Прочитај ми чланакУкупно пољопривредно земљиште у Србији, први пут у историји статистичких истраживања, мање је од половине површине територије државе и износи 49,8 одсто, а више од 400.000 хектара из задружног сектора нестало је између два пописа.
Фото: Експрес
Укупно пољопривредно земљиште у Србији, први пут у историји статистичких истраживања, мање је од половине површине територије државе и износи 49,8 одсто, а више од 400.000 хектара из задружног сектора нестало је између два пописа.
Данас пољопривредно земљиште покрива 3,8 милиона хектара територије. Дакле, 54,3 одсто земљишта је у државном власништву, 28,5 одсто у друштвеном, а 17,2 одсто је задружна својина. Највећи проценат некоришћеног државног земљишта дат је на коришћење без накнаде казнено-поправним установама, а само 0,5 одсто припада факултетима
Потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању 2008. године Србија је преузела обавезу да од 1. септембра 2017. године држављанима Европске уније омогући куповину пољопривредног земљишта под истим условима као и српским држављанима. Ако се до тог датума не испреговарају другачији услови, што је мало вероватно, Србија ће постати прва земља која такву могућност дозвољава и пре него што ће постати чланица ЕУ. За разлику од осталих земаља које су испреговарале дуге рокове за продају земљишта странцима, наша земља се на то обавезала невезано од стицања статуса пуноправног члана ЕУ.
– Војвођански пољопривредници залажу се да странци што је могуће касније добију то право – каже за Експрес Јан Хусарик, председник Банатске асоцијације пољопривредника “Банатски паори”, и истиче: – Све треба урадити да та могућност за стране држављане буде што компликованија, односно треба се угледати и на друге државе у Европској унији које су заштитиле своје обрадиво земљиште као један од најважнијих ресурса од националног значаја. Потпуно је јасно да наши паори немају новца да парирају странцима, па смо предлагали да се о овом питању народ изјасни на референдуму.
Али још увек нема одговора од надлежних институција. Потписивањем ССП-а 2008. године удворички смо пристали на ненормалне услове. Где год смо се обратили са идејом да се нешто поправи, добили бисмо одговор да су то преузете обавезе које је потписала претходна власт и да је веома тешко, такорећи немогуће изменити те уговорне обавезе. Ипак, оганичењима по узору на друге то треба спречити јер искрен да будем, не зна се ко је гори – домаћи или страни тајкуни.
Наша стратегија о задржавању пољопривредног земљишта у рукама домаћих власника могла би да се заснива на преузимању појединих решења из земаља ЕУ, а стручњаци препоручују “словеначки” модел Србија, и поред лоше испреговараног Споразума. Дакле, српска стратегија могла би да се заснива на преузимању појединих решења из земаља ЕУ јер у законодавству многих чланица и те како постоје ограничења ко и под којим условима може стећи право да постане власник пољопривредног земљишта. Ако институције ЕУ то толеришу својим чланицама, “преписивање” таквих одредби за нашу земљу била би добра опција, сматрају стручњаци.
– Зар није боље да државно земљиште остане државно и да се издаје у закуп садашњој генерацији пољопривредника, да они то обрађују док имају интерес, а затим следећој генерацији? Зар су Јевреји глупи зато што им је целокупно пољопривредно земљиште државно, или парадржавно, а њихова држава га издаје у закуп на 49 година – каже за Експрес Бранислав Гулан, члан Академијског одбора за село САНУ-а, и додаје: – Чисто обрадиву земљу треба понудити пољопривредницима млађим од 42 године на 30 година закупа. Ако би трећину од 680.000 хектара државне земље (ни не зна се тачно колико је има, помиње се и 830.000 хектара) у ванграђевинском региону Војводине понудили поменутим пољопривредницима, око 6.700 газдинстава проширило би своја имање, и то била била најбоља инвестиција.
