Прочитај ми чланакПосле референдума у Републици Српској, више ништа није исто. Српска је добила ново самопоуздање, афирмацију и легитимитет, ојачана дипломатском подршком Русије, али и динамичним развојем економских односа са Кином, а про-западна опозиција је доживела изборни дебакл.
После референдума у Републици Српској, више ништа није исто. Српска је добила ново самопоуздање, афирмацију и легитимитет, ојачана дипломатском подршком Русије, али и динамичним развојем економских односа са Кином, а про-западна опозиција је доживела изборни дебакл. С друге стране, изостала је подршка референдуму од стране званичне Србије. Да ли Русија ојачаба свој положај у српском корпусу преко Српске, и да ли ће овај нови моменат бити повод за још јаче притиске на Србију из правца Запада?
Како ће на све то утицати и изборни резултат у Црној Гори, ситуација у Сирији, амерички избори? Шта значи прича о угроженој безбедности председника Владе Србије? Јавне варнице на релацији Влада Србије – америчка амбасада? Чини се да се ближимо неком расплету, и то на целом српском националном простору.
Референдум о Дану Републике у Републици Српској је био много више од обичног референдума. На првом месту, био је то први референдум у дејтонској Републици Српској, као и први у дејтонској Босни и Херцеговини уопште, што му даје снагу преседана, пробијања леда. Логично би било да су га прве поздравиле управо западне силе-творци независне Босне и Херцеговине – које су се иначе самопрокламовале не само као симболи демократије, већ као и њени главни, односно једини извозници. Чак и по цену разарања држава, започињања ратова, подстицања масовних убистава и избегличких таласа. Све у име демократије.
Дакле, референдум у Српској је требало да представља још један „празник демократије“, јасан доказ да се демократија успешно извезла, односно увезла на наше наводно затуцане, примитивне просторе. Али, не лези враже. Управо су те исте силе-извознице демократије биле – а и остале – главни противници одржавања референдума.
Притисак сила-извозница демократије, наравно у тандему са политичким Сарајевом, је већ два пута успео да спречи одржавање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, 2011. и у јесен 2015. године. Но, овај пут тај притисак није уродио плодом, и референдум је одржан. И управо чињеница да је, упркос свим спољним притисцима, референдум не само одржан већ и успешно одржан – чини га посебним. Зато што вероватно представља и прву већу националну српску победу у овом веку. Дакле, баш као што је Република Српска представљала главну националну победу у ратовима 1990-их, она је сада, у 21. веку, била средство нове националне победе, а можда и весник будућих.
Зато су одмах уследиле и реакције оних који у српским националним победама виде свој пораз. Уследили су позиви на саслушање чланова Комисије за референдум од стране компромитованог и недејтонског Тужилаштва БиХ, али и позив на саслушање и самог председника Републике Српске, Милорада Додика, и то у Сарајево.
Јасно је да је у питању покушај политичког Сарајева, подржаног од стране „демократског Запада“ да обесмисли успешни референдум и његов шири значај, да оснажи већ значајно нарушени кредибилитет Тужилаштва БиХ, али и да криминализује и додатно медијски сатанизује председника Српске. Наравно, уз ништа мање опасан, али и те како провидан, покушај да се председник Српске „намами“ у безбедносно несигурно окружење, са свим могућим последицама – чији смо предокус видели током прошлогодишње посете премијера Србије Поточарима.
Овим провокацијама такође треба додати упорно непризавање изборног пораза у Сребреници од стране кандидата СДА, досадашњег градоначелника Дураковића, као и најновији позив УН, САД и ЕУ од стране делова босанско-херцеговачке верске и интелектуалне елите да се Сребреница издвоји из Републике Српске, као и да се Босна и Херцеговина, кроз „уставне реформе“, централизује.[i] Ту је и најновији позив Високог представника у БиХ, Валентина Инцка, упућен 1. новембра преко страница америчког Вол стрит журнала, да „западна заједница“ размотри могућност смене председника Републике Српске, што је својеврстан дипломатски скандал, али и отворена провокација, у циљу даље изолације руководства Српске, као и додатне делегитимизације институције председника.[ii]
Такође, треба обратити пажњу и на случај хапшења бивших припадника ХВО у Орашју 31. октобра, а које је проузроковало жестоке реакције Загреба, али и претње блокада путева који воде из Федерације БиХ ка Републици Српској од стране удружења хрватских ветерана, и дестабилизациони потенцијал који овај догађај носи.[iii]
Наравно, целокупна ситуација није могла и не може а да се не одрази на дешавања и атмосферу у самој Србији, односно да се не прелије или, можда, свесно пренесе или синхронизује на простору Србије. Случајно или не – а искуство би требало да нам говори да је мало тога случајног у западној политици на нашим просторима – убрзо после успешног референдума, и још већег успеха владајућег СНСД на локалним изборима у БиХ, тзв. Скупштина Косова изгласала је „закон“ о отимању рударско-металуршког комбината „Трепча“ од државе Србије, а амерички „амбасадор“ на „Косову“ је, скоро ноншалантно, на НАТО семинару у Приштини изјавио да ће „безбедносне снаге Косова постати војска Косова, пошто је потребно да Косово има сопствене одбрамбене капацитете”.
