Прочитај ми чланакКада је реч о националној свести Срба у Хрватској и Славонији, о њиховој борби за очување вере и народности, о ванредној оданости својој вери, упечатљиво сведоче стихови народне песме певани на Кордуну далеко пре половине 19. века:
,,Српска вјера погинути неће
Српска слава потавнити неће,
Цар се Лазо заборавит неће
Обилић се прегорети неће;
Југ Богдан се спомињати оће
И Косово Поље жалостивно
Док је сунца и док је мјесеца.
Бранковић се проклињати оће,
Док Србина на свијету има“.
О вековно развијеној националној свести Срба у Хрватској, говори и следећи пример. Наиме, каноници загребачког каптола, који су имали право да воде нотарске књиге и за потребе суда бележе веродостојна сведочења, саслушали су 2. септембра 1610. године српске војводе Ивана и Николу Пеашиновића у вези са статусом неких кметова у селу Брезовици. Потврђујући Иваново сведочење, Никола Пеашиновић је додао да то може такође потврдити ,,језеро (хиљаду – прим. аут.) витезов Сербских синов“.
Светозар Милетић је у то време у Застави истакао и конкретне захтеве за Србе у Хрватској. Држећи се, међутим, принципа швајцарског теоретичара државног права Блунтшлија ,,да је народ велик колико и држава“, што значи да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, Позор, као гласило Народне странке (предводио ју је Штросмајер), одбацио је све Милетићеве захтеве. Дописник Позора који је и лансирао поменуту Блунтшлијеву идеју, чак је запретио Србима ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности да ће их Хрвати ,,из запада гонити идејом народнога јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио“.
Сходно оваквом ставу, када је Застава саопштила један допис из Војне Крајине у којем је речено да у Граници има много школа, али да су оне претежним делом немачке и хрватске, да српских и нема, да се деца сусрећу са српским букваром и да понешто уче да читају и пишу ћирилицом, али да у школама ,,неимају духа србскога ни призната имена свога“, јер су учитељи готово сви римокатолици, Позор је ту жалбу Милетићевог листа, из које је проистицао страх од хрватизације, оценио као ,,плод правог бизантинизма“.
По истакнутом се види да Позор и странка која га је издавала нису признавали Србе у Хрватској. Они су отворено порицали њихову националну индивидуалност па их управо с тога нису називали Србима већ, између осталог, ,,православним Хрватима“. Са намером да онемогуће ширење српске националне свести у Хрватској, а да, истовремено, свим средствима развијају хрватска национална осећања, народњаци су покушали да стану на пут оснивању било каквих посебних српских установа, друштава и организација.
Несугласице око руководеће улоге у решавању Источног питања;
признање Срба
Бискуп Јосип Штросмајер
Упорно одбијање Народне сранке да призна Србе у Хрватској произашло је, између осталог, и из неусаглашених и конкурентских ставова српског и хрватског политичког руководства у вези са водећом улогом и начином решења Источног питања. У непосредној вези са тим искрсавало је и питање припадности Босне и Херцеговине које је својатала и једна и друга страна. У то време, у Хрватској је највише пажње Источном питању посвећивала најјача и најбројнија политичка партија, Народна странка, на челу са бискупом Штросмајером. Та странка је желела да Хрвати и Хрватска, са наоружаном Војном Границом, постану одлучујући политички и војни чинилац у решавању Источног питања. Сматрали су да то могу остварити у федералистички уређеној Монархији, у којој би Хрватска остварила своју територијалну целокупност и стекла широку унутрашњу аутономију.
Штросмајер и његова странка веровали су да би територијално јединствена Хрватска, као посебна федерална јединица, била веома привлачна за све Јужне Словене у Аустрији, и да би Загреб а не Београд постао у том случају руководеће средиште јужнословенске ослободилачке акције. Имајући у виду чињеницу да би Босна и Херцеговина по ослобођењу ушле у састав Аустрије као делови хрватских земаља, Штросмајер је од владе у Бечу тражио и очекивао помоћ и подршку, уверен да би такав начин решења Источног питања одговарао не само Хрватима него и општим државним и династичким интересима Хабзбурга.
Срби у Хрватској у целини, без обзира на друштвено – политичку припадност и страначку опредељеност, сматрали су да Србима а не Хрватима, Београду а не Загребу, припада руководећа улога у решавању Источног питања. Припадност Босне и Херцеговине и у ово време као и касније сматрали су искључиво српским питањем, верујући да је једино и најбоље решење да се те области по ослобођењу припоје Србији.
Полемишући о месту Босне и Херцеговине у српским националним плановимаи значају који ове области имају за Србију и српски народ, Застава је писала: ,,Један поглед на карту европске Турске показује, да Србија, Босна, Херцеговина и Црна Гора сачињавају географичну целину, и да су ове земље самом природом опредељене, да једну државу сачињавају. Што географија показује, то историја потврђује… Као што је један од главних узрока пропасти српске био, што Србија и Босна нису уједињене биле, што држава српска није сав српски народ обимала, тако српски народ неће ни дићи главе, док год Србија и Босна с Херцеговином не буду заједно, и Босна ће и убудуће бити пресудна за ток историје и будућности наше“.
Критикујући хрватску концепцију решења Источног питања, и питања Босне и Херцеговине, Застава је истовремено истицала: ,,Босна у руци Беча била би шестопер којим би аустријска Минерва југославенству главу разбила, не да као из главе Јупитерове готова мисао јужног славенства изиђе, но да нам ту мисао за навек из главе избије. Херцеговина са Мостаром – била мост, преко кога би Немачка у срце српски земаља прелазила. Има ли кога који таку будућност – таки изглед на будућност своме народу ма које – ма и турске вере у Босни и Херцеговини жели?“
По уверењу српских првака, Народна странка је, уз друкчије ставове о решењу Источног питања него што су били српски, радила на остварењу великохрватске идеје, на брисању српског имена у Хрватској и на постепеном похрваћивању Срба.