Постоји мишљење да би у овим околностима најподеснији био “словеначки” модел прописа. Словенија, за разлику већине других држава, никада није тражила мораторијум, односно забрану продаје земље странцима, али вешто је у прописе уградила неколико ограничења за стицање права над земљиштем. Нека од њих су, рецимо, да купац мора да буде држављанин те земље најмање пет година, да предност при куповини имају власници суседних парцела, као и млади пољопривредници који формирају ново газдинство или проширују постојеће поседе.
Да је веома важно, суштинско питање власништва над пољопривредним земљиштем, слаже се и Ненад Будимовић, секретар Удружења за пољопривреду, прехрамбену индустрију, шумарство и водопривреду Привредне коморе Србије.
– То питање јесте кључно, али примена новог закона требало би да уреди те односе од локала па до нивоа државе. Када је реч о државном земљишту, није све запарложено, има ту, додуше, мочвара и бара и слатинастог земљишта, дакле висок је проценат неупотребљеног, али може да се употреби за друге врсте производње – на пример за рибњаке. Заблуда је, такође, и да имамо скромне приносе по хектару, али могу да буду бољи, а све то кошта јер треба улагати у технологију и репродукцију, које су висококвалификоване методе унапређења пољопривредне и прехрамбене производње – сматра Будимовић.
Процењује се, такође, да је више од 300.000 хектара обрадивог земљишта већ у рукама домаћих и страних тајкуна. До ораница су дошли под нереално повољним условима (често 200 евра по хектару), углавном кроз приватизацију пољопривредних комбината који су претходно доведени до пропасти. Неки од њих зарадили су огроман новац препродајом раније јефтино купљене земље, а неки тек намеравају да профитирају од таквих трансакција.
– Управо бивша власт је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању, а ја сам “умерени песимиста” када је реч о поправљању наше позиције – каже за Експрес Марјан Ристичевић, председник Одбора за пољопривреду Скупштине Србије.
– ССП је најлошији споразум који је једна приступајућа чланица прихватила. У том ССП-у потписано је да странци поседују некретнине, као и право да стичу право на то да купују некретнине, укључујући и обрадиво земљиште, пет година од ступања на снагу ССП-а. Зашто су то потписали? Управо због њих самих. Тачније, да би својим тајкунима омогућили да за багателу купе најплодније оранице, као и најквалитетније пољопривредно земљиште. Треба настојати да се тај ресурс ипак сачува кроз видљиве и невидљиве баријере за стицање власништва над пољопривредним земљиштем – поручује Ристичевић.
Инвеститорима су посебно интересантне источноевропске земље које се придружују заједници, где постоји обавеза промета земљишта, али и државе које су у процесу придруживања. Највеће парцеле до сада су откупљене у Румунији, где је око 800.000 хектара продато практично у бесцење.
У Министарству пољопривреде за Експрес кажу да, упркос раније потписаним међународним споразумима, надлежне службе интезивно раде на изради могућих решења како би се као врхунски приоритет државе заштитио положај српских пољопривредника. Такође, анализирају се и најбоља решења из окружења, која ће свакако дати додатне смернице за израду коначног предлога, речено нам је у ресорном министарству.
Агроекономисти истичу да овакав тренд има негативне последице јер се прелази на интензиван узгој свега неколико култура – кукуруза, соје, пшенице, уљане репице, док се остале културе елиминишу.
– Вероватно ће тек општа криза енергије, сировина и здраве хране утицати на то да се измени однос према обрадивом земљишту и пољопривреди као основној привредној области – каже за Експрес Миладин Шеварлић, председник Друштва аграрних економиста, и објашњава: – Држава не би смела да препусти одговорност само власницима или корисницима земље него мора да уведе строгу контролу, а потребно је и спровођење одговарајућих мера у аграрној, али и руралној политици.
Професор Шеварлић иде и корак даље.