[iv] Такође смо, у самој Србији, имали неочекивана хапшења бивших припадника ОВК који су, не први пут, пролазили кроз Србију: „директора косовске полиције“ за регион Косовске Митровице Нехата Тачија, ухапшеног 29. септембра, као и Хиљмија Кељмендија, ухапшеног 28. октобра.
Обојица су касније пуштена, што је у складу са досадашњом млаком политиком Београда, али остаје занимљиво питање зашто је овај преседан направљен баш сад, у овом периоду турбуленције, и чија је то тачно била иницијатива (као и питање зашто су напрасно пуштени).
Паралелно, у Црној Гори су 16. октобра одржани парламентарни избори, под потпуно нерегуларним околностима медијски промовисаног покушаја „државног удара“ којим су се главни медији бавили читавог дана гласања, са наводним исходиштем у самој Србији, али и наводним учешћем „страних сила“ (са јасним алузијама на Русију) – што је неминовно утицало на исход избора, у корист евроатлантистичког недемократског режима у Подгорици.[v] Опозиција није признала резултате избора. Међутим, званични Београд се, кроз изјаве премијера, фактички ставио на страну и пружио потпору тврдњама режима Мила Ђукановића, међутим без конкретнијих понуђених доказа.[vi]
Са своје стране, НАТО није имао никакав проблем са нерегуларним условима црногорских избора – штавише, већ је следећег дана саопштио, преко гласноговорнице, да су избори били „демократски“ и да се Алијанса „радује сарадњи са новом владом“.[vii] Званични Вашингтон је такође задовољан изборима, констатујући да су „одржани на миран и редован начин“. С друге стране, званична Москва је ставила акценат на чињеницу да је скоро пола гласача гласало за странке које се залажу за референдум о уласку Црне Горе у НАТО, као и то да епизода везана за наводни покушај државног преврата „мора да буде детаљно и транспарентно изучена“.[viii]
На крају, као кулминацију свега, имамо случај „Јајинци“, односно арсенала оружја и муниције нађеног близу породичне куће премијера Србије 29. октобра, затим и нови арсенал нађен у аутомобилу у гаражи на Новом Београду три дана касније, што је протумачено као претња по живот или безбедност премијера Србије или његовог брата, и као могућа реприза догађаја који су били увод у убиство Зорана Ђинђића. Нажалост, као и у претходним „ванредним“ случајевима, јавност је остала ускраћена за релевантне детаље и препуштено јој је да верује медијима на реч.
Паралелно с тим, амерички амбасадор у Србији даје интервју за „Курир“,[ix] који је од стране чланова Бладе блиских премијеру – министра полиције Стефановића[x] и министра за рад, запошљавање и социјална питања Вулина[xi] – протумачен као непримерено мешање у унутрашње ствари Србије, након чега су уследиле и варнице на релацији Влада Србије – америчка амбасада, какве нису виђене више година. Медијске тврдње да су се на прослави „Ноћи вештица“ маринци који чувају америчку амбасаду ругали премијеру, што је и сам премијер саркастично коментарисао, само су долиле уље на ватру, бар у јавности.[xii]
Не треба изгубити из вида ни шири безбедносни контекст, који се урушава, од опасности од новог избегличког или миграционог таласа са Блиског истока, све агресивнијих настојања НАТО да регион чврсто стави под своју контролу а руски утицај минимизује или избаци, новог наоружавања хрватске војске од стране САД,[xiii] до свеприсутне и растуће претње исламског радикализма и тероризма. Речи упозорења о овом последњем стижу из упућених западних кругова, што се, по досадашњем искуству пре може третирати као најава догађаја него као пука анализа. Најновији пример је чланак објављен у америчком часопису Национални интерес, „ИСИС на вратима Балкана“, и речи упозорења које је упутио аутор, иначе консултант британске фирме за процену политичког ризика:
„На крхком европском југоистоку исламизам би могао да подстакне национална ривалства и прекине дводеценијски хладни мир. У углавном секуларним, умереним и десноцентричним балканским државама религиозна сродства надилазе националне границе а насилни екстремизми изазивају страх, етнички трибализам и револуционарне безбедносне агенде. Кад се групе бораца Исламске државе разбеже због опсаде Мосула, ситуација прети да ескалира.
