатно разјарило грађане. Паралелно, одговор је стигао од студената – ФДУ је блокиран, а потом, сукцесивно, и остали факултети у Београду. Историје ради, мора се рећи: опозиција је била прва која је, протестима и гурањем са полицијом испред суда и полиције у Новом Саду, каналисала бес. Многи опозиционари били су и ухапшени. Некима је хапшење после прешло у навику.
Други месец – „Ниси надлежан“
У децембру, ђаво је однео шалу, па је председник морао још једном пред камере, овога пута са ресгистраторима, промптно испуњавајући захтеве студената да објави документацију о паду надстрешнице. Пуне регистраторе документације је, остаће запамћено, дизао са два прста, јер је јак, а не зато што су регистратори били празни, али џаба – круцијалне одговоре о корупцији није дао. Зато су му се десиле две ствари: најпре су му студенти поручили да „није надлежан“, а онда му се више од 100.000 људи скупило испред прозора, на Славији, 22. децембра. То је био први у низу масовних митинга. Хапшења су се узалуд настављала, јер је и насиље над студентима текло паралелно са њима: нова тактика гажења мирно окупљених грађана који блокирају саобраћајницу била је тек у повоју. Председник је, јавно, поручио: нормално је газити људе који вам стану на пут. Ова изјава ће му се осветити.
Трећи месец – пада Влада
У јануару насиље је досегло своју политичку кулминацију, и то кроз два догађаја. Најпре је полудели Београђанин пребацио преко хаубе студенткињу Соњу из Краљева. Срећом, није је убио. Потом је председник рекао да то сад већ стварно нема смисла, али је одмах по његовом обраћању, следећег јутра, група батинаша, који су чували просторије СНС у Новом Саду, штанглама претукла студенте. Једном је поломила вилицу. Није било простора за даљи маневар, па је пала Влада Милоша Вучевића. Штета, трајала је болно кратко. Паралено, студенти су кренули у маршеве широм Србије и најавили централни догађај – велики новосадски скуп и блокаду три градска моста.
Четврти месец – Нови Сад и јаја
У фебруару је Србија видела како изгледа права политичка мобилизација масовних размера. Новосадски скуп окупио је и више него онај на Славији, а мобилност је била изузетна: људи су стизали из свих крајева Србије. Време је било да председник одговори како најбоље уме – копирањем стратегија побуњених грађана. Његов сретењски митинг био је, међутим, далеко мање бројан и далеко испумпанији (хехе) од садржаја. Након тог малог пораза, председник се окренуо мантри како „бројке ионако нису битне“. То је био уједно и последњи „највећи скуп свих времена“ – сваки следећи биче скроман, али величанствен. Паралелно, дешавао се не само студентски скуп у Крагујевцу, него и спонтано развлашћивање локалних власти по Србији. Најпре у Богатићу, где су активисти и опозиционари прекинули седницу локалног парламента и буквално истерали одборнике СНС из органа власти. Забележен је и снимак шефа одборничке групе СНС који плачним гласом поручује „Људи, ја сам ваш“. Онда су полетела јаја према градоначелнику Краљева Терзићу (који је славио гажење Соње), па су га кокошји пројектили пратили по околним селима данима. Та артикулација беса баш је забринула председника.
Пети месец – Ћациленд, највећи скуп и звучни топ
У марту је председник и одговорио, нереципрочним мерама: просветарима су почеле да долазе драстично умањене плате због подршке студентским захтевима (и упорног штрајка због ког школе масовно нису радиле). Друштво је, међутим, имало реакцију, па је кроз различите фондове за помоћ делимично амортизован притисак на наставнике. Ускоро ће им се – кроз нелегално смањење накнада од стране Владе-која-је-пала – међу оштећенима придружити и универзитетски професори. На мети ће бити и декани појединачних факултета (кроз кривичне и дисциплинске пријаве, али и ненајављене инспекције), а на ректора Универзитета у Београду власт је покренула својеврсну медијску хајку, која и даље траје. Студенти су, у међувремену, спремали највећи, београдски митинг, а предухитрио их је предсендик, који је на Андрићев венац инсталирао „Ћациленд“ – представнике организације „Студенти који желе да уче“ и буквално разноразни олош (батинаше, осуђивана лица, плаћенике, Црвене беретке). Безмало пола милиона људи прошло је кроз улице престонице 15. марта, а председник је, у сусрет највећем скупу у историји Србије, рекао да ће држава „одсвирати крај“. Покушала је да га одсвира кроз хук „звучног топа“ (или неку другу поган коју је активирала током петнаестоминутне ћутње). Тај настрашнији аутогол режима заслужује посебну анализу, али овде је довољно рећи да је исте ноћи Вучић рекао да су у питању најстрађније лажи, да је министар Дачић слагао трипут у три дана па на крају показао ЛРАД који полиција (нелегално) има у свом поседу. Ствар је на крају стигла до суда у Стразбуру. Опозиција је одговорила прекидањем седнице скупштине путем димних бомби. Власт је том приликом објавила да је неколико посланица умало умрло. Срећом, жртава није било.
Шести месец – Тура до стразбура и ванредни избори
Април је, коначно, био месец нових политичких иступања. Председник је формирао нову Владу, а за мандатара је одредио ендокринолога Ђуа Мацута. Састав Владе био је диктиран тако да се задовоље унутарполитички (клановски) и спољнополитички (САД, ЕУ, Русија) захтеви. Медијима је додељен најпиторескнији од свих министара – извесни Борис Братина, бивши члан „Наших“, спаљивач заставе ЕУ, човек који не изгледа као да је до краја сигуран шта му је тачно посао. Мало коме је, међутим, стало до те Владе (председнику понајмање), јер су паралелно са њом студенти најпре изашли са иницијативом за формирање прелазне, експертске Владе (сличан модел изнела је и опозиција), а потом, у последњим данима априла, и захтевом за расписивање ванредних парламентарних избора. Месец су обележила и два већа инцидента: напад ножем на деканку Филозофског факултета и насилно деловање полиције испред новосадског ДИФ. Студенти су, за то време, тријумфално стигли до Стразбура у својој бициклистичкој тури. Одмах потом – док је Марта Кос била на путу за Београд – покренули су и ултра-маратон. Дестинација – Брисел.
На крају месеца, власт је успела и да испуни један студентски захтев, па се двонедељна блокада РТС окончала поништавањем старог и расписивањем новог избора за чланове РЕМ.
Један дан – Сви у Београд
Данас се у Београду одржава специфични првомајски уранак: пет највећих синдиката у Србији одазвали су се позиву студената да заједно са њима позову грађане на протестни скуп на Славији. Симболично, Трг Димитрија Туцовића, једног од најпознатијих српских „левих“ политичара, постаје место окупљања које је најавило омасовљење незадовољства режимом (22. децембра), место на ком се десила кулминација те масовности (15. марта) и данас место на ком се пружа нова – политичка – перспектива тог незадовољства.
Лопта је у дворишту студената који ових дана бирају начин како ће наставити борбу за испуњење својих захтева. Лопта је, међутим, и у дворишту синдиката, али и грађана престонице, који и даље мирно пролазе поред кампа код Андрићевог венца и који нису баш похрлили испред РТС (у Абедаревој, Таковској или на Кошутњаку, свеједно) током блокада.
И за њих је ово својеврсни позив на буђење.