– У Србији су најбројнија мала породична газдинства са просечно 5,44 хектара који користе 82 одсто пољопривредног земљишта (73 одсто су оранице, од којих је 68 одсто под житима). Више од 150.000, или петине, укупног броја породичних пољопривредних газдинстава су “угашена” између последњих пописа (2002. и 2012) и “убрзаног” стечаја 736 земљорадничких задруга у само две године – транзиционог периода (2010-2012). Породична пољопривредна газдинства доминирају у укупној површини расположивог (66,2 одсто), властитог (60,2одсто) и земљишта узетог у закуп (68,7 одсто), док газдинства правних лица и предузетника доминирају једино у земљишту датом у закуп (74,4 одсто) – опомиње Миладин Шеварлић.
У случају Пољске, на пример, забрана продаје земље странцима на снази је дванаест година од датума уласка у ЕУ, у Хрватској осам, а Мађарска је у том погледу отишла најдаље. После десетогодишњег мораторијума на продају земљишта странцима наш северни комшија, после референдума који је подржало 87 одсто грађана, изменом Устава трајно је онемогућио стране држављане да постану власници њихових пољопривредних парцела.
– Против сам продаје природних добара, па и пољопривредног земљишта странцима јер, по мом мишљењу, то представља продају суверенитета – истиче за Експрес Милан Простран, агроекономски аналитичар, и упозорава: – Кад почну преговори са Европском унијом по поглављима 11 и 12, треба учинити све да се тај део споразума измени и онемогући продаја земљишта, као што су то урадиле друге земље.
Ако то не буде изводљиво, неопходно је законом одвратити странце да купују наше земљиште јер ћемо Закон о пољопривредном земљишту морати да ускладимо са европским директивама. Истини за вољу, у Србији су раније, и поред забране продаје пољопривредног земљишта, странци на посредан начин, користећи нејасноће у законима у последњој деценији, куповином државних комбината у чијем су власништву и пољопривредне парцеле заправо постали власници наших ораница.
Иначе, неке земље, попут Словеније, законом су пооштриле услове за стицање својине и практично дестимулисале интерес странаца да постану власници пољопривредног земљишта. Словенија, дакле, није тражила мораторијум забране продаје пољопривредног земљишта купцима из ЕУ, али законом је прописала баријере за стицање својине и домаћим и страним држављанима, од тога да купац мора да буде резидент, односно становник Словеније најмање пет година, па до тога да предност имају лица која су власници суседних парцела, као и да предност имају регистрована пољопривредна газдинства.
ВРТОГЛАВЕ ЦЕНЕ
Посебно је интересантан податак о кретању цена пољопривредних ораница у земљама централне и источне Европе (ЦИЕ) непосредно пре и након приступања Унији јер сличне промене могу да се очекују и у Србији. Истраживачи су упоредили цене земљишта у периоду од 2001. до 2006. године у неколико држава ЦИЕ, као и просек у тадашњим чланицама ЕУ. Док је, рецимо, 2006. у државама ЦИЕ хектар вредео од 1.900 до 2.300 евра, просек у тадашњој ЕУ био је чак 12.000 евра.
Разлике су биле огромне, и то је, уз ниже приходе грађана, био одличан аргумент ових држава да затраже продужење мораторијума за продају земљишта страним држављанима.
Занимљив је такође и податак да је у посматраном периоду цена драстично расла у Пољској (35 одсто), Словачкој (21 одсто), Естонији (50 одсто), а у Литванији за чак 143 процента. Како се наводи, пораст цена погурале су и такозване “шпекулативне тражње” појединаца који су били свесни огромних разлика у цени обрадиве површине у тадашњој ЕУ-15 и земљама централне и источне Европе. Није тешко закључити да њихов крајњи циљ није био бављење пољопривредом већ добит од даље препродаје ораница странцима када то законски оквир дозволи, а паралела са Србијом је очигледна.