Неслагања су такође изазвана и погоршањем регионалне безбедносне динамике. Растућа атмосфера страха и међуетничког неповерења значи да су национални лидери били неспособни и невољни да уједине напоре на противтерористичким активностма. Заправо, унилатералне акције, укључујући самосталне државне истраге и војне вежбе, ризикују да доведу до непотребног подизања тензија.“[xiv]
Сва ова дешавања, згуснута у релативно кратак временски период, као и општи глобални политичко-безбедносни контекст, указују да се нека врста расплета на српском националном простору ближи. Тешко је замислити да ће ствари моћи, после свега што се десило или се дешава, да се врате у пређашње стање.
У свему је позиција Републике Српске, односно њеног руководства, најјаснија: Српска је решена да се бори за дејтонске надлежности које су јој правно-политичким насиљем последњих 20 година одузимане, односно отимане, и више неће прихватати неравноправан положај и/или третман у БиХ. Исто тако, Српска је отворено прихватила руску дипломатску подршку у вези одржавања референдума о Дану Републике, а сам председник Додик је добио важну јавно-дипломатску подршку званичне Москве када је примљен од председника Руске Федерације само неколико дана пре референдума, у наглашено пријатељској атмосфери.[xv]
Оваквим ставом и понашањем, руска дипломатија је знатно ојачала своје присуство и престиж, не само међу Србима са обе стране Дрине, већ и у региону, при томе делујући најпре са принципијелних позиција подршке демократском изражавању народа. На крају, после успешног референдума и локалних избора, председник Републике Српске је 31. октобра отпутовао у неуобичајено дугу, деветодневну посету Кини, ради договарања најразличитијих видова политичке, привредне и сваке друге сарадње.[xvi]
Другим речима, Република Српска је, трудећи се да не прекине везе и односе са западним земљама, али и чувајући сопствено државно достојанство наспрам њих,[xvii] чврсто и одлучно кренула у прављење веза са најважнијим источним државама и силама – Русијом и Кином, поставши прва држава у региону која и на речима и на делу настоји да спроведе вишеполарни вектор међународног деловања и извуче се из лудачке кошуље непрекидног западног условљавања и уцена.
С друге стране, званична Србија пролази кроз својеврсну јавну агонију, не усуђујући се да иступи изван постпетооктобарске матрице ЕУ-интеграција по сваку цену, односно „безалтернативности“ про-западне оријентације, упркос јавном инсистирању да је реч о „балансирању“ између Истока и Запада. Упркос дуготрајним најавама о модернизацији оружаних снага уз помоћ Русије, још се ништа конкретно није реализовало, и то упркос јачању војних потенцијала Хрватске и тзв. Косова, а одуговлачи се чак и са давањем статуса Српско-руском хуманитарном центру у Нишу који би био симетричан статусу који уживају НАТО снаге и особље у Србији.
С друге стране, непрекидно се понављају уверавања да „Србија никад неће увести санкције Русији“, али је општи утисак да се недовољно до сада урадило да се ојачају економске везе са Русијом. Такође се, с тим у вези, мора приметити и да се руска дипломатија први пут одлучила да Србију јавно упозори на потенцијално негативне последице по српско-руску сарадњу у случају Србијиног приступања ЕУ.[xviii] То се једино може протумачити као позив да се Србија чвршће и одлучније дефинише у својим односима са Русијом, или бар да докаже да приближавање ЕУ неће штетити односима са Русијом (да ли је то могуће доказати је питање за власти Србије, које би било добро да Русија додатно акцентира).
Приметно је било одсуство давања подршке званичне Србије референдуму у Српској, па чак и касније противљење референдуму, које је, на срећу, јавно изражено само као став а не и конкретни јавни притисак. Многи сматрају, или се бар надају, да је то била нужност, да је то био једини начин да Србија амортизује растући западни притисак.
