Слика Запада, разоткривена иживљавањем поводом трагедије малезијског авиона, још је једно упозорење да је све могуће.

Трагедија малезијског путничког авиона над Украјином је у већем делу Запада, пре свега у Америци и Великој Британији, послужила не само за интензивирање непријатељства према Русији него и за до сада ретко виђен излив мржње, посебно према руском председнику Владимиру Путину. Поруке насловних страна британске и америчке штампе су као да је председник Путин лично убио путнике тог авиона. Тако агресиван излив мржње и избор и количина увреда сведоче, међутим, о паници и скривеном осећају кривице на Западу за све што се догађа у Украјини и бесу због неуспеха. Али изнад свега сведоче о болесном политичком друштву које има потребу да мрзи.

Индустрија несреће и мржње је одавно основа западне политике страха, којом се пре свега домаћа јавност одржава у константном, генералном страху и забринутости, али овога пута је јавна комуникација превазишла све до сада виђене „концепте“. Поводом несреће малезијског авиона на Западу је свако, али стварно свако, могао да каже шта год жели, није важно, и да прети Русији и председнику Путину. И то је све оркестрирана акција, па тако сва штампа, сви медији, имају исте наслове, исте приче, и користе исти арсенал мржње. Увредљивост и агресиван језик су пратили значај онога који говори, по систему што је политички безначајнији говорник, све су теже речи и увреде.

НЕСУВИСЛА ОБЈАШЊЕЊА

Тако, на пример, премијер Холандије Марк Руте каже да председниик Путин „има последњу шансу“. Британски премијер прети Русији и поручује да ће „испаштати“. Истовремено, уместо тражења одговора на нека од кључних питања као што је оно зашто је контрола летења у Кијеву преусмерила малезијски авион на зону где су летови забрањени и спустила га са уобичајеног нивоа крстарења, нуде се увредљива објашњења „стручњака“. Најбизарније објашњење је једног „стручњака“ британског Института оружаних снага (РУСИ), који каже да је авион скренуо са коридора јер се „пилот осетио несигурно“, па је онда сам променио коридор.

Да ли је могуће? Да ли тај „стручњак“ заиста мисли да они који читају његову изјаву верују да је управљање авионом као аутомобилом, као када возач тражи слободно паркинг место или када избегава гужву у улицама. Та безочност у лажима је ипак израз панике у осећању кривице. И све то у светлу осећања Запада да је врховни судија и да је тај судија већ пресудио шта се десило иако истрага још није ни почела. То је одавно виђен западни приступ који, међутим, по правилу сведочи о западној кривици.

У том аутистичном миљеу политичких и јавних ниских страсти стиче се утисак да сама трагедија авиона и његових путника, па чак и сама Русија, уопште нису ни важни, важна је мржња. Али болест је део реалности, и у тој реалности су већ десиле озбиљне ствари, независно од тога шта ће показати истрага о авиону. После оволиког излива мржње и количине лажи, није више могуће да односи Америке и Британије са Русијом у догледно време постану разумни. У основи то је ратна реторика и то су ратни позиви. После овога нема више назад. Русија је, изгледа, добила последњу поруку да у овом времену са Америком и њеним савезницима није више могућ било какав договор. И тако погоршани односи ће бити дуго времена. У сваком случају, док су у Америци и Британији на власти актуелне политичке елите, ту поправке и промена не може да буде. Може само да буде још горе.

Али није само реч о односима са Русијом. Темељно су због Украјине, као што су показале околности авионске несреће, поремећени и односи Америке и Британије са већим делом Европске уније (ЕУ), оним који предводи Немачка. За разлику од ратничких добоша Вашингтона и Лондона, званични Берлин је упозорио на опасност од прераних закључака и позвао на међународну истрагу, у истом тону као и Москва. Јаз између Вашингтона и Берлина се тако све више продубљује и Украјина би заиста могла да доведе до истинског распада не само америчко-немачких односа него укупног нивоа сарадње Америке и Европске уније.

РАТОВАЋЕ ЕВРОПА

У том делу занимљива је судбина улоге Велике Британије. Британија је деценијама, упркос губитку моћи, успевала да се наметне као посредник у међународним кризама и тако је одржавала свој значај у светској политици. Овога пута, међутим, је потпуно стала на једну страну, постала је кључни део само једне стране, и тако дефинитивно изгубила своје вишедеценијско место у светској политици. Улогу посредника међу великим силама је сада преузела Немачка. То је јасно показала не само несрећа малезијског авиона него и укупна криза у Украјини. У том светлу Британија је један од највећих губитника украјинске кризе.

У тако компликованим међународним односима обично се историја призива као поуздан учитељ. Управо због историјског искуства, многи страхују да поверују том искуству. Јер, како нас историја учи, евентуални велики међународни ратни сукоб постаје све вероватнији. Из ове кризе, страхује се, неће бити могуће изаћи без рата. Тражење решења је, разумљиво, пре свега усмерено ка Америци као земљи која предводи Запад а актуелна криза у свету је уствари криза Запада. Америка, процењује се, има само две могућности. Једна је ратна опција а друга изолационизам, да се окрене себи и својим унутрашњим потенцијалима, који нису мали, и онда тако оснажена да се врати на међународну сцену.

Ако би превладала ратна опција, где би онда избио нови амерички рат? Мало је вероватно да би Америка директно заратила са другим великим силама, Кином и Русијом. Зато су историчари много више усмерени на нарастајуће неспоразуме између Вашингтона и Берлина. Другим речима, између Америке и већег дела Европске уније. Ма колико то звучало невероватно али Европа би поново могла постати ратни простор. Исход тог евентуалног рата би, тврди се, зависио од тога на чију страну ће стати Русија.

Из угла разумног човека страховање од рата може да изгледа и бесмислено јер како то да ништа није научено из трагичног искуства 20. века. На жалост, изгледа да није, или је сећање избледело, и рат је сасвим реална могућност. Укупна слика Запада, разоткривена хистеријом и јавним иживљавањем поводом трагедије малезијског авиона је још једно упозорење да је све могуће. Ту више нема политике, нема визије, него се те огромне празнине настоје прикрити буђењем најнижих страсти у већ одавно фрустрираној јавности. Индустрија несреће и зла, храњена бесом и мржњом је постала доминантна политика дела Запада и ту је тешко видети где су њене границе.

(Нови стандард – Синиша Љепојевић)

Ознаке: антипутинова хистерија, западни медији, медији о Потину, медијски рат