РЕГИОНАЛНЕ РАЗЛИКЕ
Расположиво земљиште јесте полазна статистичка категорија у Попису пољопривреде 2012. године и представља збир властитог и нето закупљеног земљишта (узето у закуп/дато у закуп). Оно заузима 5.346.597 хектара или 68,9 одсто од 7.759.200 ха укупне територије Републике Србије. Регионалне разлике заступљености овог земљишта крећу се од 94,8 одсто у земљиштем најбогатијој Војводини, више од 78,3 одсто у Београдском региону и 70,4 процента у Шумадији и западној Србији – до свега 44,9 одсто у демографски опустелој јужној и источној Србији.
У периоду од 1960. до 2012. године, према подацима редовних годишњих статистичких истраживања, коришћено пољопривредно земљиште у Србији смањено је за 299.000 хектара или за 5,6 процената – односно са 69,3 на 65,5 одсто укупне територије. У том раздобљу из пољопривреде Србије “изузето” је чак 1,49 милиона хектара коришћеног пољопривредног земљишта. То значи да је пољопривреда Србије у 2012. години сиромашнија за 27,84 одсто укупно коришћеног пољопривредног земљишта из 1960. године, што је (по просечној цени од 5.000 евра по хектару) економска штета од 7,465 милијарди евра!
ИСКУСТВО КОМШИЈА
Да проблем губитка пољопривредног земљишта имају све земље у окружењу, али и у Европска унија, показује анализа хрватске политике управљања пољопривредним земљиштем коју су урадиле невладине организације. Према подацима из те анализе, по критеријумима Светске банке, Хрватска је од 1992. до 2006. године пала са 43 одсто пољопривредног земљишта на само 23 процента, али тај податак треба пре узети као последицу различитог вођења евиденције.
У Словенији је у истом периоду удео пољопривредног земљишта са 28 одсто смањен на 23, а у Мађарској са 68 на 64 одсто. Да се површине пољопривредног земљишта могу очувати, па и повећати, доказ су искуства неких европских земаља. У такве земље спадају Швајцарска и Аустрија. У Швајцарској је све подређено породичним фармама у планинским врлетима, а у помоћ државе за та газдинства спада и превоз стеоних јуница жичарама за скијаше и највеће субвенције у пољопривреди у свету.
БРОЈКЕ
– Број пољопривредних газдинстава – 631.552
– Површина пољопривредног земљишта у хектарима – 3.861.477
– Чланова газдинстава и стално запослених на газдинствима, који обављају пољопривредну активност – 1.442.628
АГРОНОМИ БЕЗ ЗЕМЉЕ
Србија је земља аграрног незнања. Бити морнар без мора исто је као и бити агроном без земље. Такав дисбаланс између незапослених пољопривредних стручњака и укупно запослених у пољопривреди не постоји нигде у свету, осим, наравно, у Србији. Једина смо земља у свету која има више пољопривредних стручњака на бироу него укупно запослених у пољопривредном сектору.
Према оквирним подацима Бироа за запошљавање, имамо око 28.500 незапослених пољопривредних стручњака, међу којима су четири доктора наука, 49 магистара, 3.800 дипломираних инжењера пољопривреде и мастера пољопривреде, око 400 специјалиста за пољопривредну производњу, а остатак чине инжењери пољопривреде са виших пољопривредних школа и пољопривредни техничари различитих профила. С друге стране, имамо свега 25.500 запослених у пољопривредним предузећима и земљорадничким задругама, укључујући и неквалификоване раднике. Из пољопривредног сектора за последњих 15 година отпуштено је 92.000 радника.
И поред незавидне ситуације у којој се налази, наша пољопривреда још увек је златна кока која би могла да донесе огроман профит. Уколико би у наредних пет година у домаћу пољопривреду било уложено онолико колико је у протеклих 10 година дато субвенција страним компанијама у Србији, остварили бисмо суфицит од пет до шест милијарди долара годишње у спољнотрговинском промету пољопривредно-прехрамбеним производима.