Међутим, ако погледамо Републику Српску, чињеницу да она није у потпуности суверена, да има бар пет пута мању популацију од Србије, да је изложена бар подједнако снажним западним притисцима као и сама Србија, а да ипак много одлучније јавно наступа у одбрани својих интереса – могао би се извући закључак да званична Србија ипак ради мање од онога што је могуће када је реч о артикулисању како Србијиног тако и свесрпског националног интереса, а да је посвећенија „евро(атлантским?)интеграцијама“ као таквим, и у том погледу спремна на свакојаке жртве, уступке или, како неки тврде, свесно предузете али „нужношћу“ оправдане кораке, попут нпр. Бриселских споразума везаних за Косово и Метохију, као и ограђивања од референдума у Српској.
Чак и непристрасном посматрачу не може а да не промакне спремност званичног Београда да укине државне институције на КиМ, да се званично држи по страни у вези догађаја у Црној Гори (док фактички даје подршку ондашњем антисрпском режиму), односно врло тешког положаја у ком се они који се декларишу као Срби тамо налазе, под геслом „немешања“, паралелно са спремношћу да се на негативан начин „умеша“ у унутрашње ствари Републике Српске, јавно негодујући због референдума о Дану Републике – али и због прошле године расписаног референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, због чега је он, на крају, и одложен за „боља времена“.
Дакле, уз све наведене политичко-безбедносне проблеме, највећи проблем на овом пољу лежи у самој Србији, односно у национално неартикулисаном, односно јавно неодређеном положају њене власти, у њеној несмањеној привржености неоколонијалној неолибералној „доктрини“ и све већој нестабилности која се ствара око ње. Велики је политичко-безбедносни проблем када Србија и Република Српска не наступају синхронизовано и усаглашено, и то је нешто што је важно да се, на један или други начин превазиђе у несигурном времену које долази, поготово због све јачих позиција које Српска заузима у односима са Русијом и Кином, две светске силе које су позитивно наклоњене према српском државном интересу (мада се мора приметити и то да су прекодрински српско-српски односи у доста добром стању, и да су, упркос свим потешкоћама, релативно стабилни).
Такође, све ће теже моћи да се игнорише ситуација у Црној Гори – што због уздрманог легитимитета власти, што због њеног континуираног анти-српског деловања, што због све ближег момента учлањења Црне Горе у НАТО. На крају, све агресивније понашање сецесионистичких власти у Приштини је нешто што тзв. бриселски дијалог све слабије амортизује, односно прикрива, што значи да се Србија и ту тера на чистину од стране западног фактора, преко све агресивнијих потеза власти у Приштини.
Моменти истине се ближе. Безбедност самог премијера Србије је или стварно угрожена или се ствара таква клима у јавност, а ту климу припадници владајуће већине у Србији често приписују, што посредно што непосредно – деловању западног фактора. Шта је одговор?
Ако се узме као аксиом да се стратегија суштинског западног непријатељства или, у најмању руку, суштинског неповерења према српским националним интересима суштински није променила у последњих 25 година, чак и после петооктобарског преврата, и да не постоје назнаке да ће се променити, осим на горе – онда се намеће као једино разумна опција чвршћи и одлучнији заокрет у сусрет онима који нуде руку равноправне сарадње без политичког, економског или другог условљавања. Када би руководство Србије кренуло путем руководства Републике Српске, одлучније артикулишући српски и свесрпски национални интерес, добила би се не само синергија, већ би се покренула и нова општенационална енергија.
А видело се на примеру руске подршке референдуму у Српској да је Москва спремна да заузме чак и на Западу „непопуларне“ ставове и подржи демократске одлуке српског народа које су засноване на међународном праву и поштовању суверених избора независних држава. Требало би такође, и то што пре, прихватити руске понуде о модернизацији оружаних снага, као и о продубљивању економских односа, поготово путем што бржег развоја односа и интеграција са Евроазијском економском унијом. Слично важи и за развој односа са Кином.
При томе, ово нужно не значи заоштравање односа са западним силама, осим тамо где оне инсистирају на радњама штетним по државни или национални интерес. Напротив, када би политички Запад схватио да не може више да се нада игри стварања подела на релацији Бањалука-Београд, и када би схватио да целокупни српски корпус више није спреман да „безалтернативно“ буде везан за очигледно неперспективни, дубоко политички условљени и неравноправни процес ЕУ-интеграција, већ да жели равноправне односе без политичких и других условљавања, то би пре могло да послужи као позитиван импулс у тим односима.
С друге стране, негативна западна реакција на овакве кораке, иначе сасвим нормалне за сваку иоле суверену државу – оголила би до краја – чак и онима којима још увек ствари нису јасне – прави однос политичког Запада, или бар његовог већег дела, према Србима и српској државности уопште.
Пред Србима на целом националном простору лежи избор – Исток, који се не меша у унутрашње ствари држава, не намеће сексуалну и сваку другу извитопереност, агресивну секуларизацију и декадентне културне матрице, нити наступа колонијално, или Запад, који ради све супротно. Мултиполарни свет у настајању, којег нуди Исток, једина је опција за било који народ који жели да остане суверен и да има шансу да не падне у неоколонијално ропство. „Неутралност“ као опција је пожељна првенствено у смислу држања отворених врата према Западу, где год се могу остварити равноправни односи засновани на међусобном уважавању, и у смислу непожељности сукоба.
Јер, не треба заборавити, и сам политички Исток, на челу са Русијом и Кином, непрекидно ставља нагласак управо на успостављање равноправних односа, без наметања ставова или вредности, апелујући „преко глава“ острашћених западних елита широј западној јавности и тамошњим рационалним актерима. Али, опет, у овом тренутку, то је политички став који се може приписати једино Истоку, односно водећим земљама мултиполаризма – Русији, Кини и осталим државама БРИКС-а. У садашњем времену, потенцијалн слободе за државе и њихове народе лежи искључиво на Истоку. У том смислу, не може бити „неутралности“ између „царства нужде“ које нуди Запад, и „царства (суверене) слободе“ које нуди Исток. А цели смисао српске историје упућен је управо на ово друго.
Несигурна времена у којима се налазимо захтеваће што јасније одговоре. Или ће нам она сама донети расплете, или ћемо ми сами то урадити и проактивно им изаћи у сусрет. Расплет се не може избећи, али можемо да бирамо како ћемо се према њему поставити, и колики ћемо удео у њему, као народ, имати. Тек тада ћемо се, као народ, вратити у сопствену историју.
*Излагање на РЕГИОНАЛНОМ БЕЗБЕДНОСНО-ПОЛИТИЧКОМ ФОРУМУ: „АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ, НОВИ ИЗАЗОВИ И ПРЕТЊЕ У БЕЗБЕДНОСНОЈ СФЕРИ БАЛКАНСКОГ РЕГИОНА“, 5. новембра 2016. у Медија центру у Београду.
[i] www.blic.rs/vesti/politika/grupa-intelektualaca-iz-bih-i-sad-trazi-izdvajanje-srebrenice-iz-rs/tk8lseb
[ii] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=228710
[iii] www.rtvbn.com/3839773/blokiracemo-puteve-izmedju-srpske-i-fbih
[iv] www.politika.rs/scc/clanak/366284/Ambasador-SAD-u-Pristini-Kosovu-vojska-potrebna-za-odbranu
[v] www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-o-pokusaju-drzavnog-udara-i-planovima-za-njegovo-hapsenje-videcemo-sta-je-dogovoreno-u-beogradu-a-sta-u-moskvi.html
[vi] rs.sputniknews.com/politika/201610241108604800-vucic-djukanovic-pracenje-/
[vii] www.nspm.rs/hronika/atlantska-alijansa-u-crnoj-gori-odrzani-demokratski-izbori-i-nato-se-raduje-saradnji-sa-novom-vladom.html
[viii] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=226012
[ix] www.kurir.rs/vesti/politika/ambasador-sad-za-kurir-imam-dobre-odnose-s-vucicem-clanak-2516353
[x] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2508095/stefanovic-ne-razumem-motiv-skota-da-se-mesa-u-unutrasnje-stvari-srbije.html
[xi] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2511075/vulin-o-slucaju-jajinci-i-eventualnoj-vezi-sa-ambasadom-sad.html
[xii] rs.sputniknews.com/politika/201610301108673148-Americki-marinci-vredjali-Vucica/
[xiii] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=10&nav_id=1164358
[xiv] nationalinterest.org/feature/how-islamic-state-putting-the-balkans-edge-18229?page=show
[xv] rs.sputniknews.com/rusija/201609221108218114-sastanak-putin-dodik4/
[xvi] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=227863
[xvii] www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-je-bih-ono-sto-ambasada-sad-misli-da-jeste-ja-nisam-za-takvu-bih-sve-se-moze-resiti-dogovorom-tri-strane-bez-mesanja-sa-strane.html
[xviii] rs.sputniknews.com/politika/201610171108513780-cepurin-srbija-rusija-eusaradnja/
